субота, 12. новембар 2016.

Strip: Skim (Komiko 2016)

Banalnost površnosti

Da li se sećate tinejdžerskih dana? Otuđenost od sveta i supa hormona koja okolinu čini krivom za sve, dok niko ne razume te mlade ljude. Roditelji su površni, i brinu više za formu ponašanja tinejdžera nego za suštinu misli koje im se kolaju u glavi. Profesori su tek posebna priča. Svaki poznanik iz škole je najbolji prijatelj i najveći neprijatelj – u zavisnosti od doba dana i vremenskih prilika. Ova tema je jedna od najzahtevnijih u miljeu kojom se bavi posebna vrsta devete umetnosti, koju poznajemo pod zbirnim imenom slice of life. Ti komadići života, istiniti ili izmišljeni, su ovekovečeni u stripovima koji s razlogom mogu poneti ime grafičkih romana. Upravo tako možemo opisati Skim, strip Kanađanki japanskog porekla Mariko i Džilijan Tamaki, rođaka odraslih u Alberti. Skim je relativno poznato ostvarenje iz sveta stripa, a odnedavno i čitaoci iz Srbije i regiona mogu da se upoznaju sa njim zahvaljujući izdanju novosadskog Komika.


Mariko Tamaki (1975) je nakon pisanja scenarija za Skim postala poznata spisateljica, dok je pet godina mlađa Džilijan ostvarila zavidnu karijeru kao ilustrator i živi u Njujorku. Međutim, u vreme nastanka Skim (2008) ove dve mlade autorke su još nosile živa sećanja na tinejdžerske dane devedesetih i nepravednost sveta u očima adolescenata. I to se oseća tokom celog stripa. Rođake Tamaki su u velikoj meri bazirale ideju za nastanak svog najpoznatijeg grafičkog romana na plećima "starijeg brata" – Sveta duhova Danijela Klouvsa. Klouvs je devedesetih odškrinuo vrata ovom podžanru stvarajući grafički roman koji je ekranizovan 2001. godine, čime je popularnost žanra vrtoglavo porastao. Svet duhova uživa značajnu popularnost i u krugu poznavalaca stripova u Srbiji, a Komiko je od 2011. objavio dva izdanja ovog grafičkog romana. Svet duhova prati kratak period u životu dve tipične američke tinejdžerke iz šablonskog okruženja neimenovanog provincijskog gradića. Inid i Rebeka se kreću tim okruženjem poput duhova, otuđene od okoline i ispunjene nelagodom s kojom se svaka od njih nosi na svoj tinejdžerski način. Klouvs je grafički oblikovao Svet duhova jednostavnim crtačkim stilom, a da bi pojačao utisak maglovljenja u kome se nalaze ove dve tinejdžerke i opravdao naslov ceo roman je okupao monohromnim plavim tonom.

Dok je Klouvsovo remek-delo postajalo sve popularnije, Aleks Robinson je stvarao svoj "komadić života", grafičku novelu na prvi pogled zbunjujućeg naslova Box Office Poison (Ofucani holivudski film, Fibra, Zagreb 2009). Robinson je napravio daleko širi presek života grupe prijatelja i poznanika, suočavajući ih sa svojim malim pobedama i mnogo češćim porazima. Za razliku od Sveta duhova, Robinsonov roman se bazira na zrelije adolescentske godine, tačnije na period nakon studija, gde se svi suočavaju sa punim značenjem reči "život". Međutim, ono šta povezuje ova dva grafička romana su nestvarnost okruženja i nemogućnost glavnih aktera da se povežu sa svetom. Dok Klouvs oslikava dve tinejdžerke koje indiferentno traže svoj put i tragaju za smislom, Robinson opisuje grupu zrelijih ljudi koji su svoje usmerenje već odabrali, nerado preuzimaju uzde svog života i suočavaju se sa svim lošim izborima koje taj život donosi.


Rođake Tamaki su osmislile Skim pod snažnim uticajem Sveta duhova, a sudeći po opštoj atmosferi u romanu nije isključeno da su bile dobro upoznate i sa Ofucanim holivudskim filmom. Roman prati Kimberli Keiko Kameron zvanu Skim i prelomne adolescentske trenutke u njenom životu daleke 1993. godine. Autorke su dale omaž autentičnosti na taj način, jer je reč o godini kad su obe bile u srednjoj školi ili na njenom pragu. Proći će tri godine od radnje u Skim kada će Placebo ispevati Teenage angst i dati svoj pečat ovoj noćnoj mori odrastanja stihovima "Since I was born I started to decay. Now nothing ever ever goes my way". Junakinja Mariko i Džilijan Tamaki se lako može prepoznati u ovim stihovima. Skim je nastao deceniju i po nakon događaja opisanih u stripu, ali se može naslutiti duh tog perioda, dok je s druge strane originalan u svojoj univerzalnosti. Keiko Kameron može biti bilo koja poluizopštena tinejdžerka iz bilo kog kutka zapadne civilizacije – danas ili pre koje decenije.


Skim je gotik vikanka, sa rukom u gipsu, nezadovoljna sobom, izgledom, okruženjem, majkom, profesorima, prijateljima... Lista je podugačka, ali ukratko reč je o osobi kojoj je sve bljak i ne smatra da je to njena krivica. Ipak, u njenu odbranu, postoji i alternativa koju Mariko i Džilijan savršeno opisuju: grupacija "trendseter" devojaka, takozvanih "popularnih faca", lepih koliko i ispraznih ali svakako dominantnih u nemilosrdnom lancu ishrane srednje škole. Jedna od njih raskida sa dečkom, koji potom izvršava samoubistvo. Time Mariko i Džilijan formiraju centralni događaj oko koga grade svoj roman, daleko konkretnije od namerne ispraznosti Sveta duhova. Skim se suočava sa daleko većom dozom nesigurnosti i dilema nego Inid i Rebeka. Pored tipičnog adolescentskog teenage angst u vidu depresivnih epizoda, priča o samoubistvu i tipične netrpeljivosti i nerazumevanja, Skim se suočava sa homoseksualnim epizodama usmerenih ka profesorki. Daleko od toga da zaljubljenost nije uzajamna. Profesorka Arčer uzvraća osećanja, ali su kod nje ulozi daleko veći. Njeno suočavanje sa tom epizodom, odnosno izbegavanje kontakta, kao i  Skimino suočavanje sa nestankom jedine osobe za koju je osećala da je razume, u potpunosti su robinsonovski element u romanu. Junakinja oseća tu nedorečenost koja je okupira daleko više od nastojanja okoline da akcenat stavi na samoubistvo učenika iz škole. Paradoksalno, zahvaljujući dubljem uvidu u tragediju mladića koji je oduzeo svoj život upravo zbog, kako se ispostavlja, prikrivene homoseksualnosti, Skim daleko bolje razume tu situaciju od okoline i kvalitetnije se suočava sa njom. Skim i pored adolescentskih brodoloma reaguje na svet daleko zrelije od Inid i Rebeke iz Sveta duhova, i samo želi da svoje tranzicije pregura samostalno. Njeno "I hate you – Everyone" ispisano stopama na snegu nije vapaj upomoć, već želja da bude ostavljena na miru da samostalno isceljuje rane. A zar to nije deo odrastanja? Da naučimo da sami bijemo svoje bitke, bez sažaljevanja, držanja za ruku i ispraznih floskula kojima razni savetnici zasipaju nezainteresovane adolescente.


Džilijan je oslikala Skimin svet u crno-beloj tehnici i nije se upuštala u eksperimentisanje sa kolorom poput Klouvsa. Ipak, ostavila je sopstveni pečat u čestom razbijanju panela i brisanju granica između njih. Ujedno je uspela da na pojedinim segmentima postigne zavidan efekat koristeći table na kojima je redukovala korišćenje tuša, kontura ili senki, ilustrujući tinejdžerski svet koji se utapa u belinu papira i bledi, odsecajući na taj način Skim od fizičke realnosti okoline.


Skim je, najšire moguće posmatrano, strip. Može mu se prišiti epitet grafičkog romana, pobliže ga definisati kao slice of life tinejdžerskog odrastanja. Ali, možemo ga posmatrati i kao udžbenik. Tinejdžeri iz njega mogu mnogo toga naučiti o sučeljavanju sa problemima sa kojima se susreću, dok starijoj generaciji ne bi škodilo da se podseti da su te iste sumnje, strahovi, depresivne misli i izopštenost nekada davno bili sastavni deo njihovih života. Skim može ublažiti taj generacijski jaz i pomoći nam da se malo bolje razumemo.


Nikola Dragomirović
(http://kaleidoskop-media.com/strip/Strip-SKIM-Banalnost-povrsnosti-42)

Fred – Mali cirkus (Sirius production 2016)

Smeh i suze

Izdavačka kuća Sirius production je tokom beogradskog Salona stripa u SKC-u objavila Mali cirkus Freda Aristidesa. Sirius već nekoliko godina s opreznim ritmom objavljuje albume serijala Filimon ovog istaknutog i nadasve poznatog Parižanina grčkog porekla. Mali cirkus, njegovo najličnije delo za koje je isticao da mu je i najdraže u bogatom opusu, je došao tiho i nenadano. Skoro bez najave, a definitivno bez pompe. Što je pak šteta, jer u Malom cirkusu vidimo Freda u punom jeku snage – neiscrpne mašte, bizarnog smisla za humor i pre svega nepredvidivog.
Fred (1931–2013) je rođen u Parizu, pod imenom Frederik Oton Teodor Aristides. Sin je grčkih emigranata. Već u dvadesetim se otisnuo u svet stripa objavljivanjem prvih radova u časopisu "Zero", što je delom i posledica fascinacije ovim medijem, koje je stekao tokom Drugog svetskog rata i okupacije, kada je sa prijateljima noću ulazio u polunapuštene predratne redakcije i precrtavao zaboravljene table sa poznatim likovima.

Nakon prvih skromnijih uspeha došao je do spoznaje da će radove najlakše objavljivati ako u rukama drži uredničku palicu sopstvenog magazina, i 1960. godine je sa grupom prijatelja osnovao časopis. Tako je nastao "Hara Kiri", a zvanični osnivači su Fred, Fransoa Kavana i Žorž Bernije. Ali, tako je nastao i Fred, umetnička iteracija emigrantskog sina grčkog porekla. Potom su u "Hara Kiriju" nastupili brojni drugi saradnici poput Žorža Volinskog, Gebea, Žan-Kloda Furnijea i – Mebijusa. U "Hara Kiriju" je 1963. godine rođen i Mebijus. Na stranicama ovog časopisa se Žan Žiro po prvi put potpisao svojim alter-egovskim pseudonimom. Fred je bio umetnički direktor časopisa i nacrtao je prvih 60 naslovnica.
Istorija "Hara Kirija" se proteže do današnjih dana, i pored brojnih zabrani i kontroverzi, ali Fred se već nakon nekoliko godina povukao iz njega i uplovio u profesionalno bavljenje stripom. Ali, koja je bolja prilika da se nakratko osvrnemo i na "Hara Kiri", s obzirom na to da je lavinu pokrenuo upravo osnivač – Fred. Nasuprot mesečnom izdanju redakcija 1969. pokreće nedeljnik "Hara Kiri Ebdo". U jesen 1970. godine u Francuskoj se odigrala tragedija – 146 osoba je izgubilo život u požaru u diskoteci. Nedelju dana nakon tragedije u Kolombeju le Du Eglizu je preminuo Šarl de Gol. Mediji su izgubili kompas, zasipali naslovnice glorifikacijom nekadašnjeg predsednika, i isticali tragediju sa kakvom se suočila Francuska. Frustrirani zanemarivanjem prethodne, stvarne tragedije, redakcija "Hara Kiri Ebdoa" je objavila naslov "Bal tragique à Colombey: 1 mort" (Tragedija na balu u Kolombeju: 1 mrtav). Časopis je ekspresno zabranjen (nije prvi put), i da bi nastavio sa objavljivanjem redakcija se dosetila da promeni ime i time zaobiđe slovo zakona. A nisu zaboravili da time ne ostanu dužni i kultu Šarla de Gola – časopis je promenio ime u "Šarli Ebdo" ("Charlie Hebdo"), i nastavio da još decenijama (i pored nekoliko novih zabrani, ukidanja i oživljavanja) da baca klipove pod točkove najrazličitijim slojevima društva. Da bi izbegli krivično gonjenje i masovnije proteste, u prvom broju preimenovanog časopisa su objavili tablu stripa Peanuts (Snupi) Čarlsa Šulca, i tvrdili su da novo ime potiče od imena tog autora i njegovog glavnog junaka (Čarli Braun). Poslednje sumnje da je reč o finti u stilu "crk'o Maršal" je konačno otklonio Volinski kada je više puta potvrdio da ime potiče od Šarla de Gola. Poslednji u nizu događaja od 7. januara 2015. i islamistički masakr u redakciji "Šarli Ebdoa" je svima poznat. Među umetnicima i članovima redakcije koji su tada izgubili život nalazi se i Žorž Volinski.


No, vratimo se Fredu. Prve geg table Malog cirkusa su ponikle na stranicama "Hara Kirija". Nakon toga, kada je zahvaljujući Filimonu već postao zvezda Gošinijevog "Pilota", neki delovi su reprintovani i u ovom magazinu. Konačno, 1973. godine Mali cirkus  je objavljen u formi albuma. Na početku, kada je stvarao prve table sa čovekom-đuletom, Fred nije imao na umu da će se Mali cirkus formirati kao nezavisno delo koje će se smatrati njegovim najintimnijim ostvarenjem. Obrisi radnje su se formirali, kako je kasnije shvatio, delom u njegovoj podsvesti. Radnja prati porodicu čergara cirkuzanata, majku, oca i dete, na putovanju kroz svet bizarnosti i nemogućih događaja, koji pod maskom geg-stripa kriju sadržaj za znatno starije generacije. Mali cirkus nije lagano komično štivo poput Asteriksa ili Taličnog Toma. Reč je o mnogo mračnijem delu koje čitaoce može nekada da odvede na krivi put zahvaljujući grafizmu. Skoro u potpunosti oslikan snažnim nanosima tuša, uz primenu laviranog tuša koji pojačava sumornost i sivilo atmosfere, Mali cirkus je grafički znatno stilizovan. Čak i ponekad u potpunosti pogrešan sa crtačke strane. Ali, harmonija radnje i slike savršeno funkcioniše. Pitanje je da li bi ova radnja funkcionisala sa drugačijim crtežom.

"To mi je najdraža priča", izjavio je Fred u dokumentarnom filmu posvećenom njemu, "Od svih koje sam nacrtao. To mi je prva priča. U nju sam uložio najviše sebe. (...) Bila je razrađenija, 'dublja', ozbiljnija. Čak i crtež sadrži deformacije. Neke stvari su čak i nespretne. (...) Tema je lutanje mojih roditelja. Moj otac je iz Konstantinopolja u Turskoj. Teme su: egzotika, iseljenici, ljudi koji se nikada nisu ustalili. I koji ne pokušavaju da se ustale." "Da li sam to dete ja?", postavlja na posletku sebi pitanje. Čergarska lutanja porodice cirkuzanata su ispunjena nezamislivim bizarnostima – naravno, ne u lošem smislu. Od vojnika koji motaju put da ga nose na čišćenje, do violina koje rastu na drvetu, čitalac ne može da zna šta se dešava u Fredovoj mašti i mora da se pripremi na svakakva iznenađenja svaki put kada okrene stranicu. Ali, istovremeno strip je prožet tom snažnom setnom notom koja ga čini više stripom za odrasle nego za decu, posebno kada se posmatra čitanjem između redova. Onda Mali cirkus postaje kritika i satira društva – obesmišljavanje svakodnevice besmislom. Onda igra "školice" sa prolaznikom postaje simbolika života sa rupom na sredini. I grad u koji ulaze akteri postaje klaustrofobično mesto sa konkavnim zgradama bez prozora i vrata, i gde najviše dolazi do izražaja Fredovo "ljudi koji se nikada nisu ustalili". Mali cirkus  veoma brzo postaje i metafora za lutanja u životu, u kojoj se svako pojedinačno identifikuje.
Fred je, kao što smo rekli, objavljivao Mali cirkus na stranicama "Hara Kirija". Međutim, kao što sam ističe u jednom intervjuu, shvatio je da je lepo kada se od stripova može živeti i izdržavati porodicu. Nacrtao je 1965. godine prvih petnaest tabli Filimona i odneo ih u "Spiruu", gde su ga odbili. Potom se zaputio Reneu Gošiniju u "Pilot", koji se oduševio materijalom i odmah pristao na objavljivanje. Zahvaljujući Filimonu Fred je konačno postao renomirani objavljivan strip-autor. Filimon je strip o prostom ruralnom tinejdžeru koji na različite načine dospeva na fantazmagorična ostrva koja na globusu ispisuju "Atlantski okean". Za Freda je svako slovo jedno ostrvo (ideja koju je imao još u osnovnoj školi), na kome se Filimon susreće sa neobičnim bićima i još nestvarnijim avanturama. Za razliku od Malog cirkusa, koji je ozbiljan zalogaj za čitaoca, kako grafički tako i scenaristički, Filimon je namenjen daleko široj publici. Koloritniji je i grafički vedriji. Priča je "pitkija". Pristupačan je deci koliko i odraslima, koji će pak u njemu naći neku dublju notu. Čitalac ne zna šta sve može pasti Fredu na pamet sve dok ne okrene novu stranicu, kao i u Malom cirkusu. Fred je stvarao Filimona od 1965. do 1987. godine, i tek pred smrt 2013. godine je objavio Le train où vont les choses, epilog priče o svom najtiražnijem junaku, jer nije želeo da ga ostavi nedorečenim. Ali, Mali cirkus je ostao Fredov lični pečat u stripu i delo za ozbiljno čitanje koliko i za duboko razmišljanje. Fredova stvarnost je jedno vreme postala poput sivih laviranih stranica, dok se borio sa depresijom i kada su mu stripovi bili jedini oslonac. Ali Mali cirkus nije depresivan, a često nije ni banalno smešan. Nije ni ozbiljan, ali je nekada napadno simbolički. Nije preobiman, ali se nekada čini da je suviše kratak. Zapravo, Mali cirkus je kao život – oslikan laviranim nijansama sive boje i stari kao dobro vino.

Nikola Dragomirović
(http://kaleidoskop-media.com/strip/Smeh-i-suze-60)

Lokot i ključ (Darkwood 2013–2016)


Šapati iz tame

U Providensu, glavnom gradu američke savezne države Roud Ajlend, ispod nadgrobne ploče na kojoj piše Ja sam Providens (Ja sam proviđenje), počiva Hauard Filips Lavkraft. Kao jedan od ikona horora i utemeljivača žanra, za Lavkrafta je strava bila onostrana, skrivena ispod proteklih eona i usnulo čeka na buđenje. Ciklusi u kojima srećemo panteon drevnih boanstava poput Ktulua, Joga Sotota, Dagona ili Šub Nigurata skoro čitav vek pobuđuju stravu i bezbrojne pokušaje da se slični motivi prenesu na nove priče, pa time i naraštaje. Američki pisac Džo Hil je svojim direktnim omažima Lavkraftu, kao i čitavim vrelom inspiracije, kroz serijal Lokot i ključ uspeo da na trenutak u stripovskom svetu oživi mali delić strave najpoznatijeg sina Providensa.

Džo Hil je, zapravo, sin majstora horora Stivena Kinga. Rođen je 4. juna 1972. godine u gradu Bangoru u američkoj saveznoj državi Mejn pod krsnim imenom Džozef Hilstrom King. Za delimičnu promenu identiteta, i svu famu oko toga koja je usledila, odlučio se na samom početku svoje karijere 1997. godine, u želji da izgradi spisateljsku karijeru koja neće biti zasenjena ili poduprta slavom svog oca. S obzirom na to da je ime dobio po čuvenom pesniku i aktivisti za prava radničke klase sa početka 20. veka, koji je takođe bio poznat pod pseudonimom Džo Hil, mladi potomak Kingovih se lako odlučio na formu svog spisateljskog imena. Misterija, ukoliko se tako može nazvati, o poreklu Džoa Hila, je razrešena tek 2007. godine, nakon što je sam javno potvrdio da je sin Stivena Kinga. O tome se spekulisalo dve godine unazad, nakon što je ostvario solidan uspeh sa svojom zbirkom horor priča 20th Century Ghosts, za koju je dobio prestižnu nagradu "Bram Stoker". Godinu dana nakon ovog otkrovenja, koje i nema puno veze sa njegovim statusom i kvalitetom pisca, Džo Hil je sa crtačem Gabrijelom Rodrigezom pokrenuo serijal Lokot i ključ (Locke & Key) pod pokroviteljstvom izdavačke kuće IDW. Nakon 37 brojeva saga o porodici Lokot i ključevima je okončana 2013. godine, i celokupni opus je objedinjen u šest knjiga. Beogradska izdavačka kuća Darkwood je početkom 2016. godine objavila poslednju od šest knjiga, čime je serijal Lokot i ključ konačno zaokružen i na srpskom jeziku. Knjige serijala Lokot i ključ kod domaćeg izdavača nose nazive Dobrodošli u Lavkraft, Glavolomke, Kruna senki, Ključevi od kraljevstva, Tempiranje i Alfa i Omega, i preveo ih je na srpski jezik Marko Šelić – Marčelo, vrsni poznavalac i ljubitelj devete umetnosti, pre svega Dilana Doga. A posao nije bio lak, posebno kada se ima u vidu da jezičke igrarije Džoa Hila počinju od naslova.
Veoma brzo nakon pokretanja serijala, dok se kraj još nije nazirao, počele su spekulacije o ekranizaciji Lokota i ključa. Međutim, još nije došlo do takvog obrta. Još 2010. godine je navođeno da je 20th Century Fox počeo sa snimanjem pilota za seriju baziranu na serijalu, nakon što su prava prešla sa Dimension Films na njih, pa se čak i Stiven Spilberg uključio u projekat, da bi stvar veoma brzo podbacila. Nije se odmaklo dalje od pilota, projekat je odbačen od strane Foxa, a na trenutak se pominjalo i ime MTV, na strepnju svih fanova serijala.
Cela stvar je prebačena na bojište velikog platna, kada je Universal na ComiConu 2014 najavio da će serijal Lokot i ključ biti pretočen u filmsku trilogiju. Do toga, naravno, nije došlo, i ceo projekat je otpisan. Džo Hil odnedavno ponovo pominje ekranizaciju u vidu serije, u čiju bi se produkciju i on lično uključio. U međuvremenu, pored priča i romana koje neumorno crpi iz sebe, Džo Hil se ne oprašta od medija stripa. U toku ove godine je za IDW pokrenuo novi serijal, Tales from the Darkside, pri čemu se vratio oprobanom receptu saradnje sa Gabrijelom Rodrigezom.
A šta je diglo toliku prašinu kada je reč o serijalu Lokot i ključ? Pre svega – želja da dočekamo objašnjenje. Priča počinje skoro pa kingovskom recepturom, pa u nekom rukom i horor klišeom. Porodica Lokot iz San Franciska biva pogođena tragedijom gubitka pater familias u krvavom, naizgled nasumičnom zločinu dva psihotična tinejdžera, kakvi svako-malo pune novinske stupce. Ostatak porodice – majka sa troje dece – se nakon sahrane sele iz San Franciska u staru porodičnu kuću (skoro pa zamak) u gradiću Lavkraft u Masačusetsu. Ispostaviće se da kuća, koja sticajem okolnosti ima i ime – Kuća ključeva, krije brojne tajne, pre svega u vidu neobičnih i veoma moćnih ključeva od kojih svaki ima svoju namenu, izgled i ograničenja. Ključeve, kao i sve natprirodne stvari vezane za njih vide samo najmlađi Lokoti, dok su majka i stric naizgled slepi za sve događaje. Međutim, Kuća ključeva krije još nešto – udaljeni šapat iz starog bunara koji doziva najmlađeg Lokota.

Skoro šablonski početak jedne horor priče koji na najdirektniji mogući način evocira Lavkraftovo ime u nazivu grada može na prvu ruku da zavara čitaoca. Džo Hil nije blagonaklon prema ljudima koji uzmu prvu svesku u ruke. Zasipanje likovima, bez objašnjenja o njihovom poreklu i nameni, polazi doslovno od prve strane. Međutim, kako priča odmiče, Hil pokazuje svoje spisateljsko umeće i odlično razrađuje svoje likove.
Majka Nina – traumatizovana, silovana, jedva drži sve konce u svojim rukama i to uz pomoć velikih količina alkohola. Najstariji sin Tajler – naizgled tipični gnevni tinejdžer. Ali gnev se odmotava na stranicama, dobija smisao i smer, i vraća se kao bumerang prema njemu samom. Srednja ćerka Kinsi – žrtva u tinejdžerskom okruženju između srednje škole i majke koja pije. I koja odabire da prestane da bude žrtva. Najmlađi sin Bodi – pokretač priče i najčešće tas na vagi koji prevagne u jednom ili drugom smeru. Način na koji Hil razrađuje detinji mozak i njegova rezonovanja je više nego fascinantan. A kada se sve sabere i oduzme, odnosno iščita, može se zaključiti da je Bodi zapravo i glavni junak serijala. Raslojavanjem radnje i analizom stranica dolazimo do zaključka da je Bodi najčešći gost na Rodrigezovim tablama i da se najveći deo priče odigrava oko njega.
I na kraju, od sijaset likova i uloga koje deli Džo Hil, mora se pomenuti i glavni antagonista – Dodž, koga od ranije poznajemo kao "šapat iz bunara". Ovo je u stvari neistinita konstatacija. Dodž je jedini antagonista serijala Lokot i ključ, bez obzira na Sema, ubicu glave porodice Lokot koga srećemo na samom početku. Sem je neshvaćen, poremećen i opasan – podjednako u životu i smrti – ali Dodž je ta sila koja orkestrira ceo splet događaja koji čine okosnicu Lokota i ključa. I kao takav je sjajno portretisan i osmišljen. Dodž je idealan negativac za ovaj serijal. Znamo da je njegova priča daleko kompleksnija, i za njeno sagledavanje je čitalac podjednako zainteresovan koliko ga muči i tajna ključeva.

I dok priča odmiče, čitalac će lako shvatiti da je upecan, i da mu je najsnažniji povod za vrtenje stranica želja da sazna pravu istinu o ključevima koji se kriju u raznim kutcima drevne kuće na strmim liticama Lavkrafta. A ključeva je sijaset, koliko i njihovih primena: ključ za otvaranje glave i menjanje misli, ključ za kontrolu senki, ključ za pretvaranje u džina, duha, životinju... I ključ za prizivanje eha iz bunara, naravno.
Tonalitet porodičnog tinejdž horora u Lokotu i ključu se skoro neopaženo pojačava i strava postaje daleko dublja. Skoro pa iskonska, poput lavkraftovskih zaboravljenih užasa koji spavaju u prikrajku naše svakodnevice ili u izgubljenim dimenzijama koje od nas deli samo treptaj oka. Ili crnih vrata koja otključava Omega ključ? Hil nas vodi kroz priču seckajući vremenske tokove, pa nas čak baca u daleku prošlost da bi nam rasvetlio poreklo ključeva i gvožđa koje šapuće od koga su napravljeni. Ali ne zaboravlja i ljudsku stranu priče, tipično Američku, gde su prijateljstvo i požrtvovanost stavljeni kao najviši ideali. To možda i nije loše, ali je kliše. U ovom slučaju ne naružuje narativ, posebno jer se Džo Hil pobrinuo da upokoji dovoljan broj likova i da ne uguši radnju sladunjavim hepi endom. Hepi endom – da, ali ne i sladunjavim.
Lavkraftovska strava tinja polako ispod fasade serijala, ali se ni u jednom trenutku ne razbukti u punom mahu. Ipak je Lavkraft bio daleko veći pisac ponora od Hila. Ovde se pak naslućuje daleko veći uticaj starijeg Kinga i njegovog narativa. Hil se namerno trudio da ubaci elemente koji će čitaoce privući a koji će podsećati na najslavnijeg horor sina Providensa, ali kingovski uplivi se ne mogu zanemariti. Ostaje pitanje koliko je Stiven King svesno uticao na Lokot i ključ, a na koliko se scenarističkih rešenja Džo Hil samostalno odlučio uz nesvesni uticaj narativa svog oca. I na to pitanje nećemo imati odgovor. Ali, ta tanana nit koju osećamo kod, na primer, To, osećamo i ovde. To je sve u subjektivnom domenu, i moguće je da postoje ljudi kojima to neće zapasti za oko.
Ne bi bilo pravedno privesti kraju priču o serijalu Lokot i ključ, a ne pomenuti grafičku dušu celokupne priče, Gabrijela Rodrigeza. Ovaj čileanski umetnik je ostavio neizbrisiv pečat nacrtavši celokupnu sagu o porodici Lokot. Svojim detaljnim stilom je oblikovao i najmanju pojedinost izuzetno zahtevne priče i dostojno je pratio Džoa Hila na putovanju kroz svet ključeva. Prvi utisak kada se uzme neka sveska stripa u ruke je najčešće na crtaču, a u ovom slučaju reč je o čoveku koji je likove oblikovao specifičnim stilom koji skoro podseća na likove koje bi očekivali u mangama. Posebno kada pogledamo krupne oči na licima čija je fizionomija često prenaglašena. U kombinaciji sa Hilovim scenarijom, Rodrigez je veoma lako otklonio iluzije da je reč o vedrom i šaljivom štivu. Osećaj teskobe i užasa koji čeka iz svakog prikrajka je nekada teško ilustrovati, čak i u mediju kao što je strip. A Rodrigez je to sa lakoćom ostvario. Zarobio je atmosferičnost horora koju je iskombinovao sa likovima čiji takav grafički prikaz ne bismo očekivali u tom žanru. I konačni proizvod je krajnje neočekivan – i pozitivan.

I za kraj, šta još dodati o serijalu Lokot i ključ? Jedino da nakon iščitavanja svih šest knjiga ostaje čudan osećaj potištenosti. Sve kockice se slože, dobijamo uverljivo razrešenje i pregršt objašnjenja koja ne vređaju inteligenciju, ali želimo još. Grabimo ka kraju da bi se zatekli žedni pokraj izvora. Hil i Rodrigez su stvorili priču koju bi ljudi sa zadovoljstvom čitali i da je duplo duža. Ali imali su toliko samokontrole i poštovanja da se zaustave pre razvodnjavanja i pada kvaliteta. I hvala im na tome. A za najokorelije fanove: Hil objavljuje spinof priče koje se tiču prošlosti Kuće ključeva. Najnovija, planirana za decembar 2016, zvaće se Small world i odigravaće se na početku 20. veka.
Hvala mu i na tome.

Nikola Dragomirović
(http://kaleidoskop-media.com/strip/Sapat-iz-tame-4)

Umeće straha

Umeće straha: Lavkraft u stripu

Noć veštica je zaista neobičan praznik, karakterističniji za rimokatolički komonvelt nego za nas. Ali, posredstvom globalizacijskih tekovina, modernosti neopaganizma, a u izuzetno velikoj meri i hipnotičkom mentalitetu potrošačkog društva, Noć veštica (ili Halloween) je sve prisutniji i u našoj kulturi. Mi se, doduše, ne prepuštamo paganskoj ikonografiji maskiranja i trick-or-treatinga, što je zapravo simpatičan običaj u kome deca posebno uživaju. Ali, nismo ni daleko od toga. Možda je samo pitanje vremena kada će takva festivalska atmosfera zaživeti i kod nas.

Ponikao na drevnim paganskim verovanjima, Halloween ili All Hallows Eve (noć svih svetih) je nastao delom od keltskog praznika Samhein, koji je označavao kraj žetve i početak zime – jedan od najznačajnijih dana po verovanjima Kelta. Tokom Samheina (čita se Souin) bi se klala stoka koju bi pripremali za zimnicu, održavale se čitave plejade svetkovina koje su se razlikovale od regije do regije. I najvažnije, tada bi slabile veze između svetova i bogovi, demoni i duhovi prirode bi lakše prelazile na našu ravan postojanja. Ali, to je značilo da i duše pokojnika mogu lako da pređu u naš svet i posete svoje potomke, a dužnost svake kuće je bila da ih ugosti. Ta tipična ikonografija je kao preslikana predstava moderne Noći veštica. Kao dokaz više u prilog srodnosti ova dva praznika, govori nam i činjenica da se Samhein slavio od zalaska sunca 31. oktobra, do zalaska sunca 1. novembra – upravo u vreme Noći veštica.
Rimokatolička crkva je tokom sedmog veka uvela praznik Svih svetih, ili All Hallows, koji se u početku slavio na proleće, da bi ubrzo bio premešten u jesen. Slavio se dan nakon Samheina, odnosno delom tokom njega, 1. novembra, da bi se ubrzo ova dva praznika stopila u jedan. Paganska živopisna, i u narodu ukorenjena ikonografija se stopila sa imenom i kanonskom interpretacijom hrišćanskog praznika, i konačni rezultat je Halloween.
Kod nas je, kao što smo rekli, prisutna redukovana verzija ovog zapadnog praznika. Zasad je jedina naznaka tog prisustva – TV program. Često se te večeri, dok vesela maskirana deca u Americi trčkaraju od vrata do vrata skupljajući slatkiše, organizuju filmski maratoni posvećeni hororu, pa je tako i kod nas. A i zašto da ne, nekad je utešno uljuljkati se u neki globalizacijski trend poput ovog. A nekad je lepo i propisno se isprepadati. Uostalom, strah je jedan od najsnažnijih usađenih instikta, izuzetno snažne biohemije, i daje nepredvidive biheviorijalne reakcije. Prava biohemijska analiza straha u mozgu je suviše opširna i dosadna. Ali sve se svodi na činjenicu da pored poriva da bežimo ili se sakrijemo, strah pojedinim uživaocima žanra donosi i hemijsku reakciju zadovoljstva.
I zato, posle ovako podužeg uvoda – hajde da naučimo da se plašimo uz stripove.
Horor žanr u stripu je dosta podcenjen. Čak se veruje – neosnovano – da strip ne može biti strašan poput filma. Da li je to zato što slike u stripu miruju? Više ni to nije garancija da vas nešto neće propisno isprepadati, kao u slučaju ovog korejskog veb-stripa: gledate na sopstvenu odgovornost.
Ako ste kliknuli na link, i popili malo vode da se saberete, da nastavimo.
Dakle, strip može biti strašan, posebno kada pravi majstor žanra ostavi dovoljan manevarski prostor da vaša mašta dopuni radnju. Naracija ovakvih stripova može da ide od mešavine splatera i psihološkog horora, poput Okruženih mrtvima koje objavljuje beogradska izdavačka kuća Darkwood, pa sve do mnogo perfidnijih ostvarenja očaja i beznađa, poput Tri sene novosadskog Komika, koji briljira na dubljem emotivnom planu baveći se temom smrti deteta.
Ali, za ovogodišnju Noć veštica ćemo se baviti ostvarenjima devete umetnosti koja su posvećena adaptacijama i inspiracijama sveta majstora horora Hauarda Filipsa Lavkrafta. On je u književnosti ostao upamćen kraćim ili dužim pričama u kojima je stvorio čitav univerzum drevnih bogova i onostranih užasa koji vrebaju u zaboravljenim kutcima našeg sveta, i kojih se dotaknu nasumični akteri, često gubeći pritom razum i razboritost – pa i život. Najupečatljiviji je ciklus Ktulua, u kome se na nesvakidašnji način opisuju drevna božanstva koja dremaju i čekaju na buđenje, nakon koga bi doneli svoj užas i okončali našu civilizaciju. Najznačajniju publikaciju posvećenu ovom piscu iz Providensa je priredio dr Dejan Ognjanović. Reč je o Nekronomikonu, u kome je Ognjanović sabrao izuzetan broj priča i propratnih tekstova, u dva izdanja izdavačke kuće Everest Media, a očekuje se i treće izdanje koje će po pojedinim najavama ovaj put pripasti Orfelinu. Ali, strip je posebna tema, i Lavkraft je u njemu prisutan kroz direktne adaptacije, ali i kao inspiracija za pojedine segmente priča. Njegova strava nije direktna. Nema iskakajućih momenata ili brzopotezne akcije. Lavkraft gradi atmosferu ka kulminaciji, dok perifernim vidom bespomoćno posmatramo užas kako se polako šunja do nas. Suština njegovog horora je da iz svakog kutka, ispod površine zemlje na kojoj se upravo sada nalazite ili iza sna koji ove večeri usnite, vreba "nešto" neopisivo i eonima drevnije od nas, i samo nesretan splet naivnih okolnosti nas deli od toga. Ili rečima samog Lavkrafta: "U svom domu u R'lijehu mrtvi Ktulu čeka, snovima obuzet." "Nije mrtvo ono što zauvek bdije, u eonima mrtvim ni smrt mrtva nije." (Zov Ktulua, prevod: Dejan Ognjanović)

Holandski strip-umetnik Erik Krik je posvetio Lavkraftu svoju zbirku stripova S one strane i druge priče, koju je 2014. godine objavila izdavačka kuća Besna kobila. Krik je u njoj adaptirao pet priča Hauarda Filipsa Lavkrafta – Otpadnik, Boja izvan ovog svemira, Dagon, S one strane i Senka nad Insmutom. Ova poslednja je i najduža u zbirci, a ujedno i najrazrađenija. U Senci nad Insmutom Erik Krik oslikava svu suštinu Lavkraftovog univerzuma, u kome jedno putovanje za Arkam i usputna stanica u Insmutu mladom akteru otvaraju vrata drevnih užasa i rase ribolikih bića koja žive ispod talasa okeana. Autor krije suptilne tragove u crtežu i gradi ih ka razrešenju, koji zaista unosi hororični nespokoj. Krikova fascinacija Lavkraftom je očigledna, i on svoju živu maštu perfektno prenosi na papir. Stil mu je mekan i živopisan, i veoma lako zaokupi čitaoca, a opet pored očigledne dopadljivosti crteža uspeva da lako iznedri lavkraftovske užase. Krikove kulminacije priče su groteskne ali ne i odbojne, dok priče adaptira sa lakoćom, prilagođavajući ih sekvencijalnoj naraciji stripa. Tu je vidljiva i najveća zamka u adaptacijama Lavkrafta. On je pisac koji prečesto ali vešto koristi brojne prideve. Za njegove opise koji nadograđuju bića koja se susreću u pričama je potrebno naći dostojnu ilustrovanu alternativu, bez gubitka na intenzitetu. I u tome se Krik savršeno snalazi.
Još jedna direktna adaptacija Lavkraftovih dela dolazi iz Darkwooda, koji je 2014. godine objavio Leglo strave, u izvođenju majstora horor-stripa Ričarda Korbena. Njegov stil je poznat velikom broju ljubitelja stripa, a prisutan je već decenijama na našim prostorima. Podsetimo samo na Dena iz "Stripoteka". U Leglu strave dobijamo Korbena u kakvog poznajemo – jezovitog, atmosferičnog i sugestivnog. Zbirka obuhvata adaptacije Dagon, Ožiljak (Prepoznavanje), Sećanje, Muzika Erika Zana, Kanal, Lampa, Artur Džermin, Bunar i Prozor. Zanimljiva je Korbenova odluka da paralelno adaptira poznatije priče poput Dagona i Muzike Erika Zana, sa manje poznatim pesmama iz zbirke Gljive s Jugota kao što su Ožiljak i Sećanje. Izvitopereni crtež Ričarda Korbena savršeno odgovara Lavkraftu, i često prkosi zakonima logike.

Dok su na srpskom jeziku dostupne samo ove dve zbirke direktnih adaptacija Lavkraftovih priča, na engleskom je situacija daleko razvijenija. Broj stripova rađenih po pričama Hauarda Filipsa Lavkrafta se meri u desetinama, dok je najčešće obrađivana upravo Dagon. Ona ima čak osam verzija na engleskom jeziku, od kojih je jedna svakako Korbenova. Zanimljivo je da nakon nje slede The Dream-Quest of Unknown Kadath i Zov Ktulua, dok su se autori najređe hvatali u koštac sa njegovim romanima U planinama ludila i Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda. Posebno čudi slučaj da su Planine ludila tako retko adaptirane, posebno kada je reč o romanu koji na najbolji način uvlači čitaoca u univerzum Ktulu ciklusa. Ekspedicija na južni pol koja nalazi monumentalne ostatke drevne civilizacije i fosile nepoznatih bića stare milionima godina. Naravno, u Lavkraftovom stilu, sve je ispričano iz ugla jednog od retkih preživelih na ivici ludila. Hodanje mračnim i oronulim hodnicima drevne civilizacije, dok svaka niša može da krije užase koji su već istrebili ekspediciju, i dok se istorija tih bića raspliće na reljefima, je savršena pozornica za strip strave i užasa, ali sa time se retko ko uhvatio u koštac.
Prvi album ProrokaAnte genesem, Gzavijea Dorisona i Matjea Lofreja, koji je nedavno objavio Darkwood, nije adaptacija Lavkraftovih Planina ludila, ali je utemeljen na direktnoj inspiraciji ovim romanom. Priča otpočinje upravo na ovakvom lavkraftovskom ambijentu, ali ovaj put na Himalajima. Ipak, ne može se otrgnuti sveukupnom utisku da se čitalac smešta direktno u ambijent koji je iznikao u umu majstora horora iz Providensa.
U sličan ambijent su autori smeštali i arheologa Martija Misteriju. Kako u kod nas neobjavljenim stripovima edicije "Gigant", tako i u određenim neobjavljenim epizodama. Iz novijeg perioda, otkad je beogradski Veseli četvrtak preuzeo objavljivanje detektiva nemogućeg, potiče dvodelna priča Zbogom Java/Užas s druge strane praga, čiji je zaplet inspirisan lavkraftovskim univerzumima. U tom kontekstu možemo omenuti i pojedine periode, pa čak i generalni zaplet Magičnog vjetra (Magico Vento), italijanskog stripa Boneli produkcije objavljenog u Hrvatskoj.

I konačno dolazimo do ljubimca ex-Yu publike – Zagora. Duh sa sekirom na prvi pogled nije pogodno tle za lavkraftovske inspiracije. Ali, zahvaljujući Mauru Bozeliju i Morenu Buratiniju, Zagor je tokom devedesetih prošao kroz korenite reforme. Jedna od novina je bila i uključivanje Duha sa sekirom u širi narativ, u kome se nalaze Atlantida, Mu, pa i dimenzije u kojima obitavaju drevni bogovi koji svetu mogu doneti uništenje. U priči Vudu osveta (Veseli četvrtak, "Zagor – Odabrane priče" 18), Zagor nailazi na vudu sveštenicu Mari Lavo, koja ga prvo pretvara u živog zombija, a potom primorava da oslobodi vudu božanstvo na drugom svetu. Ova priča je zapravo uvertira u suštinski lavkraftovsku priču Morska strava (Veseli četvrtak, "Zagor – Odabrane priče" 25), koja je po mišljenju brojnih fanova u samom vrhu popularnosti. Za scenario je bio zadužen Mauro Bozeli, dok je za crtež zaslužan Stefano Andreuči. Ovaj tandem je uspeo da u Zagorovom duhu i epohi prve polovine XIX veka, oživi napetu i gotičku atmosferu priče bazirane na Lavkraftovim ostvarenjima Dagon i Senke nad Insmutom. Zagor i Čiko, na poziv starog prijatelja, kapetana Fišlega, dolaze u luku Port Vejl, i zatiču insmutovsku atmosferu grada zaposednutog ribolikim bićima, kojima komanduje veštac, poklonik Dagona – drevno božanstvo koje je u stvari Zagor oslobodio u Vudu osveti. Morska strava vodi Zagora i čitaoce na putovanje čiji je cilj iskorenjivanje Dagonovog zla, i, što je najvažnije u ovom kontekstu, donosi izuzetno kvalitetnu hororičnu atmosferu i pregršt teskobnih momenata.
Za ovu Noć veštica je sasvim dovoljno. Ova kratka retrospektiva je dovoljna da pobudi nekome želju da putem lako dostupnih izdanja zaroni u lavkraftovske užase u stripu. Za neke ove adaptacije i stripovi inspirisani Lavkraftom neće delovati strašno, dok će neke uplašiti i upropastiti makar jednu noć spavanja. Ako je moguće, neka to bude Noć veštica, makar radi atmosferičnosti.

Nikola Dragomirović

Čovek koji je ubio Taličnog Toma

Čovek koji je ubio Taličnog Toma (Veseli četvrtak 2016)



Svako ima svoju priču. Neke od njih zaslužuju da budu ispričane više puta i na sijaset načina, a priča o Taličnom Tomu, kauboju bržem od svoje senke, definitivno spada među njih. Već dugi niz godina satirične avanture Taličnog Toma uveseljavaju brojne generacije. On je parodija vestern žanra, komični odraz mita o Divljem zapadu, ništa manje stvaran od drugih literarnih, filmskih ili stipskih ostvarenja. Ljudi, događaji i istorijska mesta ovog malog fragmenta ljudske istorije koji se odigrao na američkom kontinentu tokom 19. veka su apoteozirani do neprepoznatljivosti u odnosu na istorijske fakte, tako da je serijal o Taličnom Tomu ništa manje prihvatljiv ili opipljiv od drugih žanrovskih ostvarenja. Ali je svakako lakše probavljiv. Moris, Gošini i drugi autori koji su sarađivali na serijalu su na inteligentan i duhovit način proželi čistu komediju i društvenu kritiku, kako mitskog Divljeg zapada tako i modernog doba. Pružili su čitaocima serijal koji uprkos decenijama nije izgubio svoju aktuelnost koliko ni privlačnost. Talični Tom nije ostario. Ali, došlo je vreme da bude ubijen.


Zapravo, ovo je jedna od misaonih igrarija Matjea Bonoma, autora najnovijeg albuma o Taličnom Tomu - Čovek koji je ubio Taličnog Toma. Da razvejemo bilo kakvu sumnju ili zabrinutost, Talični je živ i zdrav, makar na papiru. Besmrtan je kao i svi junaci njegovog kalibra, te je tako preživeo i ovu novu priču.

Beogradska izdavačka kuća Veseli četvrtak, poznata po bogatoj produkciji Boneli stripova koje plasira na kioske i u striparnice/knjižare, se 2010. godine upustila u ambiciozan pokušaj da domaćoj publici vrati Taličnog Toma u kvalitetnoj opremi i sa prevodima Đorđa Dimitrijevića. Počev od epizode Junak mlakonja, Veseli četvrtak je tokom četiri godine objavio devet epizoda, bez hronološkog redosleda, već se rukovodeći uredničkim odlukama da se publici predstave podjednako starije epizode koliko i one novijeg datuma. Nažalost, realnost je da je taj projekat bio suočen sa poteškoćama, te je epizodom Talični Tom protiv Fila Nefera došlo do zastoja. Čovek koji je ubio Taličnog Toma (L'homme qui tua Lucky Luke), posebno izdanje objavljeno u Francuskoj tokom ove godine zbog obeležavanja sedamdesetogodišnjice Taličnog Toma, je zahvaljujući očiglednom kvalitetu odabrano kao poslednji, deseti album koji će Veseli četvrtak objaviti u ovom obliku. Izdavač ipak ne odustaje lako od ovog junaka. Planira se objavljivanje integralnih albuma sa po tri epizode u tvrdom povezu, sa pregršt pratećih materijala i proverenim prevodom Đorđa Dimitrijevića, a koji će biti štampani u manjem tiražu namenjenom knjižarama i striparnicama. Čovek koji je ubio Taličnog Toma, strip revolucionaran po više kriterijuma, postaje svojevrsan poklon vernim čitaocima i kraj stare edicije, ali i najava novog početka koji će se, nadajmo se, izroditi u kolekciju svih priča o ovom junaku.

No, vratimo se malo unazad, na same početke avantura našeg kauboja. 

Talični Tom je autorsko delo belgijskog umetnika Morisa (Moris de Bever), započeto 1946. godine u "Spirou". Do 1955. godine albume je samostalno realizovao Moris, i reč je o avanturama koje su u odnosu na kasnije daleko realističnije i ozbiljnije. Talični i njegov svet u njima nisu u tolikoj meri satirični, a junak se nije uzdržavao ni od ubijanja. Međutim, pomenute 1955. godine, sa epizodom Des rails sur la Prairie objavljene u "Spirou", čuveni Rene Gošini preuzima pisanje scenarija i Talični postaje ono po čemu ga svi danas poznajemo. Beskompromisni satirično-komični vestern strip, koji je, posebno u ex-Jugoslaviji, stajao rame uz rame sa Asteriksom. U avanturama koje su usledile, Talični se susretao sa velikim brojem eponima Divljeg zapada, od Kalamiti Džejn, Bufalo Bila, Džeka Londona, Džesija Džejmsa, braće Dalton i sudije Roja Bina, pa sve do događaja sa Poni ekspresom, Transkontinentalnom železnicom i "žicom koja peva" – postavljanjem mreže radio telegrafa. Da, čak su i braća Dalton istorijske ličnosti, mada ne liče preterano na svoje verzije iz stripa. Dvojica braće su ubijena 1892. godine u Kanzasu, najstariji brat je stradao kao zamenik šerifa još 1888. godine, dok je četvrti brat Vilijem Bil Dalton bio deo Divlje horde, bande koja je tri godine harala Oklahomom, Misurijem i Teksasom, i koja osim imena ima malo veze sa legendarnim filmom Sema Pekinpoa.

Način na koji su se Moris i Gošini poigravali sa klišeima o Divljem zapadu i istorijskim mitovima ove epohe, podižući ih na novi nivo humora i interpretacije, postao je legendaran. Gošini, nažalost, umire 1977. godine, pa tako scenariji dolaze u ruke brojnih drugih umetnika, poput Boba de Gruta, Žana Leturžija, Rejmonda Antona i drugih, koji su se manje ili više uspešno trudili da se nose sa ostavštinom nepresušnog Gošinijevog genija. Ipak, uz manje uspone i padove, serijal je opstao do dan-danas. Moris je neumorno crtao sve epizode, sve do svoje smrti 2001. godine, kada grafičku palicu (ili bolje četkicu?) preuzima Achdé.
U pratnji konja Džolija Džampera, sa uvek prepoznatljivom šiškom ispod šešira i cigaretom (slamkom) u ustima, Talični je projahao Zapadom, uvek bio najsmireniji, najbrži i, generalno, nepobediv. Istorijske činjenice su stavljene u službu stripa, i upregnute su kao ideja vodilja, dok je ritam diktirao uvek i samo Talični. Bezizlazne situacije su samo naočigled, ozbiljnost je stavljena u drugi plan, vremenom sve više i više, a kauboj brži od svoje senke je bio katalizator turneje po Zapadu. Čitalac ne zna, i ne može da zna, šta će se motati scenaristi i crtaču po glavama dok stvaraju novi album, i jedino u šta možemo biti sigurni je da ćemo junaka na poslednjem panelu zateći kako jaše ka zalasku sunca pevušeći: "Usamljeni kauboj sam ja... Daleko od doma svog..."


Moris je 1983. godine nacrtao 51. epizodu Daisy town, koja će i pored svoje prosečnosti (u odnosu na neke druge epizode) ostati upamćena. Naime, Moris je u njoj poslednji put nacrtao svog junaka sa cigaretom u ustima, bez koje je dotad bilo nezamislivo ugledati njegov lik. Od strastvenog pušača iz Daisy towna, do kauboja koji gricka vlat trave u epizodi 52 – Fingers, iz iste godine, nije se desilo ništa epohalno, osim ove sitne promene za koju čitaoci nikada nisu dobili adekvatno objašnjenje. Ipak, i ta sitnica je bila dovoljna da Moris dobije nagradu Svetske zdravstvene organizacije 1988. godine. Od tada, Talični gricka svoju vlat trave, i nastavlja da pohodi Divlji zapad.

I tu na scenu stupa album Matjea Bonoma, Čovek koji je ubio Taličnog Toma, namenjen obeležavanju sedam decenija serijala. A ovaj strip je iznenađenje za svakoga ko ga uzme u ruke. Od crteža koji upija čitaoca već prvim panelom, pa sve do priče koja je krajnje neočekivana. Omaži vestern mitologiji ne izostaju – počev od naslova koji je direktna referenca na film Čovek koji je ubio Liberti Valansa. Tu je i Bonomova verzija Doka Holideja, legende Divljeg zapada i jedan od učesnika Obračuna kod OK korala uz braću Erp, koji se ovde zove Dok Venzdej. Bonomov Dok je, poput istorijskog uzora, tuberkolozni revolveraš, istrošen i skoro dementan na mahove, i ključni igrač u zapletu koliko i epilogu. Tu je i Dead man's hand, "mrtvačeva ruka", dva para crnih osmica i asova u pokeru koje je po legendi držao u ruci Divlji Bil Hikok kada ga je s leđa ustrelio Džek Mekol u Dedvudu. Tu su i brojni drugi omaži koji će okupirati pažnju svakom poznavaocu žanra. Jedino što nije tu je – humor. Zapravo, humora ima, u razumnim i prihvatljivim granicama, ali ne onog iskričavog i vrcavog gošinijevskog, koji počinje od prve strane albuma i ne pušta čitaoca čak ni u dramatičnim trenucima. Čovek koji je ubio Taličnog Toma je (polu)realistični strip, prava vestern avantura, dramatična i – sasvim očekivano – na kraju tragična. I najvažnije, to nije nedostatak komične inspiracije Matjea Bonoma, već urednička odluka da se publici povodom jubileja pruži jedna ozbiljna vestern avantura u kojoj će Talični konačno biti humanizovan i prikazan kao tipični junak Divljeg zapada, gde nije sve med i mleko i gde se u izvesnoj meri vraćamo originalnoj Morisovoj ideji od pre sedam decenija, odnosno duhu njegovih priča.


Priča je smeštena upravo između epizoda 51 i 52, i popunjava tu večno prisutnu misteriju: zašto je Talični ostavio duvan. I još bitnije, zašto gricka tu vlat trave i gde je ubrao prvu.


Bonom je čak datirao svoju avanturu datumom smrti na nadgrobnom spomeniku jednom od aktera, tako da možemo da smestimo hronologiju ove epizode u 11. novembar 1887. Nažalost, to se kosi sa drugim epizodama, poput Poni expressa, 59. epizode koja bi trebala da sledi nakon ove, jer je epoha službe Poni ekspres vezana za period od aprila 1960. do novembra 1961. Ali, to nas smešta pred još jednu dilemu: da li je Bonomov Talični isti junak koga smo pratili tokom sedamdeset godina. Ili je pak reč o sličnom junaku? Možda istorijskom uzoru? U svakom slučaju, tu je pregršt tema za razmišljanje. Možda nekome smeta nedostatak satire i parodičnosti ovog albuma? I satira i komedija su tu, samo zavijeni u drugačije ruho. Nisu gurnuti pod nos kao nosilac narativa, već je tu jedna duboka ljudska priča o jednom junaku na pijedestalu, i drugom koji je sa njega pao u blato, pušteni kroz prizmu poznatog okruženja i junaka. A ovde junak nije brži od senke, već ga prati taj mit. On je time smešten u rang legendi zapada, rame uz rame sa onima koje je ranije sretao tokom avantura. Ova priča je i sama po sebi parodija. Jer ako je Morisov Talični parodija Divljeg zapada, i sveta u opšte, šta bi bila parodija te parodije? Pa ovaj suštinski ozbiljan strip, u kome Džoli ne priča već rže, u kome vidimo Taličnog kome se tresu ruke, u kome zna da bude mrzovoljan – čak na trenutke odbojan. U kome će neko možda i suzu pustiti. To su iznenađenja koja nam priređuje Bonom – sve što očekujete izostane, a opet dobijete jedan od najboljih stripova koji ćete pročitati. 

Nikola Dragomirović

(http://kaleidoskop-media.com/strip/Covek-koji-je-ubio-Talicnog-Toma-)

недеља, 11. септембар 2016.

Dilan Dog Obojeni program 9

Nove boje, nova lica

Dilan Dog je u svom nastanku poleteo na krilima svoje epohe. Postao je distorzirana slika sveta u trenutku svoga nastanka. Užas u svetu Dilana Doga je prevashodno amalgam činilaca sa kojima su se mogli identifikovati i sami čitaoci, bez obzira na uzrast i obrazovanje. Ko je mogao prevideti makar delić brojnih umetnutih narativnih i slikovnih igara koje je Sklavi inkorporirao u Dilanov svet? Svaki novi broj je postajao pozornica po kojima je scenarista vešto plesao, igrajući se sa našim poznavanjem sveta, i ujedno je ispod vela osnovne horor priče tkao mnogo suptilniji osećaj strave pred svakodnevicom koja nas okružuje. Od banalnih zombija iz prve epizode, preko daleko izopačenijih čudovišta iz komšiluka, ispostavilo se da nas, čitaoce Dilana Doga, i Sklavija kao njegovog tvorca, užasavaju slične, ako ne i iste stvari.
Gde je nestala “magija”? 
U intervjuu za nedeljnik "Vreme" Paola Barbato je pojasnila jedan aspekt ove pojave: "Dilan Dog je u potpunosti čovek, ima slabosti i mane, pa čak i loše aspekte. Posle pedeset, pa potom i stotinu brojeva, stvari su postajale daleko potvrđenije, precizne. Ali nakon dvestotog broja svi smo postali suviše sigurni u sebe – publika ga je volela, bio je jasno definisan, i nije bilo ništa šta bi se moglo dodati. I to je počelo da paralizuje serijal. Sledećih sto naslova, do broja trista, Dilan je postao kopija samog sebe. I to je bilo pogrešno. Nismo više bili stimulisani, pa Dilan više nije sazrevao – počeo je da stari. Jedan junak ne bi trebao da postane kopija samog sebe, jer time gubi identitet." Ono što nije izgovorila, ali poput avetinjskog šapata uhodi ovu temu, je jedno ime: Gvaldoni. Autor na Dilanu Dogu od 2006, i glavni urednik redakcije ovog junaka od 2010, Gvaldoni je svojim (ne)činjenjem osakatio serijal koji je zamišljen kao sveobuhvatna kritika društva i jezivi odraz stvarnosti u ogledalu. Gurnuo ga je u smeru mediokritetstva. Tokom trogodišnjeg perioda Gvaldonijeve vladavine Dilan Dog je postao banalan i prestao je da podstiče sivu masu čitalaca na rad. Izdavačka kuća Veseli četvrtak je na samom kraju ove staze ka Golgoti, i epizode koje slede su neke od poslednjih koje moramo da "trpimo" umesto da uživamo u vožnji. Tako nam makar obećavaju, a konačni sud tek sledi. Kako bilo, uredništvo, na čijem čelu se sada nalazi Rekioni, realizuje velike promene u serijalu, ili Paolinim rečima: "Morao je da ponovo postane svež i ukorak sa temama. Ključ je bio da ne menjamo njega, već da menjamo okolinu. Da učinimo da se stvari oko njega menjaju."
Već smo videli naznake kvalitetnijeg pristupa liku, posebno u epizodi Mater Morbi (Veseli četvrtak 71), i malo ko bi bio žalostan kada bi takav pogled na Dilana postao svakodnevica. Opet, da li će se to desiti, videćemo.
Uredništvo Veselog četvrtka je ovog leta odlučilo da nam dopusti da okusimo mali delić toga što sledi. To baš i nije dobra konstatacija. Prvo, to što sledi, pre svega u redovnoj seriji, nije isto što možemo da čitamo u ediciji Dylan Dog color fest (kod nas Obojeni program). Drugo, autori tri priče iz ove sveske Color festa su nezavisni autori, koji nisu do sada radili na ovom liku, pa ni u izdavačkoj kući Serđo Boneli. Znači, opet to nije pravi uvod u reformisanog Dilana Doga. Ali u jednom aspektu jeste – znatno višem stepenu umetničke slobode, podsticanja dubine priče a time i čitalaca na razmišljanje, i pokušaju da se Dilanova sfera postojanja proširi. Zato je ovaj "specijalni broj" vredan posmatranja, proučavanja i iščitavanja. A iz istog razloga, ako postoje oni kojima se ne dopada, to opet nije isti Dilan koji nas čeka na kraju ovog mučnog puta za nekoliko meseci. Izbor je svakako tu – teško je kada ga nemamo.

Šta nam nudi Obojeni program 9? Na prvom mestu tu je mračna sugestivna naslovnica, sa veoma redukovanim spektrom boja. Naslovnica je rad Artura Laurie, freelance umetnik koji sebe definiše kao konceptualistu. Ko misli da je ova naslovnica Dilana Doga drugačija i mračnija od ostalih može da pogleda druge radove Artura Laurie i videće da je ovo grafičko rešenje komercijalnije i više mainstream od ostalih koje nudi. druge verzije Dilana ili tribute poster seriji Stranger things podjednako odišu jezivom atmosferom, ali su i daleko više dinamične. Naslovnica Dilanovog Color festa je pak urađena setno.

DILANOVO NOVO RUHO: Prva priča u svesci, Ser Boun – Odela po meri, je rad Ausonie, što je pseudonim Frančeska Ćampija, četrdesettrogodišnjeg umetnika iz Firence. Ausonia se bavi ilustracijom, slikarstvom i, naravno, stripom. Pseudonim je odabrao po ekološki uništenoj i zagađenoj industrijskoj zoni kraj rodnog mesta, pored koje se u detinjstvu igrao i koja mu je usađena u sećanja kao opasno i nepristupačno mesto. Ausonijin Dilan Dog je mračan i sugestivan, išaran grafitnom olokom do teksture slične mermeru. 

Na početku priče Dilan je zapušten, neošišan, u kadi. Lice mu se ne vidi a zavesa na kadi visi. Da li je pao, ili umire? U svakom slučaju, teško da je reč samo o junaku koji se doteruje za izlazak. Sva (identična) odela mu trule. Znamo da je Dilan uvek obučen u istu garderobu, ali sada ih prvi put vidimo da krvare i da po njima mile crvi. Ono što sledi je jedna verzija obnavljanja i nastanka Dilanove garderobe, svakako originalna, ali čini nam se da se ipak ispod svega krije još jedna dublja nit. Ako ovu priču posmatramo kroz aspekt reforme serijala, možemo da prepoznamo zapuštenog i umirućeg Dilana ceo serijal u prethodnom periodu, dovedenog do truljenja. Zašto sve gospođice klarete kod krojača izgledaju isto? Da li su to članovi redakcije ili čitaoci? Ko su demoni odgovorni za nastanak Dilanovog odela i zašto pričaju tako? Kakve sve anagrame i na kojim sve jezicima izgovaraju dok rade? Epizoda krije pregršt tema za razmišljanje, a to je i suština Dilana Doga, zar ne? Evo još jedne: ko je mrtvi demon Ser Boun? Gvaldoni? Sklavi? Rekioni?
Ono što znamo je da na kraju zatičemo ponovo sređenog Dilana, podšišanog u novom odelu, za koje znamo da će opet istruliti. Opet će mu biti potrebna nova garderoba. A kao u priči Carevo novo odelo, pitanje je ko će primetiti da je car go, i kada.
I za kraj, kako smo sigurni da ova priča krije baš tu suštinu, od svih ostalih mogućih? Gospođica Klareta prati Dilana kući sa novom garderobom, a on postaje ljubopitljiv. Tvrdi kako je jednog od prethodnih puta kada su se sreli izjavila kako joj se njen posao gadi. Ona odgovara gledajući kroz prozor: "Dobro sam, obožavam svoj posao, i sve u životu mi ide kao podmazano. Kraj priče." 

Pratimo u tom trenutku njen pogled u daljini, i vidimo da u prolazu posmatra crno ogoljeno drvo. Isto drvo kakvo se nalazi na naslovnici Mater Morbi, najpoznatije i svakako najbolje priče Roberta Rekionija, delom zahvaljujući kojoj je i postavljen na čelnu poziciju u redakciji Dilana Doga.
UJED ZA DUŠU: Sledeća priča, Gric gric,  delo je Marka Galija, četrdesetpetogodišnjeg umetnika iz Montikjarija. Gali je objavljivan u Španiji, SAD-u i Francuskoj koliko i u rodnoj Italiji. Njegov dilan je grafički daleko različitiji od svih ostalih u ovoj svesci. 

Mršav, skoro ispijen, ženstvenih crta lica. Kao da nosi šminku. Likovi su do te mere izdeformisani da i okoliš počinje da poprima čudne uglove, iako je sve besprekorno projektovano. Igra senkama Marka Galija ima posebnu draž, naročito kada pokušamo da spoznamo odakle dolaze zapravo ti izvori svetla. Gali nas zarobljava u noćnoj mori, u priči koja je u suštini (anti)ljubavna. Marko Šelić je u pogovoru sjajno opisao ovaj aspekt priče, i tu nema zamerke. Demon materijalizovan u kuhinji kao paradigma problema u vezi (ili bilo kakvog drugog), i koji neprestano traži da se hrani, i koji odbija da nestane dokle god ne proždere suštinu onoga zbog čega je tu. I kad ostvari svoju svrhu, samo vidimo avion kako odleće na nebu. Problem rešen.
U ČETVOROUGAONOM BUNARU: Poslednja priča, Klaustrofobija, delo je Aka B, rođenog u Milanu 1976. godine sa krsnim imenom Gabrijele di Benedeto. Bavi se karikaturom, crtanjem stripova i video-umetnošću, i jedan je od osnivača umetničke grupe SH.OK studio, koja okuplja mlade neafirmisane autore željne angažovanja. Aka B je ostvario zavidnu karijeru s obzirom na opredeljenje nezavisnog andergraund autora, tako da je objavljivan i u SAD-u sa radovima za DC, Marvel i Dark horse.

Aka B smešta svog Dilana na dno bunara u šumi. Ne daje pojašnjenje odakle on tamo, niti pruža bilo kakvo razrešenje. Dilan je jednostavno na dnu tog širokog jezivog bunara, četvorougaone osnove, prepušten sebi i svojim mislima. Njegovi vapaji upomoć ne nalaze spasenje, niti vidimo ikoga u blizini da mu pomogne. Bunar je četvorougaon poput panela u kaišu stripa, i Dilanu ne preostaje ništa više od toga da suzbija svoju klaustrofobiju i živi svoj život unutar te četiri linije koje ga ograničavaju, bez ikakve nade da će iskoračiti izvan njih. 

Bez obzira na maštu koja bi ga odvela van tih zidova, ili na uticaj psihodelične gljive i totalnog razbijanja panela poput staklene pregrade, cela radnja se odvija u Dilanovom umu, ili kako on sam kaže "mestu iz kojeg ne želi da izađe". Opet se možemo baviti temom da li je za Dilana strip zatvor ili slobodna poljana, i koliko to zavisi od njegovih autora, ali Aka B svakako tako vidi tog junaka – kao osobu neslućenih mogućnosti i potkresanih krila u isto vreme. Sa najalternativnijim crtežom u svesci, Klaustrofobija se ističe pre svega sa slobodom tumačenja.

A to je u neku ruku i poštovanje ukazano čitaocima. Stari Dilani, iz Sklavijeve epohe, nosili su u sebi tu dozu poštovanja. Nisu bili puki horor, makar ukoliko mi odlučimo da ne bude tako. Obojeni program 9, odnosno Color fest 16 iz februara tekuće godine (u Italiji), je izazvao oprečne reakcije. Neki su bili zgroženi, naviknuti na lenjost iz prethodnih godina kojoj se nisu opirali. Drugi su zadovoljno trljali ruke. Svakako je reč o stripu koji će vas naterati na razmišljanje, pa makar u koju od ove dve grupe da se svrstate.
Nikola Dragomirović

субота, 16. јул 2016.

Rif Rebs – Morski vuk (Besna kobila 2016)

Nihilizam na talasima okeana

Izdavačka kuća Besna kobila nastavlja niz stripova rađenih u duhu slobodnih adaptacija književnih dela. Nakon prošlogodišnjeg Mobi Dika od Šabutea, Rabateovog Ibikusa rađenog po romanu Alekseja Nikolajeviča Tolstoja, i S one strane i druge priče, Krikovih adaptacija Lavkraftovih priča, došao je na red Džek London i jedan od njegovih najcenjenijih romana – Morski vuk iz 1904. godine. Besna kobila je najavila da će u toku godine objaviti još jednu knjigu Erika Krika Među borovima, koji se ovaj put oprobao u  adaptacijama balada o zločinima.
Ako se postavi ono tradicionalno pitanje: koliko je moguće i primereno raditi kvalitetne adaptacije književnih klasika? Na sreću sa Morskim vukom se 2012. godine uhvatio u koštac Rif Rebs, odnosno Dominik Dupre, francuski strip-umetnik alžirskog porekla, koji je iz ove borbe isplivao kao pobednik i za koji je dobio nekoliko nagrada. Tu dolazi do izražaja i kvalitativni aspekt odabira kreativnog tima Besne kobile, koji, može se reći, do sada nisu protraćili nijedno od tradicionalna tri izdanja godišnje. Priznajem, bio sam prvi među skepticima koji su uz prve najave Morskog vuka nakon odlične adaptacije Mobi Dika u sebi potajno govorili: "Ne izazivajte sreću." Potom, iznenađenje. Prijatno iznenađenje. 

Pre svega, Rebs sam ističe slobodnost adaptacije književnog predloška. To je donekle i obmanjujuće, jer čitaoci mogu očekivati adaptaciju slobodniju od onoga što je konačni proizvod. Rebs se u velikoj meri drži ključnih detalja predloška Džeka Londona, menjajući samo pojedine segmente. To, naravno, ne znači da lenji čitaoci smeju da sebi dopuste da ne pročitaju originalno delo, već da će oni koji su ga pročitali biti počašćeni jednim novim grafičkim aspektom koji romanu daruje Rif Rebs. Džek London je legenda severnoameričke književnosti, to je svima jasno, a Morski vuk je jedno od njegovih najcenjenijih dela. Ali u ovom slučaju London je bio izuzetno široke ruke u pogledu suprotstavljanja filozofskih i moralnih aspekata ličnosti gusto utkanih u morsku avanturu. I to je, može se reći, delo u kome London sliva najviše svojih unutrašnjih razgovora. Kontradiktornost njegove ličnosti se ogleda u mnogim stvarima u njegovom životu. Ateista i socijalista sa jedne strane, često smatran rasistom (što se još češće opovrgava), pred kraj života je postao duboko razočaran socijalizmom.  A "kraj" njegovog života i nije tako pozan – preminuo je sa 40 godina. Alkoholičar, avanturista, filozof i esejista. Džordž Orvel se svojevremeno upinjao da dokaže kako je London u duši zapravo bio fašista. ("With his love of violence and physical strenght, his belief in 'natural aristocracy', his animal-worship and exaltation of the primitive, he had in him what one might fairly call a Fascist strain.") Njegovo ime nose planinski vrh na Aljasci i jezero u Rusiji. 

Sve ovo je važno jer se njegovi pogledi na svet i određeni vid unutrašnje borbe ogledaju upravo u Morskom vuku, i Rif Rebs ih je savršeno razumeo dok je stvarao grafički roman. A razumeo je i suštinu krajeva romana Džeka Londona, u kojima često provejava teška nota sete koja ostavlja gorak ukus u ustima. U ovom slučaju Rebs je pojačao taj aspekt, imajući u vidu današnju čitalačku publiku koja je čitav vek ispred Džeka Londona i kojoj je potreban mnogo jači udarac u stomak da bi ih bacio na kolena. Tu se nalazi i najveća primetna intervencija Rifa Rebsa nad originalnim delom. 
"Dobro sam razmislio o vašem snu o besmrtnosti..."

Okosnica priče je detaljno preneta: Hamfri Van Vejden, književni kritičar, esejista, stručnjak za Edgara Alana Poa, sve u svemu imućan i cenjen član društvenog staleža kome pripada, doživljava brodolom na putu iz San Franciska, i završava na škuni "Sablast" pod komandom kapetana Volfa Larsena. Kapetan, Morski vuk Larsen, stupa na scenu kao nemilosrdna, preka, zastrašujuća figura, spremna i rada da kinji i gazi sve na svome putu, uključujući novog prinudnog člana posade Hamfrija, koji postaje prosto "Hamp", lišavajući ga već na prvim stranicama nade da će se ubrzo vratiti u civilizaciju. Poznato je da su se u to vreme kapetani služili svakakvim prevarama i prinudama da popune posadu, ali primetno je sadističko uživanje pomešano sa ravnodušnošću kod Larsena kada Hampu stavlja do znanja da nema spasa za njega. 

Veoma brzo čitalac, pa i Hamp, uviđaju da je ličnost Volfa Larsena daleko slojevitija i privlačnija. Ispod orijaške spoljašnjosti Larsen je zapravo učen i načitan čovek, spretan u književnosti, matematici, poeziji i filozofiji. I uz to – potpuno samouk. Ali, Larsen je, uz sve to, i cinik, nihilista i zločinac, potpuno lišen savesti i bez zakona osim svoga. Džinovski kapetan Larsen staje nasuprot našem slabašnom glavnom akteru Hampu – obojica načitani sa potpuno suprotstavljenim pogledima na svet, a opet Larsen uspeva da u svakoj situaciji liši Hampa svakog argumenta. 
"Moj prošli život ne vredi ništa, a budući još nije zavredeo. Samo u ovom času, u ovako divnoj noći, on je neprocenjiv!"

Embrouz Birs je svojevremeno veličao konstrukciju ličnosti Londonovog kapetana Larsena, smatrajući da neki ne uspeju za ceo život da stvore takav književni lik. Londonu je u ovom delu izdašno pomogla sve popularnija filozofija Fridriha Ničea, te je Morski vuk zapravo njegov odgovor na ničeizam i kritika tih ideja, posebno viđenja morala. Takođe, u Morskom vuku London izdašno traga za idejom besmrtnosti duše, gde Larsen u potpunosti negira njeno postojanje i sadistički uživa u svojim nasilničkim nastojanjima da natera Hampa da uvidi njegove poglede. Doduše postavlja se pitanje koga London oslikava kao zastupnika svojih stavova. Često se navodi kako je Hamp zapravo alter ego Džeka Londona u ovom romanu. Ali ako se setimo odlika ličnosti Džeka Londona, posebno njegovog ateizma i alkoholizma, stiče se utisak da je on zapravo pocepao svoju ličnost na dva segmenta i suprotstavio ih u Morskom vuku

Rebs je uspeo da sve ove segmente maestralno grafički dočara. Crtež u tušu savršeno odgovara atmosferi priče, a posebno se mora odati priznanje kako akteri očima komuniciraju sa čitaocem. Rebs uspeva da kroz ova dva mala ogledala duše prenese svaku emociju svojih likova. Uz to Rebsu je bilo stalo da čitaocima u potpunosti prenese svoje viđenje atmosfere i emocija segmenata priče, koju je podelio na sedamnaest poglavlja, i svako je obogatio posebnim monohromnim kolorom. Na taj način je uspeo da na još jednom nivou komunicira sa čitaocima, i da sugeriše jednostavnim paletama tonova jedne boje u poglavlju da li je radnja agresivna, očajnička, spokojna...
Morski vuk Rifa Rebsa teško da ostavlja ravnodušnim, niti crtežom niti narativom, i navodi na ozbiljno razmišljanje. 

Brzo se čita, što je ponekad greh, jer stranice zaista previše brzo odmiču. Ali je zato zahvalan za više iščitavanja. Nije Rebsov prvi rad na stripu sa temama morskog života, pošto predstavlja deo čitavog ciklusa stripova sa ovim motivom koje je radio, a nije ni poslednji, ali se često smatra najboljim. I to sa razlogom. Ostaje nam još, poređenja radi, da vidimo da li će nas Besna kobila, ili neki drugi izdavač, počastiti sa još nekim ostvarenjem Rifa Rebsa.
Nikola Dragomirović

петак, 08. јул 2016.

Hektor German Osterheld (1919–1977?)



Pašće crni sneg

Navršava se 40 godina od kulminacije Prljavog rata, sukoba vojne hunte i radikalnih levičara – Montonerosa, koji je razdirao argentinsko društvo od 1974. do 1983. godine. Među 20.000 desaparecidosa, žrtava vojnog režima koji većinom počivaju u utrobi okeana, nalazi se i ime Hektora Germana Osterhelda, scenariste, izdavača, idealiste, oca i supruga, i sinonima za argentinski strip

Grupa argentinskih autora i strip-kritičara, sa Alehandrom Markez i Marianom Činelijem na čelu, pokrenula je 2005. godine inicijativu da se 4. septembar proglasi za Dia de la historietas, nacionalni Dan stripa, što se i obistinilo pet godina kasnije.
Argentina je zemlja izmučena diktaturom i vojnim huntama, i koja od početka dvehiljaditih prolazi kroz svojevrstan umetnički i kulturni preporod. Jedna od važnih pojava u vizuelnoj umetnosti Buenos Ajresa je iznošenje likovnog narativa na ulicu, čime je ovaj grad pretvoren u kompleksan urbani performans, sa jednim od najvećih broja murala i stensila na svetu. Projekat i film White walls say nothing argentinskih umetnika prati i elaborira ovu pojavu, u velikoj meri baveći se reakcionaškim karakterom murala i drugih uličnih likovnih izraza. Pritom je posebna pažnja posvećena političkoj ideologiji i borbi protiv represije, ističući slogan “umetnost je postala jezik, a zidovi njen glas”. 

Jedan od najčešćih motiva na muralima i stensilima Buenos Ajresa je muška figura sa ronilačkom maskom i puškom preko ramena, od glave do pete u modifikovanom skafanderu, i koja smireno hodi ka posmatraču. Iza maske se često nazire lice bivšeg predsednika Nestora Kiršnera, a figura ponekad drži prste formirajući znak “V”, što je jasna aluzija na pobedu, ali i na subverzivnu urbanu gerilu mladih inspirisanih Murovim stripom V kao Vendeta. Ova umetnička fuzija tri motiva u svom korenu nosi najvažniji element – Osterheldovog Eternauta, čija je prva pojava u stripu 1957. godine ujedno i inspiracija za datum kada se u Argentini od 2010. proslavlja Dan stripa. U ovom periodu revizije umetnosti, a time i stripa, Osterheldovo ime se provlači kao jedan od kamena temeljaca argentinske devete umetnosti, ne samo po svojoj originalnosti već i po angažovanosti, koja ga je na kraju stajala života. 

Argentinski strip evoluira paralelno sa ostalim formama devete umetnosti širom sveta, ali posebnu snagu stiče od Drugog svetskog rata, kada počinje takozvano “zlatno doba argentinskog stripa”. Opus ove škole devete umetnosti je toliko obiman i okuplja ogroman broj umetnika, da je Pol Gravet svojevremeno napisao: “Ukoliko uživate u stripu, možda ni ne shvatate da sa sigurnošću cenite makar jednog argentinskog umetnika, bilo da su to šarenolike komične pantomime Mordilja, superherojštine Huana Bobilja ili pokojnog Karlosa Melje, ili jeziva elegancija Eduarda Risoa.” I zaista, ako pogledamo imena argentinskog stripa naćićemo dugačak spisak autora internacionalne slave, poput Alberta Breće, Solana Lopeza, Huana Himeneza, Huana Karlosa Kolombresa – Landrua, Kvinoa, Karlosa Trilja, Hozea Luisa Salinasa, Karlosa Sampaja, Hoze Antonija Munjoza, Dominga Mandarfine, Horacija Altrune, Eduarda Risoa, i brojnih drugih. Ovom opusu imena moramo da dodamo i pripadnike Venecijanske grupe, italijanskih umetnika koji su nakon Drugog svetskog rata napustili svoju domovinu i odabrali Argentinu za poprište karijere – Mario Faustineli, Hugo Prat, Ivo Pavone i Dino Batalja. Alberto Breća i Solano Lopez su zbog bliskosti sa ovim umetnicima smatrani počasnim članovima grupe.
Zlatno doba stripa u Argentini, koje obuhvata period od kraja Drugog svetskog rata pa do sredine šezdesetih, obeleženo je velikim brojem strip-revija, u kojima je ovo more autora stvaralo stripove neizmerne originalnosti. Tako Hoze Antonio Giljermo Divito pokreće “Riko Tipo” 16. novembra 1944, dok 1948. godine počinje sa izlaženjem jedna od najdugovečnijih revija – “Misteriks”.
Ekonomska kriza i problemi u izdavaštvu nagrizaju argentinski strip od početka šezdesetih, da bi vojni udar 1966, kao i cenzura koja sledi, udarili poslednji klin u kovčeg velikom broju revija i projekata. Kratak prekid u diktaturi 1973. godine i povratak Perona otkrivaju duboke rane u argentinskom društvu. Posebno nakon Peronove smrti 1974. godine i uzurpacije vlasti od strane njegove žene Izabele, nakon čega krvavi obračun leve i desne struje peronista označava početak Prljavog rata, ponovnog vojnog udara i diktature koja će potresati ovu zemlju sve do 1983. godine, i koja će odneti nekoliko desetina hiljada života.
U ovom periodu se odvija pojava suprotna onoj iz Zlatnog perioda – veliki broj autora napušta zemlju i beži prvenstveno u Evropu. Hugo Prat i ostatak Venecijanske grupe se vraćaju u Evropu još šezdesetih. Kvino završava Mafaldu 1973, koja se smatra jednim od najpoznatijih argentinskih stripova i čestim uzorom za Čarlsa Šulca (Peanuts/Snupi), i odlazi za Evropu. Tamo se već nalaze Munjoz i Sampajo, koji 1974. stvaraju Alaka Sinera. U Argentini se sve više autora nalazi na udaru vojnih vlasti, a među njima posebno Hektor German Osterheld, jedan od sinonima argentinskog stripa, a kasnije i tragični sinonim za žrtve vojne hunte iz redova strip-umetnika. 

Hektor German Osterheld je rođen 23. jula 1919. godine u Buenos Ajresu, u porodici nemačko-baskijskog porekla. Studirao je geologiju i kratko vreme proveo radeći u profesiji. Četrdesetih je objavio prve radove u “La Prensi”, da bi potom počeo da piše za izdavačku kuću Abril. Već tada je ostvario saradnju sa Venecijanskom grupom, posebno Hugom Pratom, što je bilo propraćeno i prijateljstvom, pri čemu je ubrzo postao centralna figura ovog kreativnog kružoaka. Voleo je da okuplja oko sebe saradnike i bio je poznat po čestim druženjima i piknicima u svojoj porodičnoj kući. 

Ovaj rani period stvaralaštva je obeležen Narednikom Kirkom, stripom nastalim u saradnji sa Hugom Pratom, koji je premijerno objavljen u “Misteriksu” 225, 9. januara 1953. godine. Kirk je veoma rano pokazao talenat koji je goreo u Osterheldu, jer je reč o stripu koji se od početka bavi nesvakidašnjim temama i raskrinkavanjem tabua. Narednik Kirk je vojnik iz Građanskog rata u Americi, koji nastavlja sa službom na Divljem zapadu, da bi, zgrožen zločinima nad Indijancima prešao na suprotnu stranu. Tema je svojstvenija evropskom stripu, posebno zreloj fazi Boneli produkcije. Narednik Kirk krije u sebi posebnu privlačnost zbog predstavljanja ranije faze Pratovog crteža, a domaća publika ga je upoznala putem “Strip zabavnika” (83-86, 90, 92, 94, 96, 117, 122).
Osterheldov opus, obiman po svim merilima, ulazi u posebnu fazu kreativnosti osnivanjem sopstvene izdavačke kuće Frontera 1957, sa bratom Horheom. Osterheld je tada već bio u braku sa Elzom Sančez, a 1957. godine mu se rodila i poslednja od četiri ćerke, Marija.
EL ETERNAUTA: Osterheld prvobitno objavljuje dve mesečne revije, “Fronteru” i “Hora Cero”, za koje je pisao veći deo scenarija, često se potpisujući pseudonimima. Uspeh revija dopušta Osterheldu da ubrzo pokrene nedeljnu reviju “Hora Cero semanal”, čiji prvi broj izlazi 4. septembra 1957, i donosi prve table Eternauta, SF tragedije koji je svoje autore svrstao u dvoranu slavnih devete umetnosti, i zbog koga se taj datum u Argentini slavi kao Dan stripa. 

Bez preterivanja, Eternaut se može smatrati za jedan od tri najpoznatija argentinska stripa. Izlazio je u “Hora Cero semanal” do 1959, a od tada je doživeo brojne reprinte i luksuzna reizdanja. Reč je o bezvremenom klasiku devete umetnosti i uzoru brojnim epigonskim ostvarenjima. Solano Lopez je obogatio Osterheldov scenario, gradeći teskobnu atmosferu u scenografiji onovremenog Buenos Ajresa. To je ujedno i jedan od najprivlačnijih aspekata Eternauta – njegovo prisustvo na autentičnim lokacijama koje su bile poznate većini čitalaca, čime se radnja smešta u komšiluk, među obične ljude. 

Eternaut je prvenstveno inspirisan Robinzonom Krusoom Danijela Defoa, i Ratom svetova H. Dž. Velsa. Međutim, dok je Robinzon usamljen i okružen vodom, glavni junak Eternauta je sa prijateljima i porodicom okružen smrću. Dok na Rat svetova smešta na svetsku pozornicu skoro beznadežne borbe protiv vanzemaljske invazije, Eternaut nas gura u prve redove u malom hermetički izolovanom svetu, čineći svakoga akterom skore budućnosti. 

Priča počinje u radnoj sobi samog Osterhelda, pred kojim se materijalizuje Huan Salvo, Eternaut, putnik kroz večnost, i počinje da pripoveda svoju borbu za koju tvrdi da će se odigrati u skoroj budućnosti. Umoran i izmučen svojom večitom potragom, Eternaut opisuje događaje koji se ispostavljaju da su početne faze vanzemaljske invazije na Zemlju. Invazija počinje smrtonosnim snegom koji pada na Buenos Ajres, i od koga uspevaju da umaknu samo oni koji su bili u hermetičkoj sigurnosti svojih domova, poput Huana Salva, njegove porodice i nekolicine prijatelja. 

Zamrznuta slika zavejanosti smrću u Eternautu je postala jedan od eponimnih prizora naučne fantastike u stripu. Da bi se mogli kretati po smrtonosnom snegu, preživeli u kući prave specijalno odelo od delova ronilačke opreme, čime scena sa Huanom Salvom u skafanderu, sa puškom preko ramena, dok po njemu padaju smrtonosne pahulje, postaje prizor koji posmatra prolaznike sa brojnih murala i stensila savremenog Buenos Ajresa, i kojeg retko koji turista može da ignoriše.
Postapokaliptični tonalitet stripa se ubrzo zamenjuje atmosferom preživljavanja i borbe pred nepoznatom opasnošću, dok misteriozni meteori padaju na grad, nakon čega dobijamo priliku da vidimo šarenoliku hordu vanzemaljskih bića koja u formacijama opseda Buenos Ajres. Osterheldov lični pečat Eternautu sagledavamo u činjenici da tokom celog stripa, dok se preživeli suočavaju sa talasima vanzemaljskih hordi i neobičnih oružja, mi zapravo ni u jednom trenutku ne vidimo misteriozne dirigente ove tragedije. Vođe vojske porobljenih vanzemaljaca, koje poznajemo samo kao “Oni”, ostaju skriveni. Huan Salvo, kao glavni akter, odmotava klupko invazije, i krči put kroz hijerarhiju napadača, da bi s vremenom shvatio da je taj rat daleko dublji i intergalaktički nego što se na početku može naslutiti. Najviši hijerarhijski rang vanzemaljske vojske koji srećemo su Ruke, generali u redovima invazije, za koje se ispostavlja da nisu ništa više od još jedne porobljene rase. Do kraja stripa narativ se pretvara u metafizičku potragu van vremena i prostora, izvan domašaja razumljivih dimenzija, čime priča postaje razvojni put Huana Salva od običnog čoveka do Eternauta. 
Osterheld je u Eternauta ukomponovao simboliku otpora po svaku cenu, zajedništva i borbe pred nesagledivim neprijateljem. Pritom, osnovni lajtmotiv stripa je da svaki čovek može biti heroj u grupi istomišljenika, gde pojedinci, svaki na svoj način, daju doprinos opštoj borbi shodno sposobnostima i znanju. Kada ovaj narativ stavimo u kontekst predstojeće diktature u Argentini, postaje jasno u kojoj meri su Osterheldovi ideali i stavovi uticali na njegovu sudbinu. Za Osterhelda diktatori postaju “Oni”, protiv kojih svaki pojedinac mora da digne glas. Ujedno, parole iz Eternauta su inspirisale generacije boraca protiv diktature, protiv argentinskih “Njih”, koji su poput smrtonosnog snega zavili celu zemlju u crnilo i tišinu samo nekoliko godina kasnije.
MORT CINDER: Osterheldov izdavački poduhvat Frontera je bio kratkog daha. Na stranicama revija “Frontera” i “Hora Cero”, Osterheld je pripovedao priče na kojima su radili Solano Lopez, Hugo Prat, Alberto Breća, Ernesto Garsija Seijas, Dante Haupt i brojni drugi. Pored Eternauta, ističu se i Ernie Pike, priča o ratnom izveštaču iz Drugog svetskog rata, baziranom na stvarnoj ličnosti i sa crtežima Huga Prata i Solana Lopeza, kao i Ticonderoga, Dr Morgue, Sherlock Time, Cayena... Međutim, ekonomski razlozi i dugovi stavljaju Osterhelda pred svršen čin. Crtači ga napuštaju, da bi 1962. godine bio primoran da okonča izdavački poduhvat i počne da radi za druge revije. Daleko od toga da ga je prošla kreativna groznica. Iste godine stvara svoj drugi najpoznatiji strip – Mort Cinder, sa crtežom Alberta Breće. Eternaut i Mort Cinter se nalaze u stalnom previranju za titulu najboljeg ostvarenja Hektora Germana Osterhelda. Dok je Mortov grafizam Alberta Breće neverovatan po kvalitetu i lepoti, pa se smatra i jednim od njegovih najboljih crteža. 

Mort Cinder je objavljivan u “Misteriksu” od 1962. do 1964. godine, i predstavlja ostvarenje u kome se mešaju fantastika, mitologija, istorija i magija, uz neponovljivu misterioznu notu i režiranu nedorečenost koja doprinosi opštoj atmosferi. Radnja se raspliće oko antikvara Ezre Vinstona i mističnog Morta Cindera, osuđenog na večna vaskrsenja i koji vuče korene još iz mitološkog doba istorije čovečanstva. U nizu priča Mort provodi Ezru kroz razne situacije i istorijske događaje, od broda trgovaca robljem do Vavilonske kule, na koje ih često navode predmeti iz antikvarnice. Prva priča, Ljudi olovnih očiju, ima potpuno drugačiju atmosferu i daleko više zalazi u domen naučne fantastike. Služila je Osterheldu da upozna Ezru i Morta, koji ulazi na pozornicu kao pogubljeni osuđenik. Celokupna atmosfera je obavijena velom misterije sa naznakama horora. 

Breća je na ovom projektu pokazao sav svoj talenat. Antikvara Ezru je oblikovao po svom liku, dodajući mu daleko više godina, dok je neko vreme tragao za likom Morta Cindera. Zato Osterheld i ne uvodi Morta na samom početku priče, da bi dao vreme Breći da pronađe grafičko rešenje za lik. Tek kada je Breća dao glavnom junaku lik svog asistenta i strip-crtača Horacija Lalije, Osterheld uvodi Morta Cindera u priču. Domaća publika je upoznala Morta Cindera u “Stripoteci” (706, 717/8, 724, 728, 731, 739, 748, 771/2, 793), a zagrebačka Fibra je nedavno objavila druga izdanja integralnih Morta Cindera i Eternauta.
U godinama koje slede, Osterheld je iznedrio još brojna ostvarenja, od kojih se neka još danas objavljuju u integralnim izdanjima. Stripovi poput Birdmana ili Watami ne zaostaju puno po kvalitetu, iako nisu doživeli svetsku slavu Morta Cindera i Eternauta

Krajem šezdesetih Osterheld ponovo objavljuje revidiranog Eternauta, ovaj put sa crtežom Alberta Breće, koji nije ponovio uspeh originalnog dela, i predstavlja u daleko većoj meri političko delo. Osterheld je izmenio scenario shodno svojim narastajućim levičarskim ubeđenjima, pa tako sveopštu vanzemaljsku invaziju zamenjuje ideja da je Zapad prodao Južnu Ameriku vanzemaljcima.
Tokom sedamdesetih Osterheldov opus se smanjuje, ali se i dalje pojavljuju dela vredna pomena, poput Nekrodamusa sa crtežom Horacija Lalije, fantastične pripovesti o srednjovekovnom magu, nekromantu i antiheroju, čije priče još kriju delić šarma i mistike Morta Cindera.
DESAPARECIDOS: Sve dublje političke, ekonomske i društvene muke domovine odvlače Osterhelda u suprotnom smeru od stripa. Bio je peronista po ubeđenju, poput brojnih drugih pripadnika intelektualnih i umetničkih krugova tog doba u Argentini. Međutim, ono što je odlikovalo Osterhelda je radikalizam ubeđenja. Nije prezao od ličnog uključenja i konkretnih akcija zarad svojih ideala, posebno u periodu nakon Peronovog povratka 1973. godine. 

Osterheld je 1968. godine stvorio još jedan od svojih najvažnijih stripova, posebno u ideološkom smislu – Život Čea, pripovest o životu i smrti Ernesta Če Gevare, ubijenog u Boliviji nepunih godinu dana ranije. Če je odmah po objavljivanju postao bestseler, sa rekordno brzo prodatim tiražom od 60.000 primeraka. Alberto i Enrike Breća, otac i sin, bili su zaduženi za crtež, pri čemu je ovaj potonji preuzeo na sebe da oslika delove koji se bave smrću revolucionaškog idola u bolnom ekspresionističkom stilu. Osterheldov strip o Čeu se i danas smatra jednim od najboljih ostvarenja o revolucionaru iz Argentine i naturalizovanom Kubancu, i nije bilo potrebno puno vremena da privuče pažnju vojne hunte sedamdesetih. Breće su bile primorane da unište sve originale, a autori su postali predmet ozbiljnih pretnji. Imati Čea u kući je postala opasna i subverzivna stvar, pa su ljudi sami uništavali svoje primerke. Strip čiji je tiraž razgrabljen je ubrzo nestao u plamenu. Današnja izdanja, poput albuma zagrebačke Fibre, svoje postojanje duguju tri ili četiri sakrivena primerka, od kojih je jedan godinama bio zakopan u dvorištu kuće Alberta Breće. 

Peron se vratio u zemlju i preuzeo vlast 1973, da bi umro samo godinu dana kasnije i ostavio vlast u rukama svoje žene Izabele. Još za Peronovog života odigrava se događaj koji je upamćen kao “Masakr Ezeiza”, zbog koga dolazi do razlaza između ekstremno levih i desnih peronista. Potom leva struja vrši atentat i ubija Hozea Ignjacija Rućija, bliskog Peronovog saradnika, što pokreće svojevrstan građanski rat i niz gerilskih akcija i reakcija između desnice i levice, sada poznate kao Montonerosi. Izabela, i kasnije vojna hunta se krvavo obračunavaju sa pripadnicima i simpatizerima Montonerosa, koji ne ostaju dužni u gerilskim akcijama i atentatima. Ovaj događaj, poznat kao Prljavi rat, kidao je argentinsko društvo od 1974. do 1983. godine. Vojna hunta je ubila preko 20.000 civila i Montonerosa, često bez puno dokaza i dokazivanja krivice za subverzivno delovanje. I najmanja sumnja je bila dovoljna da neko nestane u noći. Gerila je sa svoje strane tvrdila da je odgovorna za ubistvo 5000 pripadnika vojnog režima. Žrtve vojne hunte su danas poznate kao desaparecidos, nestali, jer je glavni metod smaknuća bio bacanje izmučenih ljudi iz aviona nad Atlantikom. Među desaparecidosima su Hektor German Osterheld i njegove četiri ćerke sa muževima.
Osterheld je od samog početka podržavao Montonerose i pridružio se njihovim akcijama kao deo propagande. Pisao je propagandne materijale i adaptirao književna dela da odgovaraju ideologiji, i poslednje godine je proveo u strahu, krijući se zbog mogućeg hapšenja. Mnogi njegovi saradnici i crtači su delili peronistička i levičarska ubeđenja, ali su se klonili u strahu od konkretnih činova. Osterheld je istrajavao uprkos opasnostima. Sve se srušilo početkom 1977, 27. aprila, kada su pripadnici vojne hunte pronašli i oteli Osterhelda, a potom i sve četiri ćerke sa muževima. Najstarija, Estela, je imala dvadeset i pet godina, a najmlađa nepunih dvadeset. Unuci Martin i Fernando su rođeni u zarobljeništvu, i predati su Osterheldovoj udovici Elzi Sančez posle nekog vremena. 

Osterheld je poslednji put viđen krajem 1977. ili početkom 1978, kako se priseća Eduardo Arias, jedan od zatvorenika tajnog tamničkog kompleksa El Vesubio. Najkasnije početkom 1978. godine Osterheld se pridružio desaparecidosima u plavoj grobnici. O sudbini ćerki i zetova Hektora Germana Osterhelda se takođe ništa ne zna.
Neposredno pre nestanka Osterheld je iz skrovišta objavljivao nastavak Eternauta, koga je opet crtao Solano Lopez. Eternaut II je ovaj put nosio daleko drugačiju atmosferu. Autor je kroz njega kanalisao svoje zrelije radikalno levičarske i revolucionarne stavove, i delo je u velikoj meri politički manifest. Solano nije delio radikalizam svog prijatelja i saradnika, makar ne javno, pa se iz straha ili ideala distancirao od ovakvog stripa. I sa razlogom, jer je neposredno nakon Osterheldovog nestanka vojska otela i Solanovog sina Gabrijela. Tek nakon što Solano pristane da sa celom porodicom napusti Argentinu, dobija priliku da spasi sina. Solano Lopez se vratio u domovinu tek 1983. godine.
Osterheldov nestanak i smrt su jedna od velikih misterija sveta devete umetnosti. Brojni autori su pokušavali da proniknu u nestanak svog kolege, ali detalji nisu poznati. Ostaje činjenica da su Osterheld i njegove ćerke pristupili radikalnoj levičarskoj gerilskoj organizaciji, koja ni sâma nije prezala od oduzimanja ljudskih života, što donekle skida oreol sa njihovih glava. Diktatura u Argentini tog vremena nije puno marila za brojno stanje svojih žrtava niti za njihovu pozadinu. Tako da se nisu puno potresli ni pred činjenicom da je Osterheld cenjeni umetnik. A da ne govorimo o ubistvu četiri mlade devojke i sudbini udovice kojoj ostaju dva unuka bez majke – rođena u tamnici. 

Grafiti sa parolama iz Eternauta, pa i muralii stensili sa Putnikom kroz večnost, ostaju jedno od obeležja Buenos Ajresa. Eternaut je nemi svedok sa zidova grada, koji podseća na desetine hiljada desaparecidosa u dubinama okeana. Podseća na jedinstvo i otpor protiv nadmoćnog neprijatelja, po svaku cenu; na Huana Salva, spremnog da proputuje večnost zarad svojih najmilijih; na bolnu prošlost Argentine; na obećanje bolje budućnosti, za koju se vredi boriti; i na kulturu sećanja.
Nikola Dragomirović



Bibliografija Hektora Germana Osterhelda

Rani period
  • Alan y Crazy
  • Ray Kitt
  • Bull Rocket
  • El Sargento Kirk
  • Tarpón
  • Uma-Uma
  • Indio Suárez

Ediciones Frontera
  • Ticonderoga
  • Rolo, el marciano adoptivo
  • Nahuel Barros
  • Ernie Pike
  • El Eternauta
  • Cayena
  • Dr. Morgue
  • Buster Pike
  • Randall
  • Lacky Piedras
  • Tipp Kenya
  • Verdugo Ranch
  • Patria vieja
  • Hueso clavado
  • Leonero Brent
  • Rul de luna
  • Capitán Lázaro
  • Pichi
  • Sherlock Time
  • Tom de la pradera
  • Lord Crack
  • Amapola negra
  • Joe Zonda
  • Pereyra, taxista
  • Mortimer
  • Doc Carson
  • Cachas de oro
  • Santos Bravo
  • Historias de la ciudad grande
  • Paul Neutrón

Nakon Frontere
  • Capitán Caribe
  • El Eternauta „remake“
  • Mort Cinder
  • León Loco
  • Herida Mortal
  • Birdman
  • Futureman
  • Lord Pampa
  • Watami
  • Artemio, el taxista de Buenos Aires
  • Tres por la ley
  • Argón el justiciero
  • Brigada Madeleine
  • Aakón
  • Kabul de Bengala
  • Roland el Corsario
  • Marvo Luna
  • Russ Congo
  • Loco Sexton
  • La Vida del Che
  • La guerra de los Antartes
  • Evita, vida y obra de Eva Perón
  • 450 años de Guerra Contra el Imperialismo
  • Nekrodamus
  • Watami
  • El Eternauta II