петак, 08. јул 2016.

Hektor German Osterheld (1919–1977?)



Pašće crni sneg

Navršava se 40 godina od kulminacije Prljavog rata, sukoba vojne hunte i radikalnih levičara – Montonerosa, koji je razdirao argentinsko društvo od 1974. do 1983. godine. Među 20.000 desaparecidosa, žrtava vojnog režima koji većinom počivaju u utrobi okeana, nalazi se i ime Hektora Germana Osterhelda, scenariste, izdavača, idealiste, oca i supruga, i sinonima za argentinski strip

Grupa argentinskih autora i strip-kritičara, sa Alehandrom Markez i Marianom Činelijem na čelu, pokrenula je 2005. godine inicijativu da se 4. septembar proglasi za Dia de la historietas, nacionalni Dan stripa, što se i obistinilo pet godina kasnije.
Argentina je zemlja izmučena diktaturom i vojnim huntama, i koja od početka dvehiljaditih prolazi kroz svojevrstan umetnički i kulturni preporod. Jedna od važnih pojava u vizuelnoj umetnosti Buenos Ajresa je iznošenje likovnog narativa na ulicu, čime je ovaj grad pretvoren u kompleksan urbani performans, sa jednim od najvećih broja murala i stensila na svetu. Projekat i film White walls say nothing argentinskih umetnika prati i elaborira ovu pojavu, u velikoj meri baveći se reakcionaškim karakterom murala i drugih uličnih likovnih izraza. Pritom je posebna pažnja posvećena političkoj ideologiji i borbi protiv represije, ističući slogan “umetnost je postala jezik, a zidovi njen glas”. 

Jedan od najčešćih motiva na muralima i stensilima Buenos Ajresa je muška figura sa ronilačkom maskom i puškom preko ramena, od glave do pete u modifikovanom skafanderu, i koja smireno hodi ka posmatraču. Iza maske se često nazire lice bivšeg predsednika Nestora Kiršnera, a figura ponekad drži prste formirajući znak “V”, što je jasna aluzija na pobedu, ali i na subverzivnu urbanu gerilu mladih inspirisanih Murovim stripom V kao Vendeta. Ova umetnička fuzija tri motiva u svom korenu nosi najvažniji element – Osterheldovog Eternauta, čija je prva pojava u stripu 1957. godine ujedno i inspiracija za datum kada se u Argentini od 2010. proslavlja Dan stripa. U ovom periodu revizije umetnosti, a time i stripa, Osterheldovo ime se provlači kao jedan od kamena temeljaca argentinske devete umetnosti, ne samo po svojoj originalnosti već i po angažovanosti, koja ga je na kraju stajala života. 

Argentinski strip evoluira paralelno sa ostalim formama devete umetnosti širom sveta, ali posebnu snagu stiče od Drugog svetskog rata, kada počinje takozvano “zlatno doba argentinskog stripa”. Opus ove škole devete umetnosti je toliko obiman i okuplja ogroman broj umetnika, da je Pol Gravet svojevremeno napisao: “Ukoliko uživate u stripu, možda ni ne shvatate da sa sigurnošću cenite makar jednog argentinskog umetnika, bilo da su to šarenolike komične pantomime Mordilja, superherojštine Huana Bobilja ili pokojnog Karlosa Melje, ili jeziva elegancija Eduarda Risoa.” I zaista, ako pogledamo imena argentinskog stripa naćićemo dugačak spisak autora internacionalne slave, poput Alberta Breće, Solana Lopeza, Huana Himeneza, Huana Karlosa Kolombresa – Landrua, Kvinoa, Karlosa Trilja, Hozea Luisa Salinasa, Karlosa Sampaja, Hoze Antonija Munjoza, Dominga Mandarfine, Horacija Altrune, Eduarda Risoa, i brojnih drugih. Ovom opusu imena moramo da dodamo i pripadnike Venecijanske grupe, italijanskih umetnika koji su nakon Drugog svetskog rata napustili svoju domovinu i odabrali Argentinu za poprište karijere – Mario Faustineli, Hugo Prat, Ivo Pavone i Dino Batalja. Alberto Breća i Solano Lopez su zbog bliskosti sa ovim umetnicima smatrani počasnim članovima grupe.
Zlatno doba stripa u Argentini, koje obuhvata period od kraja Drugog svetskog rata pa do sredine šezdesetih, obeleženo je velikim brojem strip-revija, u kojima je ovo more autora stvaralo stripove neizmerne originalnosti. Tako Hoze Antonio Giljermo Divito pokreće “Riko Tipo” 16. novembra 1944, dok 1948. godine počinje sa izlaženjem jedna od najdugovečnijih revija – “Misteriks”.
Ekonomska kriza i problemi u izdavaštvu nagrizaju argentinski strip od početka šezdesetih, da bi vojni udar 1966, kao i cenzura koja sledi, udarili poslednji klin u kovčeg velikom broju revija i projekata. Kratak prekid u diktaturi 1973. godine i povratak Perona otkrivaju duboke rane u argentinskom društvu. Posebno nakon Peronove smrti 1974. godine i uzurpacije vlasti od strane njegove žene Izabele, nakon čega krvavi obračun leve i desne struje peronista označava početak Prljavog rata, ponovnog vojnog udara i diktature koja će potresati ovu zemlju sve do 1983. godine, i koja će odneti nekoliko desetina hiljada života.
U ovom periodu se odvija pojava suprotna onoj iz Zlatnog perioda – veliki broj autora napušta zemlju i beži prvenstveno u Evropu. Hugo Prat i ostatak Venecijanske grupe se vraćaju u Evropu još šezdesetih. Kvino završava Mafaldu 1973, koja se smatra jednim od najpoznatijih argentinskih stripova i čestim uzorom za Čarlsa Šulca (Peanuts/Snupi), i odlazi za Evropu. Tamo se već nalaze Munjoz i Sampajo, koji 1974. stvaraju Alaka Sinera. U Argentini se sve više autora nalazi na udaru vojnih vlasti, a među njima posebno Hektor German Osterheld, jedan od sinonima argentinskog stripa, a kasnije i tragični sinonim za žrtve vojne hunte iz redova strip-umetnika. 

Hektor German Osterheld je rođen 23. jula 1919. godine u Buenos Ajresu, u porodici nemačko-baskijskog porekla. Studirao je geologiju i kratko vreme proveo radeći u profesiji. Četrdesetih je objavio prve radove u “La Prensi”, da bi potom počeo da piše za izdavačku kuću Abril. Već tada je ostvario saradnju sa Venecijanskom grupom, posebno Hugom Pratom, što je bilo propraćeno i prijateljstvom, pri čemu je ubrzo postao centralna figura ovog kreativnog kružoaka. Voleo je da okuplja oko sebe saradnike i bio je poznat po čestim druženjima i piknicima u svojoj porodičnoj kući. 

Ovaj rani period stvaralaštva je obeležen Narednikom Kirkom, stripom nastalim u saradnji sa Hugom Pratom, koji je premijerno objavljen u “Misteriksu” 225, 9. januara 1953. godine. Kirk je veoma rano pokazao talenat koji je goreo u Osterheldu, jer je reč o stripu koji se od početka bavi nesvakidašnjim temama i raskrinkavanjem tabua. Narednik Kirk je vojnik iz Građanskog rata u Americi, koji nastavlja sa službom na Divljem zapadu, da bi, zgrožen zločinima nad Indijancima prešao na suprotnu stranu. Tema je svojstvenija evropskom stripu, posebno zreloj fazi Boneli produkcije. Narednik Kirk krije u sebi posebnu privlačnost zbog predstavljanja ranije faze Pratovog crteža, a domaća publika ga je upoznala putem “Strip zabavnika” (83-86, 90, 92, 94, 96, 117, 122).
Osterheldov opus, obiman po svim merilima, ulazi u posebnu fazu kreativnosti osnivanjem sopstvene izdavačke kuće Frontera 1957, sa bratom Horheom. Osterheld je tada već bio u braku sa Elzom Sančez, a 1957. godine mu se rodila i poslednja od četiri ćerke, Marija.
EL ETERNAUTA: Osterheld prvobitno objavljuje dve mesečne revije, “Fronteru” i “Hora Cero”, za koje je pisao veći deo scenarija, često se potpisujući pseudonimima. Uspeh revija dopušta Osterheldu da ubrzo pokrene nedeljnu reviju “Hora Cero semanal”, čiji prvi broj izlazi 4. septembra 1957, i donosi prve table Eternauta, SF tragedije koji je svoje autore svrstao u dvoranu slavnih devete umetnosti, i zbog koga se taj datum u Argentini slavi kao Dan stripa. 

Bez preterivanja, Eternaut se može smatrati za jedan od tri najpoznatija argentinska stripa. Izlazio je u “Hora Cero semanal” do 1959, a od tada je doživeo brojne reprinte i luksuzna reizdanja. Reč je o bezvremenom klasiku devete umetnosti i uzoru brojnim epigonskim ostvarenjima. Solano Lopez je obogatio Osterheldov scenario, gradeći teskobnu atmosferu u scenografiji onovremenog Buenos Ajresa. To je ujedno i jedan od najprivlačnijih aspekata Eternauta – njegovo prisustvo na autentičnim lokacijama koje su bile poznate većini čitalaca, čime se radnja smešta u komšiluk, među obične ljude. 

Eternaut je prvenstveno inspirisan Robinzonom Krusoom Danijela Defoa, i Ratom svetova H. Dž. Velsa. Međutim, dok je Robinzon usamljen i okružen vodom, glavni junak Eternauta je sa prijateljima i porodicom okružen smrću. Dok na Rat svetova smešta na svetsku pozornicu skoro beznadežne borbe protiv vanzemaljske invazije, Eternaut nas gura u prve redove u malom hermetički izolovanom svetu, čineći svakoga akterom skore budućnosti. 

Priča počinje u radnoj sobi samog Osterhelda, pred kojim se materijalizuje Huan Salvo, Eternaut, putnik kroz večnost, i počinje da pripoveda svoju borbu za koju tvrdi da će se odigrati u skoroj budućnosti. Umoran i izmučen svojom večitom potragom, Eternaut opisuje događaje koji se ispostavljaju da su početne faze vanzemaljske invazije na Zemlju. Invazija počinje smrtonosnim snegom koji pada na Buenos Ajres, i od koga uspevaju da umaknu samo oni koji su bili u hermetičkoj sigurnosti svojih domova, poput Huana Salva, njegove porodice i nekolicine prijatelja. 

Zamrznuta slika zavejanosti smrću u Eternautu je postala jedan od eponimnih prizora naučne fantastike u stripu. Da bi se mogli kretati po smrtonosnom snegu, preživeli u kući prave specijalno odelo od delova ronilačke opreme, čime scena sa Huanom Salvom u skafanderu, sa puškom preko ramena, dok po njemu padaju smrtonosne pahulje, postaje prizor koji posmatra prolaznike sa brojnih murala i stensila savremenog Buenos Ajresa, i kojeg retko koji turista može da ignoriše.
Postapokaliptični tonalitet stripa se ubrzo zamenjuje atmosferom preživljavanja i borbe pred nepoznatom opasnošću, dok misteriozni meteori padaju na grad, nakon čega dobijamo priliku da vidimo šarenoliku hordu vanzemaljskih bića koja u formacijama opseda Buenos Ajres. Osterheldov lični pečat Eternautu sagledavamo u činjenici da tokom celog stripa, dok se preživeli suočavaju sa talasima vanzemaljskih hordi i neobičnih oružja, mi zapravo ni u jednom trenutku ne vidimo misteriozne dirigente ove tragedije. Vođe vojske porobljenih vanzemaljaca, koje poznajemo samo kao “Oni”, ostaju skriveni. Huan Salvo, kao glavni akter, odmotava klupko invazije, i krči put kroz hijerarhiju napadača, da bi s vremenom shvatio da je taj rat daleko dublji i intergalaktički nego što se na početku može naslutiti. Najviši hijerarhijski rang vanzemaljske vojske koji srećemo su Ruke, generali u redovima invazije, za koje se ispostavlja da nisu ništa više od još jedne porobljene rase. Do kraja stripa narativ se pretvara u metafizičku potragu van vremena i prostora, izvan domašaja razumljivih dimenzija, čime priča postaje razvojni put Huana Salva od običnog čoveka do Eternauta. 
Osterheld je u Eternauta ukomponovao simboliku otpora po svaku cenu, zajedništva i borbe pred nesagledivim neprijateljem. Pritom, osnovni lajtmotiv stripa je da svaki čovek može biti heroj u grupi istomišljenika, gde pojedinci, svaki na svoj način, daju doprinos opštoj borbi shodno sposobnostima i znanju. Kada ovaj narativ stavimo u kontekst predstojeće diktature u Argentini, postaje jasno u kojoj meri su Osterheldovi ideali i stavovi uticali na njegovu sudbinu. Za Osterhelda diktatori postaju “Oni”, protiv kojih svaki pojedinac mora da digne glas. Ujedno, parole iz Eternauta su inspirisale generacije boraca protiv diktature, protiv argentinskih “Njih”, koji su poput smrtonosnog snega zavili celu zemlju u crnilo i tišinu samo nekoliko godina kasnije.
MORT CINDER: Osterheldov izdavački poduhvat Frontera je bio kratkog daha. Na stranicama revija “Frontera” i “Hora Cero”, Osterheld je pripovedao priče na kojima su radili Solano Lopez, Hugo Prat, Alberto Breća, Ernesto Garsija Seijas, Dante Haupt i brojni drugi. Pored Eternauta, ističu se i Ernie Pike, priča o ratnom izveštaču iz Drugog svetskog rata, baziranom na stvarnoj ličnosti i sa crtežima Huga Prata i Solana Lopeza, kao i Ticonderoga, Dr Morgue, Sherlock Time, Cayena... Međutim, ekonomski razlozi i dugovi stavljaju Osterhelda pred svršen čin. Crtači ga napuštaju, da bi 1962. godine bio primoran da okonča izdavački poduhvat i počne da radi za druge revije. Daleko od toga da ga je prošla kreativna groznica. Iste godine stvara svoj drugi najpoznatiji strip – Mort Cinder, sa crtežom Alberta Breće. Eternaut i Mort Cinter se nalaze u stalnom previranju za titulu najboljeg ostvarenja Hektora Germana Osterhelda. Dok je Mortov grafizam Alberta Breće neverovatan po kvalitetu i lepoti, pa se smatra i jednim od njegovih najboljih crteža. 

Mort Cinder je objavljivan u “Misteriksu” od 1962. do 1964. godine, i predstavlja ostvarenje u kome se mešaju fantastika, mitologija, istorija i magija, uz neponovljivu misterioznu notu i režiranu nedorečenost koja doprinosi opštoj atmosferi. Radnja se raspliće oko antikvara Ezre Vinstona i mističnog Morta Cindera, osuđenog na večna vaskrsenja i koji vuče korene još iz mitološkog doba istorije čovečanstva. U nizu priča Mort provodi Ezru kroz razne situacije i istorijske događaje, od broda trgovaca robljem do Vavilonske kule, na koje ih često navode predmeti iz antikvarnice. Prva priča, Ljudi olovnih očiju, ima potpuno drugačiju atmosferu i daleko više zalazi u domen naučne fantastike. Služila je Osterheldu da upozna Ezru i Morta, koji ulazi na pozornicu kao pogubljeni osuđenik. Celokupna atmosfera je obavijena velom misterije sa naznakama horora. 

Breća je na ovom projektu pokazao sav svoj talenat. Antikvara Ezru je oblikovao po svom liku, dodajući mu daleko više godina, dok je neko vreme tragao za likom Morta Cindera. Zato Osterheld i ne uvodi Morta na samom početku priče, da bi dao vreme Breći da pronađe grafičko rešenje za lik. Tek kada je Breća dao glavnom junaku lik svog asistenta i strip-crtača Horacija Lalije, Osterheld uvodi Morta Cindera u priču. Domaća publika je upoznala Morta Cindera u “Stripoteci” (706, 717/8, 724, 728, 731, 739, 748, 771/2, 793), a zagrebačka Fibra je nedavno objavila druga izdanja integralnih Morta Cindera i Eternauta.
U godinama koje slede, Osterheld je iznedrio još brojna ostvarenja, od kojih se neka još danas objavljuju u integralnim izdanjima. Stripovi poput Birdmana ili Watami ne zaostaju puno po kvalitetu, iako nisu doživeli svetsku slavu Morta Cindera i Eternauta

Krajem šezdesetih Osterheld ponovo objavljuje revidiranog Eternauta, ovaj put sa crtežom Alberta Breće, koji nije ponovio uspeh originalnog dela, i predstavlja u daleko većoj meri političko delo. Osterheld je izmenio scenario shodno svojim narastajućim levičarskim ubeđenjima, pa tako sveopštu vanzemaljsku invaziju zamenjuje ideja da je Zapad prodao Južnu Ameriku vanzemaljcima.
Tokom sedamdesetih Osterheldov opus se smanjuje, ali se i dalje pojavljuju dela vredna pomena, poput Nekrodamusa sa crtežom Horacija Lalije, fantastične pripovesti o srednjovekovnom magu, nekromantu i antiheroju, čije priče još kriju delić šarma i mistike Morta Cindera.
DESAPARECIDOS: Sve dublje političke, ekonomske i društvene muke domovine odvlače Osterhelda u suprotnom smeru od stripa. Bio je peronista po ubeđenju, poput brojnih drugih pripadnika intelektualnih i umetničkih krugova tog doba u Argentini. Međutim, ono što je odlikovalo Osterhelda je radikalizam ubeđenja. Nije prezao od ličnog uključenja i konkretnih akcija zarad svojih ideala, posebno u periodu nakon Peronovog povratka 1973. godine. 

Osterheld je 1968. godine stvorio još jedan od svojih najvažnijih stripova, posebno u ideološkom smislu – Život Čea, pripovest o životu i smrti Ernesta Če Gevare, ubijenog u Boliviji nepunih godinu dana ranije. Če je odmah po objavljivanju postao bestseler, sa rekordno brzo prodatim tiražom od 60.000 primeraka. Alberto i Enrike Breća, otac i sin, bili su zaduženi za crtež, pri čemu je ovaj potonji preuzeo na sebe da oslika delove koji se bave smrću revolucionaškog idola u bolnom ekspresionističkom stilu. Osterheldov strip o Čeu se i danas smatra jednim od najboljih ostvarenja o revolucionaru iz Argentine i naturalizovanom Kubancu, i nije bilo potrebno puno vremena da privuče pažnju vojne hunte sedamdesetih. Breće su bile primorane da unište sve originale, a autori su postali predmet ozbiljnih pretnji. Imati Čea u kući je postala opasna i subverzivna stvar, pa su ljudi sami uništavali svoje primerke. Strip čiji je tiraž razgrabljen je ubrzo nestao u plamenu. Današnja izdanja, poput albuma zagrebačke Fibre, svoje postojanje duguju tri ili četiri sakrivena primerka, od kojih je jedan godinama bio zakopan u dvorištu kuće Alberta Breće. 

Peron se vratio u zemlju i preuzeo vlast 1973, da bi umro samo godinu dana kasnije i ostavio vlast u rukama svoje žene Izabele. Još za Peronovog života odigrava se događaj koji je upamćen kao “Masakr Ezeiza”, zbog koga dolazi do razlaza između ekstremno levih i desnih peronista. Potom leva struja vrši atentat i ubija Hozea Ignjacija Rućija, bliskog Peronovog saradnika, što pokreće svojevrstan građanski rat i niz gerilskih akcija i reakcija između desnice i levice, sada poznate kao Montonerosi. Izabela, i kasnije vojna hunta se krvavo obračunavaju sa pripadnicima i simpatizerima Montonerosa, koji ne ostaju dužni u gerilskim akcijama i atentatima. Ovaj događaj, poznat kao Prljavi rat, kidao je argentinsko društvo od 1974. do 1983. godine. Vojna hunta je ubila preko 20.000 civila i Montonerosa, često bez puno dokaza i dokazivanja krivice za subverzivno delovanje. I najmanja sumnja je bila dovoljna da neko nestane u noći. Gerila je sa svoje strane tvrdila da je odgovorna za ubistvo 5000 pripadnika vojnog režima. Žrtve vojne hunte su danas poznate kao desaparecidos, nestali, jer je glavni metod smaknuća bio bacanje izmučenih ljudi iz aviona nad Atlantikom. Među desaparecidosima su Hektor German Osterheld i njegove četiri ćerke sa muževima.
Osterheld je od samog početka podržavao Montonerose i pridružio se njihovim akcijama kao deo propagande. Pisao je propagandne materijale i adaptirao književna dela da odgovaraju ideologiji, i poslednje godine je proveo u strahu, krijući se zbog mogućeg hapšenja. Mnogi njegovi saradnici i crtači su delili peronistička i levičarska ubeđenja, ali su se klonili u strahu od konkretnih činova. Osterheld je istrajavao uprkos opasnostima. Sve se srušilo početkom 1977, 27. aprila, kada su pripadnici vojne hunte pronašli i oteli Osterhelda, a potom i sve četiri ćerke sa muževima. Najstarija, Estela, je imala dvadeset i pet godina, a najmlađa nepunih dvadeset. Unuci Martin i Fernando su rođeni u zarobljeništvu, i predati su Osterheldovoj udovici Elzi Sančez posle nekog vremena. 

Osterheld je poslednji put viđen krajem 1977. ili početkom 1978, kako se priseća Eduardo Arias, jedan od zatvorenika tajnog tamničkog kompleksa El Vesubio. Najkasnije početkom 1978. godine Osterheld se pridružio desaparecidosima u plavoj grobnici. O sudbini ćerki i zetova Hektora Germana Osterhelda se takođe ništa ne zna.
Neposredno pre nestanka Osterheld je iz skrovišta objavljivao nastavak Eternauta, koga je opet crtao Solano Lopez. Eternaut II je ovaj put nosio daleko drugačiju atmosferu. Autor je kroz njega kanalisao svoje zrelije radikalno levičarske i revolucionarne stavove, i delo je u velikoj meri politički manifest. Solano nije delio radikalizam svog prijatelja i saradnika, makar ne javno, pa se iz straha ili ideala distancirao od ovakvog stripa. I sa razlogom, jer je neposredno nakon Osterheldovog nestanka vojska otela i Solanovog sina Gabrijela. Tek nakon što Solano pristane da sa celom porodicom napusti Argentinu, dobija priliku da spasi sina. Solano Lopez se vratio u domovinu tek 1983. godine.
Osterheldov nestanak i smrt su jedna od velikih misterija sveta devete umetnosti. Brojni autori su pokušavali da proniknu u nestanak svog kolege, ali detalji nisu poznati. Ostaje činjenica da su Osterheld i njegove ćerke pristupili radikalnoj levičarskoj gerilskoj organizaciji, koja ni sâma nije prezala od oduzimanja ljudskih života, što donekle skida oreol sa njihovih glava. Diktatura u Argentini tog vremena nije puno marila za brojno stanje svojih žrtava niti za njihovu pozadinu. Tako da se nisu puno potresli ni pred činjenicom da je Osterheld cenjeni umetnik. A da ne govorimo o ubistvu četiri mlade devojke i sudbini udovice kojoj ostaju dva unuka bez majke – rođena u tamnici. 

Grafiti sa parolama iz Eternauta, pa i muralii stensili sa Putnikom kroz večnost, ostaju jedno od obeležja Buenos Ajresa. Eternaut je nemi svedok sa zidova grada, koji podseća na desetine hiljada desaparecidosa u dubinama okeana. Podseća na jedinstvo i otpor protiv nadmoćnog neprijatelja, po svaku cenu; na Huana Salva, spremnog da proputuje večnost zarad svojih najmilijih; na bolnu prošlost Argentine; na obećanje bolje budućnosti, za koju se vredi boriti; i na kulturu sećanja.
Nikola Dragomirović



Bibliografija Hektora Germana Osterhelda

Rani period
  • Alan y Crazy
  • Ray Kitt
  • Bull Rocket
  • El Sargento Kirk
  • Tarpón
  • Uma-Uma
  • Indio Suárez

Ediciones Frontera
  • Ticonderoga
  • Rolo, el marciano adoptivo
  • Nahuel Barros
  • Ernie Pike
  • El Eternauta
  • Cayena
  • Dr. Morgue
  • Buster Pike
  • Randall
  • Lacky Piedras
  • Tipp Kenya
  • Verdugo Ranch
  • Patria vieja
  • Hueso clavado
  • Leonero Brent
  • Rul de luna
  • Capitán Lázaro
  • Pichi
  • Sherlock Time
  • Tom de la pradera
  • Lord Crack
  • Amapola negra
  • Joe Zonda
  • Pereyra, taxista
  • Mortimer
  • Doc Carson
  • Cachas de oro
  • Santos Bravo
  • Historias de la ciudad grande
  • Paul Neutrón

Nakon Frontere
  • Capitán Caribe
  • El Eternauta „remake“
  • Mort Cinder
  • León Loco
  • Herida Mortal
  • Birdman
  • Futureman
  • Lord Pampa
  • Watami
  • Artemio, el taxista de Buenos Aires
  • Tres por la ley
  • Argón el justiciero
  • Brigada Madeleine
  • Aakón
  • Kabul de Bengala
  • Roland el Corsario
  • Marvo Luna
  • Russ Congo
  • Loco Sexton
  • La Vida del Che
  • La guerra de los Antartes
  • Evita, vida y obra de Eva Perón
  • 450 años de Guerra Contra el Imperialismo
  • Nekrodamus
  • Watami
  • El Eternauta II

Нема коментара:

Постави коментар