Džek Kirbi

Čudesni svetovi Džeka Kirbija

Čovek koji je stvarao snove

Zavidna baza fanova američkog superherojskog stripa je sa nestrpljenjem očekivala maj, i svetsku premijeru najnovijeg ostvarenja iz univerzuma Marvela – Osvetnici 2: Doba Altrona (The Avengers 2: Age of Ultron). Franšiza filmova po Marvelovim stripovima već godinama zgrće milione dolara, a plan novih ostvarenja je zacrtan godinama unapred, počev od ovog, preko Kapetana Amerike 3: Građanski rat (Captain America 3: Civil war), koji se očekuje tokom 2016. godine, pa sve do ostvarenja poput The Inhumans čije je snimanje isplanirano tek u osnovnim crtama za 2019. godinu. I dok se u nestrpljenju vrte srodni filmovi iz prethodnih godina, brojni fanovi neprestano pregledaju nove trejlere i nervozno iščekuju nove doživljaje Kapetana Amerike, Hulka, Iron-mana, Tora, Crne udovice i Sokolovog oka - tima Osvetnika, i drugih fantazmagoričnih kreacija Marvelovog univerzuma.

Ovi vanvremenski junaci koji u svojim pojedinačnim stripovima, ili u crossover serijalima udružuju svoje snage za borbu protiv zâla koja su suviše velika čak i za jednog od njih, već decenijama plene maštu dece, tinejdžera, a bogami i brojnih zrelih ljudi širom sveta.

Sve njih povezuje još jedna nit koja se proteže čak u šezdesete godine XX veka, u nekim slučajevima i koju deceniju dublje, u doba njihovog stvaranja u umu jednog od najvećih pokretačkih snaga američkog stripa - Džeka Kirbija, Kralja.

SKROMNO POREKLO: Naša priča počinje u sam osvit XX veka sa bračnim parom austrijskih migranata jevrejskog porekla koji svoju sreću pronalaze na Louer Ist Sajdu na Menhetnu. Rouz, požrtvovana domaćica i Bendžamin Kurcberg, radnik u fabrici kao i svi migranti tog vremena, donose na svet svog sina te daleke 1917. godine, 28. avgusta, i daju mu ime Džejkob. Mladi Džejkob odrasta u siromašnim četvrtima onovremenog Njujorka, u pratnji svog pet godina mlađeg brata, i svakodnevno biva prinuđen da pesnicama brani sebe i sebi bližnje od druge dece, starijih i nasilnijih potomaka naseljenika u tom kvartu. Dok se godinama kasnije priseća tih dana, ni sam ne smatra taj deo svog života nekom traumom ili nepravdom. To je bila realnost, svakodnevica u kojoj su tuča, bežanje po krovovima i skrivanje nešto sasvim očekivano u kvartu gde su gangsteri i korumpirani političari bili jedini uzor. "To je bila moja ambicija, da budem pokvareni političar", izjavio je u intervjuu svom prijatelju Gariju Grotu godinama kasnije, pred sam kraj svoga života.

Filmski život, rekli bi neki, a upravo su filmovi fascinirali mladog Džejkoba, isto koliko i petparački romani koje je nalazio na ulici ili potajno upijao sa novinskih štandova. Dok se priseća svog detinjstva, Kirbi evocira uspomene svog oca koji ga je nosio na ramenima, majke, brižne ali i stroge, mlađeg brata koji je krupniji i jači od njega, jevrejske škole, i petparačkog romana sa svemirskim brodom na naslovnici koji je upecao iz slivnika na ulici i potajno odneo kući. Tada je prvi put video crtež svemirskog broda.

Fascinacija crtanjem počinje od najranijeg doba, i samouki Džejkob pozajmljuje knjige o crtanju, preslikava motive iz dnevnih novina gde god bi stigao. Fascinacija Fosterom, Rejmondom i drugim velikanima tog doba ga goni ka savršenstvu poteza koji je stremio da dostigne, eksperimentišući i izmišljajući položaje tela i muskulature u odsustvu formalnog likovnog obrazovanja.

Sa nepunih 20 godina, daleke 1936, Džejkob Kurcberg počinje svoju crtačku karijeru, prvo u animaciji Popaja, a potom crtajući širok dijapazon stripova, menjajući pseudonime od jednog do drugog projekta. Od naučnofantastičnog Dnevnika doktora Hauarda kog je crtao kao Kurt Dejvis, preko vesterna Vilton sa Zapada koga je potpisao imenom Fred Send, pa sve do adaptacije Grofa Monte Kristo na kome zadržava raniji pseudonim; tek ga Usamljeni jahač dovodi na korak do konačnog imena pod kojim će ga svet upamtiti. Od trenutka kada Lens Kirbi postane Džek, i formalno se okončava njegova transformacija u umetnika koji će promeniti svet američkog stripa.

KRALJ JE ROĐEN: Dok Evropa polako ali sigurno tone u vihor rata 1940. godine, Kirbi prelazi u Foks Fičer Sindikejt i po prvi put radi na stripovima sa superherojima, mladoj grani strip umetnosti tog vremena. Supermen, pokretač ovog novog žanra, je svoju premijeru dočekao u junu 1938, Betmen već sledeće godine, a omladina je bila željna novog sadržaja. I još važnije, Džek ostvaruje prijateljstvo i saradnju sa urednikom Foksa Džoom Simonom. Doživotno prijateljstvo će prerasti u dvodecenijsko partnerstvo ova dva talenta, na čijem samom startu će se roditi jedna od najvećih ikona američkog superherojskog stripa, vođa Osvetnika – Kapetan Amerika.

Kirbi i Simon stvaraju lik Kapetana Amerike za Tajmli komiks, svojevrsnu iteraciju današnjeg Marvela 1940. godine, te nakon samo deset brojeva, usled neslaganja u vezi finansija, prelaze u Nešnl comiks, današnji DC, gde ostaju sve do 1943. Tokom ovog perioda Kirbi upoznaje Rouz Goldstajn sa kojom će provesti život i imati četvoro dece, i ujedno formalno menja ime u Džek Kirbi.

Kada ga regrutacija konačno sustiže 1943. godine Kirbi ne beži od svojih patriotskih dužnosti. Normandija, izviđačke misije u neprijateljska područja na čemu  može da zahvali crtačkom talentu, i težak slučaj promrzlina na nogama koje su ga dovele na korak do amputacije obeležavaju vojnu službu Džeka Kirbija, da bi kraj rata doveo do časnog otpuštanja iz vojske, čina u vojsci i nastavka karijere crtača stripova. Sledeća decenija je obeležena brojnim projektima Kirbija i Simona, u čemu im je nesebično pomagala i Rouz Kirbi. Brojne oscilacije u tematici, od vesterna do ljubavnih stripova, a ujedno i česte promene izdavača obeležavaju period koji se može shvatiti samo kao "punjenje baterija" i neprestano eksperimentisanje. Kirbi je gradio svoje ime, reputaciju i talenat, ali nije dao naslutiti eksploziju kreativnosti koja će uslediti.

Kraj pedesetih i početak šezdesetih i konačan prelazak u Atlas komiks, kakvo je Marvel tada nosio ime, za Kirbija predstavlja i period udruživanja sa drugim velikim imenom iz sveta stripa, ikonom današnjeg Marvela – Stenom Lijem.

Deset godina zajedničkog rada Džeka Kirbija i Stena Lija su doneli svetu neka od najvećih imena američkog superherojskog stripa – Fantastičnu četvorku, Hulka, Tora, Srebrnog letača, Galaktusa, Iron mana, Doktora Duma, X-mene, Magneta, Nadzirača Uatua, Neljude, Crnog pantera (prvog crnog superheroja) i brojne druge. Prosto je neverovatno u kojim sve smerovima je išla nesputana mašta Džeka Kirbija koji je sve do smrti tvrdio da je on sam izmislio sve te likove, a da je Li samo učestvovao kao saradnik. Svi ovi višeslojni i kompleksni junaci, antijunaci i arhineprijatelji i danas predstavljaju temelj čitavog izdavaštva i produkcije Marvela.

No, to nije sve. Stvaranjem ovih likova, Džek Kirbi bi obezbedio svoje mesto u istoriji, ali daleko od statusa koji danas ima da nije bilo stripskih inovacija ovog izvanrednog autora. Scenaristički i crtački njegove stranice pršte od života. Dinamika poteza, kadriranja i scenaristička rešenja Džeka Kirbija su udahnula život u stripske likove koji su sada izgubili svu onu statičnost koja je ranije krasila stranice. Njegovi likovi prosto igraju na tablama, udarci se skoro fizički mogu osetiti a jezik stripa je obogaćen i oblikovan u dotad neslućenim razmerama. Uredništvo je obučavalo crtače i scenariste da oponašaju elemente Kirbijevog stila koji je postao kamen temeljac produkcije i kanon za buduće stripovske naraštaje. Na primer, specifičan vid prikazivanja energetskih manifestacija u devetoj umetnosti i danas nosi naziv "Kirbijeve tačke", što je prepoznatljiv element svih stripova ovog velikog stvaraoca.

Pored toga, inovativnost Kirbijeve vizije stripa je bila sve kompleksnija. Zamišljao je stripski univerzum kao isprepletano živo mesto gde se putevi junaka ukrštaju i dopunjuju – osmislio je Osvetnike, tim superheroja iz nezavisnih stripova, i dodao im svoje najveće ostvarenje, heroja Drugog svetskog rata, Kapetana Ameriku, kao inspirišući i objedinjujući element kompleksnom neuravnoteženom timu.

NOVI SVETOVI I NOVI BOGOVI: Kirbi je postao sila u svetu stripa – postao je “The King”. Lista njegovih ostvarenja je postajala sve duža, ali su ujedno rasli i njegovi prohtevi. Finansijski aspekti su se mogli podneti, ali Kirbi je tražio sve veću kreativnu slobodu u stvaranju svojih stripova. Imao je viziju, ali nije trpeo uzde. Obnova ugovora je bilo bojno polje oko koga su se koplja konačno slomila, i Kirbi prelazi u konkurentski DC gde mu je obećana potpuna kreativna sloboda. Za ovu izdavačku kuću Kirbi stvara jedan od najnestvarnijih serijala, čitav univerzum u kome se mitologija, biblija, superheroji i naučna fantastika sažimaju u tvorevinu koja je bila ispred svog vremena, a i danas predstavlja osnov velikog dela DC-jevog mitosa. Rođen je Četvrti svet. I danas, preko četiri decenije kasnije, Novi bogovi sa Novog Genesisa i Apokolipsa predstavljaju sveprisutnu senku opasnosti koja se nadvija nad Supermena, Betmena i druge junake ovog izdavača. 

Iako je serija otkazana nakon samo nekoliko godina, usled finansijske neisplativosti, svi likovi Četvrtog sveta su ostali brend DC-ja, i nakon Kirbija, koji im se nakratko vratio osamdesetih, okupljali su brojne istaknute umetnike poput Valtera Simonsona, Džima Starlina i Granta Morisona, da bi se danas likovi ovog izdavača nalazili pred Ratom Darksajda, sveprisutnog negativca iz ovog "Kirbiverzuma".

Vizionarstvo Džeka Kirbija se ogleda i u načinu uvođenja svojih likova u DC mejnstrim. Naime, po prelasku iz Marvela, Kirbi je uzeo najnepularnije izdanje, Džimija Olsena, i putem njega uveo glavne protagoniste, da bi potom pokrenuo tri komplementarne edicije sa istim mitološkim predloškom - Mister Mirakl, Forever Pipl i Novi bogovi.  Celokupni opus je i danas okupljen pod pomenutim formalnim nazivom Četvrti svet.

I dok je tadašnji finansijski neuspeh ovog projekta, toliko nesrazmeran sa današnjim uspehom, doveo do raskida između DC-ja i Kirbija, upravo Marvel i Sten Li su priskočili i ugrabili priliku da u svoje redove ponovo dovedu tvroca većine svojih likova. Džek se vratio i dobio šansu da stvori neke od najepohalnijih priča Kapetana Amerike, kao i da uvede brojne nove likove koji su se dugo kuvali u njegovoj glavi. Na scenu stupaju Selestijalsi, Eternalsi i druga bića koja kao da su pobegla iz paralelnog univerzuma a ne iz nečije mašte.

U ovoj poznoj fazi svog rada, Kirbi se oprobao i u filmskom stvaralaštvu. Jedan od posebnih kurioziteta je i njegov rad na filmu Gospodar svetlosti, adaptaciji romana Roberta Želaznija, za koji je napravio celokupan vizuelan koncept 1979. godine. Film je otkazan, ali su upravo njegove skice korišćene tokom akcije CIA-e u oslobađanju talaca tokom okupacije ambasade SAD u Iranu, pod maskom snimanja fiktivnog filma Argo. Ova operacija je nedavno ovekovečena u istoimenom filmu, dobitniku Oskara, sa Benom Aflekom u glavnoj ulozi.

Kirbi je nastavio još čitavu deceniju da manifestuje svoju nezadrživu kreativnost, dok se na kraju 1989. godine nije tiho povukao u zasluženu penziju. Okružen mirnim porodičnim životom, Džek Kirbi je živeo u Los Anđelesu sve do 6. februara 1994, kada ga je izdalo srce, i svet je ostao bez jednog od najvećih stripskih stvaralaca XX veka.

Iza njega je ostalo preko četiri stotine likova koje je sam, ili u saradnji sa nekim, stvorio u pukoj eksploziji kreativnosti, i ti su likovi do danas putem stripova, a posebno filmova i serija, stvorili prihod od preko tri milijarde dolara, od čega naslednici ovog stvaraoca nisu baš puno zaradili jer se njegov rad po tadašnjem zakonu smatrao "poslom po narudžbini". Kirbi je stvorio čitave svetove i ulepšao detinjstva milionima ljudi, a umro je kao vlasnik ničega od svega toga. 

Ničega, osim svetske slave, desetina nagrada koje je dobio, serije poštanski marki njemu u čast, muzeja i stripovske nagrade koji nose njegovo ime, priznanja najvećih stripskih autora današnjice, zahvalnosti nebrojenih fanova i nadimka Kralj, koji retko koja pleća mogu da nose.  

Nikola Dragomirović

Kitaja bluz - Baru

Strip – Baru – Kitaja bluz:
Jedna noć i dve želje

Kroz svoj autorski prvenac, sada već proslavljeni i nagrađivani strip, autor niže sećanja i želje sa dočeka nove godine iz vremena kada je bio osamnaestogodišnjak. Tri decenije nakon izlaska legendarnog Kitaja bluza, Baruov strip je u izdanju novosadskog Komika konačno objavljen i kod nas

Francuski strip autor italijansko-bretonskog porekla Erve Barulea alias Baru rođen je 1947. godine u Tilu u oblasti Mert i Mozel, nedaleko od tromeđe sa Luksemburgom i Belgijom. Okruženje u kome je odrastao, a koje su činile emigrantske porodice italijanskog ili alžirskog porekla i radnička klasa egzistencijom vezana za dve postojeće fabrike u naselju, oblikovalo je njegovo celokupno potonje stvaralaštvo. Bežeći od bauka fabrike koji se nadnosio nad njim i njegovim vršnjacima, bauka koji je samleo njihove očeve, Baru je nastavio formalno školovanje. Podstaknut očevim stavom da crtanje nije pravi zanat, opredelio se najpre za studije fizičke kulture, da bi se tek 1970. godine konačno okrenuo svojoj istinskoj strasti. Gradeći najpre karijeru karikaturiste i objavljujući u prestižnom "Pilotu", Baru je 1984. započeo rad na ostvarenju koje će mu doslovno promeniti život – stripu Kitaja bluz. Već sledeće godine, na festivalu u Angulemu, najprestižnijem evropskom festivalu stripa, Baru je za prvi deo svog autobiografskog stripa dobio nagradu za najbolje debitantsko delo, čime je i otpočela njegova internacionalna karijera.

Radnička klasa u imigrantskim, najčešće italijanskim sredinama, stalna je tema u većini njegovih dela. Nakon dovršetka Kitaja bluza Baru nastavlja u sličnom maniru delima La Piscine de Micheville (1985), La Communion du Mino (1985), Vive la classe (1987) i posebno Le chemin de l’Amérique, sa kojim je zabeležio drugi uspeh na festivalu u Angulemu, ovaj put ponevši nagradu za najbolji strip 1991. godine.

Od 1991. do 1994. godine, za japanskog izdavača Kodanšu, Baru neumorno radi na stvaranju Autoputa sunca (L’autoroute du soleil), koji je i publika u Srbiji imala priliku da upozna zahvaljujući izdanju "Besne kobile" iz 2012. Reč je o obimnom, na preko 400 strana, svojevrsnom spoju mange i zapadne tradicije stripa, koji je već 1996. godine Baruu doneo još jedno priznanje za najbolji strip na festivalu u Angulemu, čime je on postao prvi autor koji je poneo dve ovakve nagrade.

Nakon još nekoliko uspešnih ostvarenja, poput Sur la route encore (1997), dvotomnog L’Enragé (2005/6) iVrlih ništarija (Pauvres Zhéros 2008, Komiko 2013), Baru je ovenčan nagradom za životno delo u Angulemu 2010. godine, čime je potvrdio da je neprikosnoveni favorit ovog festivala.

Nakon najpoznatijeg ostvarenja (Autoput sunca) i jednog novijeg datuma (Vrle ništarije), domaća publika se sa izdanjem Kitaja bluza konačno upoznaje sa prvencem koji je Barua vinuo među zvezde svetskog stripa.

Najčešće se navodi da se Baru crtačkim stilom oslanja na radove Hozea Antonija Munjoza i Žan-Marka Rajzera, što je samo delimično tačno. Baru je crtač neobične živosti pokreta, skoro nervozne linije, karikaturnih lica prepunih ekspresije i gesta. Nasuprot žustrim likovima, okolina mu je često spokojna i detaljna. Brza radnja i prolaznost ljudskih likova, nasuprot naizgled večnoj i stabilnoj okolini, zapravo su stalno prisutni elementi kod Barua.

Kao kompletan autor, radeći po književnom predlošku ili u saradnji sa drugima, Baru se uvek bavi temom opstanka, odrastanja i života u radničkoj klasi iz koje je potekao. Od pubertetskog i seksualno-nestašnog elementa odrastanja Kitaja bluza pa do brutalnih Vrlih ništarija, Baru se kreće u miljeu koji najbolje poznaje i sa kojim najbolje barata.

Kitaja bluz nam pripoveda priču o dočeku nove 1966. godine kada je mladi Erve Barulea bio samo još jedan klinac imigrantskog porekla koji odrasta u radničkoj sredini. I ne samo to, već je bio i jedini u svom društvu – a reč je o omladincima na kraju puberteta – koji je u tom trenutku bio nevin, đana, kako prevodi Goran Kostrović koji u velikoj meri unosi duh u srpsko izdanje. U novogodišnjoj noći i danu koji sledi, Baru i njegova ekipa slikovito prikazuju šta je tačno najveća želja svakog osamnaestogodišnjaka prepunog hormona – seks i samo seks.

Međutim, Baru ne bi bio veliki autor kao što jeste da ne oslikava još jedan kanvas ispod žustre naracije koja nosi strip. Vešto umetnuta između pubertetskih navaljivanja protagoniste, utkana je još jedna, veća i prisutnija, želja ovih mladića, prikrivena ispod razbibrige koju nosi Nova godina – želja da se promeni sudbina i pobegne od budućnosti radnika u lokalnoj fabrici, koja je zacrtana većini njih. Dok se Baru izdvaja od sredine time što će nastaviti školovanje, svi njegovi prijatelji svoju budućnost vide na mestu koje je proždralo i sažvakalo njihove roditelje. Neki su rezignirani, drugi pak revoltirani, ali senka tog i takvog života nadvija se i u toj davnoj novogodišnjoj noći. Nadvija se i na naslovnici u vidu panorame iza junaka. A nadvija se i nad Barua, koji je pobegao od takvog života, ali ga nije zaboravio. Dvadeset godina nakon Nove 1966. nacrtao je Kitaja bluz.

Nikola Dragomirović

(Nedeljnik "Vreme" 1281)

Zabeleške matorog pokvarenjaka - Bukovski/Šultajs

Strip – Zabeleške matorog pokvarenjaka:

Prljavi talog američkog sna

Zahvaljujući Matijasu Šultajsu Zabeleške matorog pokvarenjaka su prevashodno likovna kompozicija koja na preko 100 tabli nosi sav očaj, usamljenost i krhotine američke stvarnosti viđenih očima Čarlsa Bukovskog iz najeksplozivnije faze njegovog stvaralaštva

Čovek neuredne brade i kose, života označenog alkoholom, cigarama, jeftinim ženama i prljavim talogom davno propalog američkog sna, gonjen neutaživom željom da piše i stvara – Čarls Bukovski je sve samo ne ukalupljeni pisac bestselera. Neponovljiv je i zbog talenta, kog je imao na pretek, i zbog činjenice da je malo ko spreman da svoju svakodnevicu ispuni tom količinom očaja i ispljune je u lice čitalaca.

Nezamisliv je spoj okolnosti koji je od povučenog mladića iz braka američkog vojnika i Nemice, lica večno stigmatizovanog teškim oblikom akni, stvorio jednog od najvećih pisaca druge polovine XX veka. Podjednako oštar prema sebi koliko i prema svima oko sebe, Bukovski je od fragmenata svog života, ne izostavljajući ni najmanji gnusan detalj, mešajući fikciju i stvarnost čudniju od fikcije, stvorio nadrealnu realnost svojih priča, romana i pesama čiji se sadržaj može videti na ulici bilo koje moderne metropole. Otkrivanje stvarnog sveta je daleko lakše kroz knjige etabliranog pisca nego na sopstvene dve noge gacajući kroz trulež i kal na čijim temeljima je sagrađen američki san.

Pritom, od Pošte, preko Bludnog sina, pa sve do Barske mušice i Holivuda, Bukovski je uspevao da pomera granice pisanog medija, ali za njegovo ključno, i najkontroverznije delo mogu se smatrati Zabeleške matorog pokvarenjaka, nastale na osnovu kolumni koje je objavljivao u "Open sitiju" i "Los anđeles fri presu".

Ova knjiga Čarlsa Bukovskog je zapravo svojevrsni "slobodan pad", pisanje bez zadrške i granica, uz punu umetničku slobodu i mogućnost eksperimentisanja van društvenih normi. Pisac Faktotuma ili Bludnog sina, koji uz vidno gnušanje drži književne večeri buntovnim studentima koji su među prvima prigrlili njegov talenat, zapravo je tada već ostvareni pisac na utabanom putu ka svetskoj slavi..

Upravo ovaj segment stvaralaštva Bukovski prepušta u iskusne crtačke ruke Matijasa Šultajsa, nemačkog strip autora i, kako se obično smatra, partnera u opijanju. Na osnovu ovog prijateljstva nastale su prve poznate strip adaptacije nekog dela Čarlsa Bukovskog, i to uz njegovu saglasnost. Nakon Šultajsa, jedino je čuveni Robert Kramb imao priliku da dobije ličnu dozvolu za stripovsku adaptaciju nekog njegovog dela, dok je kinematografsko iskustvo samog Čarlsa Bukovskog tokom snimanja Barske mušice daleko poznatije od filma.

Dve zbirke stripova, Der Lange Job i Kaputt in der City (1984), koje zajedno potpisuju Čarls Bukovski i Matijas Šultajs, obuhvataju ukupno osam kratkih stripova iz zbirki priča Notes of dirty old man, Tales of ordinary madness i South of no North. Šultajs ostavlja svoj pečat na ovim stripovima istom snagom i energijom kojom su napisane same priče. Sasvim zasluženo, Šultajsov stil neretko porede sa Mebijusovim. I stvarno, od kompozicije i skica, pa sve do samog stila senčenja šrafurama, Šultajsovi crteži se savršeno uklapaju u duh pripovedanja Čarlsa Bukovskog. Posebno je dragoceno Šultajsovo režiranje kadrova i uklapanja široke palete kompozicijskih rešenja, od domišljatog menjanja rakursa u narativnom toku pa sve do isprobavanja perspektive iz različitih lica u naraciji. Dok su pojedine priče, poput Dva alkosa, crtački svedene, kod drugih se stiče utisak nestvarnog detaljisanja, i čitalac je konstantno vođen oscilacijama u crtežu kroz tematski široku paletu tema tipičnih za Bukovskog.

Izdavačka kuća Makondo iz Beograda objavila je nedavno obe zbirke stripova u integralnom izdanju pod nazivom Zabeleške matorog pokvarenjaka, čime je i domaća publika dobila priliku da pročita ovo izvanredno ostvarenje devete umetnosti, u prevodu Ivane Radić. Kao i u originalu, kolekciju integralnog izdanja čini osam priča: Henri Beket, Njujork za 95 centi na dan, Izlet u Nju Orleans, Dva alkosa, Kid Stardast, Ubice, Kurva od 150 kila i Tito i Bejbi.

Zbirka Zabeleške matorog pokvarenjaka je svakako više od stripa. Zahvaljujući izvanrednom crtežu Matijasa Šultajsa ovo ostvarenje je prevashodno likovna kompozicija koja na preko 100 tabli nosi sav očaj, usamljenost i krhotine američke stvarnosti viđenih očima Čarlsa Bukovskog iz najeksplozivnije faze njegovog stvaralaštva.

Nikola Dragomirović

(Nedeljnik "Vreme" 1269)

Završni Inkal - Žodorovski/Ladron

Strip – Završni Inkal:
Poslednja poruka dvostruke piramide

Trideset tri godine nakon izlaska Crnog Inkala, Alehandro Žodorovski priveo je kraju serijal Završni Inkal, zasad poslednje poglavlje avantura Džona Difula. Albumi Četiri Džona Difula, Luz de Gara i Gorgo nitkov, koji čine trilogiju Završnog Inkala, prevedeni su nedavno na naš jezik i objavljeni u izdanju Čarobne šume

Početak sedamdesetih godina prošlog veka obeležen je pomeranjima granica umetničkih medija. Nicali su novi pokreti i škole, prštale su ideje, i na kraju te decenije svet više nije bio isti. Gazeći stazu sopstvenog mističnog doživljaja umetnosti, Alehandro Žodorovski nakon filmova Fando y Lis (1968), El Topo (1970) i La Montana Sagrada (1973), započinje potragu za svojim "svetim ratnicima" koje će uputiti u zajedničku misiju stvaranja filma Dina po romanu Frenka Herberta, filma koji je danas poznat kao "najveći film koji nikada nije snimljen". Den O’Banon kao dizajner brodova, Pink Flojd kao muzička pratnja, Mik Džeger u ulozi Fejda Raute – uloge koja je u kasnijoj Linčovoj adaptaciji proslavila Stinga, Orson Vels kao baron Harkonen, H. R. Giger, nedavno preminuli oskarom ovenčani dizajner potonjeg Osmog putnika, pa čak i ekscentrični Salvador Dali, koji je po Žodorovskom jedini koji je mogao da iznese ulogu ludog cara galaksije, samo su neka od imena koje je Žodorovski uspeo da okupi u svojoj misiji, od koje je danas ostalo samo nekoliko primeraka knjige sa scenarijem i crtežima. 

H. R. Giger

O'Banon

A prvi među njima, vođa Alehandrovih "ratnika", bio je Žan Žiro Mebijus, koji je već ostvario zavidan uspeh crtajući Poručnika Bluberijapo scenariju Žan-Mišela Šarlijea. Mebijus i Žodorovski su se povezali na nesvakidašnji način – neko vreme je stariji režiser bio i guru mlađem umetniku u usponu – i ubrzo su delili istu ambiciju. 

Mebijus

Uz naraciju Žodorovskog i britkost Mebijusovog vizuelnog uma, Dina bi nesumljivo pomerila granice kinematografije, ali to se naprosto – nije dogodilo. Film nije prošao, producentske kuće ga nisu prihvatile. Svima odreda dopale su se ideje i prezentacija, bili su fascinirani vizuelnim i tehničkim rešenjima, ali kamen spoticanja je uvek bio isti – Žodorovski i njegova nesputanost.

Neuspeh realizacije Dine je gubitak za kinematografiju, ali je ipak nešto korisno proizašlo iz dve godine mučnih i ambicioznih priprema. Zajednički rad ove umetničke kolonije oblikovao je kreativnost učesnika u projektu u neslućenim smerovima. Nakon fijaska, većina njih se obrela u raznim granama kinematografije i sejala ideje i tehnike razrađene tokom dvogodišnjeg zajedničkog rada. Na taj način su vizuelno oblikovani Osmi putnik (1979), Gospodari svemira (1987), Tron(1982), Peti element (1997), pa čak i delom Zvezdani ratovi (1977). Dvorac barona Harkonena, po dizajnu H. R. Gigera, može se videti kao "Hram" iz Prometeja (2012), dok dizajn ludog cara galaksije neodoljivo podseća na Skeletora iz Gospodara svemira.

Ni Žodorovski nije mirovao. Najviše pogođen neuspehom, na ruševinama sveta koji je tako dugo gradio počeo je da sastavlja novi univerzum – Žodoverzum. Sa Mebijusom je počeo stvaranje danas najpoznatijeg SF stripa, u koji su utkali sve ideje i vizualna rešenja koja su spremali za Dinu. Inkal je rođen.

SVET INKALA: Inkal danas predstavlja jedno od najpoznatijih ostvarenja devete umetnosti. Šest albuma koji čine Inkala – Crni Inkal, Inkal svetlosti, Ono što je dole, Ono što je gore, Peta esencija I i Peta esencija II – u rasponu od 1981. do 1988. godine značajno su promenili poimanje SF-a u stripskom mediju. Snaga kojom su stvoreni Džon Diful, Metabaron, Anima i Tanata, Solin, Tehnopape i Ona/On car galaksije na zlatnoj planeti, odjekuje i dan-danas, decenijama nakon prvog kadra u stripu Crni Inkal. Dok je nakon šestodelnog Inkala Mebijus otplovio u sopstvene projekte, Žodorovski je ostao veran svom novostvorenom univerzumu. U narednim godinama objavio je manje ili više uspešne spinof serijale – Kasta Metabarona (1992–2003), Tehnopape (1998–2006),Pre Inkala (Mladost Džona Difula, 1988–1995) – da bi konačno od 2008. do 2014. godine Žodorovski pružio i epilog prvobitnog serijala, stvarajući tri albuma Završnog Inkala – Četiri Džona Difula, Luz de Gara i Gorgo nitkov.

Ideja za ovaj serijal se dugi niz godina kuvala u glavi autora, prvi album je krajem prošlog milenijuma nacrtao sam Mebijus pod nazivom Le nouveau rêve (2000), ali ga nije dovršio. Umesto njega olovku u ruke je uzeo Hoze Ladron, verno podražavajući Mebijusov stil, te je nakon ponovo urađenog prvog albuma odradio i sledeća dva, čime je priča zaokružena.

Prvobitni spinof serijali su se bavili proširivanjem i razrađivanjem mitološkog i istorijskog aspekta sveta Inkala, serijala iz osamdesetih, odnosno njegovih glavnih junaka – Metabarona, Tehnopapa i samog Džona Difula. Strip Inkal, kao SF avantura potrage za dualističkom božanskom esencijom – Inkalom, otelotvorenim u dualizmu međusobno presečene crne i svetle piramide – i metaforičke borbe duhovnog protiv tehnološkog nadiranja i obezčovečenja čovečanstva, osnovno je delo Žodoverzuma, kao i uzor velikom broju stripova koji su usledili – serijalu Kasta Metabarona, koji je Žodorovski stvorio sa Himenezom, o poreklu i istoriji porodice najintrigantnijeg junaka Inkala, na koji se zatim nadovezao serijal Tehnopape proizašlim iz pera Zorana Janjetova, da bi serijal iz devedesetih Pre Inkala (Mladost Džona Difula) ponovo u fokus uzeo Džona Difula. Pre Inkala je uvod u centralnu priču Žodoverzuma, u kome se poslednja tabla povezuje sa prvom (a ujedno i završnom) tablom Inkala, što se opet ponavlja u Mladosti Džona Difula. Istu scenu vidimo i čim otvorimo prvi album Završnog Inkala. O čemu je reč? Diful naglavačke pada u jezero kiseline u gradu-bunaru, praćen brojnim samoubicama. S obzirom na Alehandrovu opsednutost mistikom, tarotom i simbolikom, ova scena, kao i brojne druge u njegovim delima, krije i određenu simboliku. Najočiglednija je da je Diful ovde prikazan upravo kao i njegov model u tarotu, luda koja visi naglavačke. Stalno ponavljajući ovu scenu Žodorovski ističe njen značaj, ali preterivanjem ona gubi oštrinu koju je trebalo da zadrži.

LJUBAV PROTIV BIOFAGA: Trodelni Završni Inkal je zasad finalno poglavlje u priči o Inkalu. Od početka do kraja, u svom maniru, Žodorovski zatrpava čitaoca simbolikom i misticizmom, možda i u većoj meri nego u prethodnim serijalima, opravdavajući svoju reputaciju psiho-maga, nadrealiste, mistika i osnivača "Paničnog pokreta".

Nažalost, svaka nada da će u Završnom Inkalu čitaoci zaista dobiti završno poglavlje priče o Inkalu ispostavila se – uzaludnom. Uloga entiteta zvanog Inkal je marginalizovana i u samoj priči svedena na deus ex machina; svi najzanimljiviji junaci su u potpunosti zanemareni ili skrajnuti – Metabarona, Anime, Tanate i Solina nema, dok je akcenat stavljen na odnos Difula i Luz de Gare, centralne ličnosti iz Pre Inkala. Dobro je što Žodorovski ima dovoljno mentalnih kočnica da ne uništi esenciju svog univerzuma, tako da je Završni Inkal suštinski epilog Mladosti Džona Difula, a ne samog Inkala.

Serijal se sastoji od tri albuma, što ga ujedno čini najkraćim u Žodoverzumu. Četiri Džona Difula,Luz de Gara i Gorgo nitkov pripovedaju završno poglavlje čija je okosnica odbrana čovečanstva i samog života od virusa biofaga. Ladronov vizualni deo je možda i najveći praznik za oči čitaoca, dok sam serijal, bez obzira na sve zamerke, nije nimalo loš. Ako se, naime, Završni Inkal prihvati kao završno poglavlje Mladosti Džona Difula, umesto (nemerljivog) Inkala, ovi albumi nude zapravo opuštajuće štivo sjajnog vizuelnog doživljaja. Sva tri albuma su nedavno objavljena u simbiotskoj tvorevini izdavačkih kuća Darkvud i Čarobna knjiga, pod brendom Čarobna šuma.

Ostaje samo nada da će Žodorovski svesti neizbežne dalje nastavke Inkala na razumnu meru, posebno u svetlu skorašnje najave nastavka serijala o Metabaronu, ali previše bi bilo očekivati da će već ostareli majstor naracije i skandala odustati od sistematskog silovanja svoje kreacije poput Jozefa Fricla. Davno su prošli dani kada je nakon projekcije svog filma Žodorovski mogao da beži ulicama Akapulka od razjarene rulje.

Nikola Dragomirović

(Nedeljnik "Vreme" 1261)

Plave pilule - Peters

Strip – Plave pilule:
Glava puna straha i nade

U izdanju novosadskog Komika, objavljen je strip Frederika Petersa Plave pilule, potresna autobiografska priča o životu s ženom koju voli i njenim trogodišnjim sinom, koji su oboje zaraženi HIV-om

Više od decenije nakon premijernog objavljivanja na francuskom, izdavačka kuća Komiko iz Novog Sada nam donosi autobiografsko remek-delo Frederika Petersa, švajcarskog strip autora mlađe generacije. Delo koje ga je vinulo u sam vrh evropske strip scene, Plave pilule, priča je o nadanjima, strahovima, borbi sa samim sobom, ali pre svega – ljubavna priča.

Frederik Peters je početkom milenijuma objavio ovo delo nastalo kao pokušaj da svojim bližnjima i okolini objavi činjenicu da su njegova partnerka Kati, koju neizmerno voli, kao i njen sin, koji je postao deo njegovog života, zaraženi HIV-om. Sva objašnjenja, činjenice, svoja razmišljanja i strahove Peters pretače u slike i tekst, a čitalac na kraju ostaje razoružan pred optimizmom i snagom jedne nesvakidašnje porodice.

SUDBINA: Strip počinje kadrovima koji su jednostavno osmišljeni, a opet prikazuju emociju koju Fred i Kati dele. U nastavku se autor priseća prvih uzgrednih susreta sa svojom budućom ljubavi, sve do dočeka 2000. godine. Sudbonosni ponovni susret za ovo dvoje mladih ljudi se pretvara u otkrivanje međusobnih emocija, nakon čega sledi nekoliko izlazaka. Scena zajedničke večere ostavlja čitaoca bez daha. Dok Kati počinje da otkriva svoje strahove, Fred, vidno zbunjen, poredi razgovor sa partiturama i melodijom koja odjednom nailazi na zastoj.

"Ja sam seropozitivna... I moj sin, takođe." Nakon što je čuo ovu rečenicu od Kati, Freda preplavljuju talasi različitih emocija. On odbacuje tugu, beg, sažaljenje, gnušanje, i kada ponovo ovlada sobom poziva Kati da provede noć sa njim. Noć "dugu, oklevajuću, nežnu, ali ne previše seksualnu…" Život mu je promenjen. Ili ponovo počinje.

Nastavak stripa u fazama prati Fredovo zbližavanje sa Katinim sinom, suočavanje sa okolinom, probleme u vezi sa seksualnim kontaktom... Dok Fred pristupa Kati i njenom sinu, bez bolesti u prvom planu, vidimo i razvoj njihovog odnosa. Frederik gradi ulogu očuha sa trogodišnjim detetom, ne sa "bolesnim trogodišnjakom", i uspešno se snalazi sa ulogom s kojom ranije nije imao iskustva. On postaje i oslonac svojoj partnerki u najbolnijem trenutku za nju, uvođenju trojne terapije za klinca.

HIV je opaki virus, danas u velikoj meri ukroćen terapijom koja se uzima tri puta dnevno. Pre 13 godina, kada je strip nastajao, nuspojave su bile česte i neprijatne, te Kati uvođenje terapije za sina vidi kao kapitulaciju pred virusom. Trojna, ili kombinovana terapija, podrazumeva uzimanje tri leka koji, ukoliko se uzimaju maksimalno disciplinovano, zajedno suzbijaju HIV virus kod inficiranog. Kombinovana terapija, pod zvaničnim nazivom antiretrovirusna terapija (ARV) obuhvata i lek "truvada" ili "tenovir", pilule plave boje, i uzima se doživotno.

Emocije sa kojima se Fred i Kati bore, pored predrasuda okoline, snažno su prikazane, a pretakanje njihove lične priče u slike, "strip u stripu", ideja je koju Fred deli sa Kati od samog početka. Na ovaj način oni zajednički žele da okolini predstave sve sa čime se suočavaju, i ostavljaju čitaocima da li će ovaj par prihvatiti ili ne.

BELI NOSOROG: Neminovna stvar u vezi sa ovim parom je da pre ili kasnije dođe do rizičnog odnosa, i taj događaj otvara poglavlje koje autor koristi da razbije tabue o HIV-u. Pucanje kondoma i odlazak kod porodičnog lekara unosi u strip niz objašnjenja. Pre svega, čitalac saznaje gde se virus nalazi, koja je njegova koncentracija i koji su načini prenosa. Potom lekar objašnjava da je Katin virus pod kontrolom što se tiče koncentracije u krvi, te nakon pregleda Fredovog polnog organa svečano objavljuje da će odraditi test iz krvi, ali da je šansa da test bude pozitivan ista koliko i da kada izađu iz ordinacije na ulici sretnu belog nosoroga.

Život mladog para polako se oslobađa stega i strahova, uz rutinu vezanu za terapiju, kondome i preglede zbog ranica na telu. Terapija, rutina i disciplina donose veću kontrolu bolesti, veza između Freda i Kati obeležena je uzajamnim poverenjem, a priča se približava svom kraju. Fred svoj "strip u stripu" privodi završetku, a planiranje putovanja je nagrada koju ova mala porodica sebi na kraju dopušta.

Komikovo izdanje Plavih pilula izlazi trinaest godina nakon završetka priče ispričane u stripu. Godine su Petersu donele svetsku slavu, njegov strip je u međuvremenu prevođen, nagrađivan i ekranizovan – za Plave pilule Peters je dobio nagradu za najbolji strip na međunarodnom strip festivalu u Angulemu, kao i Premios La Cárcel de Papel u Španiji, za najbolji strani strip. Trinaest godina kasnije, Fred upravo u ovom izdanju daje svojoj priči epilog, u vidu kratkog post skriptuma i dodatnih osam stranica.

Nakon objavljivanja Plavih pilula 2001. godine, Fred i Kati su uspeli da dobiju ćerku koja u trenutku crtanja ovih dodatnih osam strana ima devet i po godina. Devojčica je rođena carskim rezom i nema virus HIV-a u krvi. Katin sin je danas tinejdžer, bavi se boksom, i dalje redovno uzima terapiju, i ne krije od prijatelja i simpatija da je zaražen HIV-om. Kati redovno uzima terapiju i virus joj se povukao iz krvi, ali je prisutan u limfnim čvorovima. Fred je i dalje Katin oslonac, ona je njegova muza "...glave pune strahovanja i nadanja... i torbe pune malih plavih pilula...".

Nikola Dragomirović

(Nedeljnik "Vreme", 1227)

Prvi svetski rat u stripu

Prvi svetski rat u stripu:
Rat u kaiševima

Prvi svetski rat u stripu predstavlja jedan poseban tematski volumen u istoriji "devete umetnosti", kako kod nas tako i u svetu. Evo pregleda dela i umetnika koji su se temom Velikog rata bavili u prethodnih sto godina

Strip, kao verbo-vizuelni način umetničkog izražavanja, na koji se najčešće referiše kao na devetu umetnost, javlja se u skoro svim periodima ljudske istorije. Kao "protostripovi" smatraju se dela od stripovanih sekvenci u pećinskoj umetnosti, preko Trajanovog stuba, pa do takozvane Tapiserije iz Bajea. Ipak je strip, u današnjem smislu reči, nastao krajem XIX veka. Prvim modernim stripovima smatraju Žuti dečak (Yellow Kid) Ričarda Autkalta, objavljivan u "New York Worldu" Džozefa Pulicera, od 1895. godine, kao i Bil i Bul (Katzenjammer Kids) Rudolfa Dirksa, koji je počeo da izlazi dve godine kasnije u "New York Journalu" Vilijema Randolfa Hersta.

Početkom XX veka strip je stekao veliku popularnost u Americi i Evropi, a onda je izbio Prvi svetski rat. Veliki rat je svoj odraz u mediju stripa dobio još za vreme njegovog trajanja, i to uglavnom na svim zaraćenim stranama. Svrha ovih stripova je bila zabava, ali i propaganda.

ZAPADNI FRONT: Ako je Amerika zaslužna za postojanje prvog "pravog" stripa, Žutog dečaka, Francuska je zaslužna za nastanak stripa sa prvim ženskim protagonistom, čuvenog serijala Bécassine (Šljuka). Prvi put objavljen 2. februara 1905. godine u magazinu "Le Semaine de Suzette", Bécassine vrlo brzo postiže nacionalnu popularnost. Strip predstavlja Annaïck Labornez, bretonsku domaćicu sa nadimkom Bécassine. Ta reč označava pticu šljuku, a ujedno u žargonu predstavlja i naziv za "ludu". Glavna junakinja je tipična provincijalka, sa stereotipnim predstavama o Bretancima, kako su ih u to vreme videli Parižani. Stil je veseo, šaljiv, i motivacioni, a tekst se nalazi ispod slika, a ne u filakterama (oblačićima), što je bilo uobičajeno za evropski strip tog vremena. Bécassine je izlazio i u toku Prvog svetskog rata, 1916, 1917. i 1918. godine, i u tim ratnim godinama ga je većinom crtao Fransoa Zier (Francois Zier). Ratne priče obuhvataju naslove:Bécassine pendant la guerre, Bécassine chez les Allies i Bécassine mobilisee.

Bekasin

Tri godine nakon pojave Bécassine, strip Les Pieds Nickelés Luja Fortona (Louis Forton) u časopisu "L’Épatant" postaje jedan od najpopularnijih, najdugovečnijih i najčitanijih serijala na tlu Francuske. Ovaj komičan, vedar i inovativan strip je preteča američkog serijala The Three Stooges(Tri spadala), u kome se radnja vrti oko tri lenjivca i prevaranta, Krokinjola (Croquignol), Filokara (Filochard) i Ribuldinga (Ribouldingue), svojevrsna prva tri antijunaka u istoriji stripa. Sam naziv stripa, "niklovana stopala", predstavlja u slengu nekoga čija su stopala suviše vredna da bi se trošila, odnosno tri aktera ovog serijala sebe smatraju suviše vrednima za rad. Od 1914. do 1918, s obzirom na to da je ovaj strip objavljivan i tokom ratnih godina, doživljaji ova tri antijunaka su bili u službi pokazivanja francuske dovitljivosti i ismevanja neprijatelja. Oni deluju tokom rata iza neprijateljskih linija, ismevaju i nadmudruju Nemce, njihov jezik je pun žargona, prostakluka i jezika ulice, a sve u svrhu podizanja morala čitalaca i ratne propagande.

Radovi Holanđanina Luisa Remekersa (Louis Raemaekers), iako ne stripovi, već ilustracije – imali su izrazito antigermanski stav, koje zbog koga je autor čak morao da beži u Britaniju tokom rata – jedan su od primera kako se jak propagandni uticaj može oslikati u štampanom mediju. U to vreme je neutralna Holandija bila pod pritiskom Nemačke, koja je ponudila 12.000 gulda za glavu Remekersa, te je njegov rad ozbiljno narušio i specifičan položaj ove države u sukobu velikih sila.

Remekers

Remekers

Istovremeno, među nemačkim vojnicima su kružile brojne ilustracije i kratki stripovi, prava rovovska izdanja časopisa, neretko rađeni priručnim sredstvima. Ilustratori poput Karla Arnolda oslikavali su ilustracije različitog sadržaja, često i antiratnog, a posebno se ističu izdanja poput "Die Sappe" i "Kriegsflugblätter, Beiblatt zur Kriegszeitung Liller".

AMERIKA I ENGLESKA: I američki i britanski strip beležio je događaje Velikog rata u vreme njegovog odvijanja.

Na britanskoj strani je najznačajniji svakako strip Old Bill Brusa Bernsfadera (Bruce Bairnsfather) iz The Bystander’s Fragments from France. Autor je 1914. stupio u Royal Warwickshire Regiment, gde je služio kao mitraljezac u Francuskoj do 1915, kada ga je udar granate i oštećenje sluha tokom druge bitke kod Iprea poslao u bolnicu, a potom je dobio i premeštaj u štab 34. divizije kod Salizburija. Potom je Bernsfader razvio humorističku seriju stripova i ilustracija pod nazivom Stari Bil (Old Bill) za magazin "Bystander". Serijal prikazuje Bila, vojnika sa karakterističnim brkovima kao kod morža i specifičnom potkapom u različitim satiričnim situacijama rovovskog rata. Zbog uspeha ovog stripa Bernsfader je unapređen i premešten u britanski generalštab, gde je crtao slične crteže i stripove za saveznike.

Old Bill

Američki strip koji je izlazio od 1907. godine, kao i tokom rata, Mutt and Jeff Bada Fišera (Budd Fisher), prikazivao je svoje aktere u komičnom maniru, i bavio se motivima kockanja, alkohola… Po izbijanju rata Fišer je hteo da se prijavi kao dobrovoljac, ali nije mu dozvoljeno i da se bavi stripom i da ratuje, tako da se prijavio u Britaniji i čak bio postavljen za oficira. Tako je bio u mogućnosti da svoje likove smešta u konkretne situacije i sa velikim uspehom je stvarao i tokom rata.

Brojni učesnici rata beležili su svoja iskustva ilustracijama i karikaturama, koje su neretko rađene priručnim sredstvima, improvizovanim četkicama i jodom uzetim od bolničara. Velika većina ovakvih "rovovskih" crteža leži pohranjena u depoima muzeja i nikada nije publikovana. Upravo tim fondom The Cartoon Museum iz Londona će tokom 2014. godine, za stogodišnjicu izbijanja Prvog svetskog rata, organizovati postavku posvećenu ilustratorima iz rovova, poput Happy days, A Humorous Narrative in Drawings of the Progress of American Arms 1917–1919 Albana Batlera (Alban Butler), knjige sa šaljivim ilustracijama iz vojničkog života u Prvom svetskom ratu.

NAKON DRUGOG RATA: Nakon 1945. godine, evropski strip doživljava veliki procvat. Ali, kada je reč o ratnoj tematici, Prvi svetski rat je daleko manje zastupljen u odnosu na ovaj potonji, što je i razumljivo ako se imaju u vidu brojne žrtve i sveže rane koje su tražile zadovoljenje i kroz ovu vrstu umetnosti.

Ipak, ovaj period nam donosi izvestan broj dela koja sa pravom možemo smatrati graničnikom u prikazima Velikog rata u stripu, i dovode do razvoja stripa kao dokumenta sa istorijskom težinom. Većina umetnika koji su se bavili tom tematikom koriste Prvi svetski rat kao pozornicu za odvijanje svojih priča, te ga predstavljaju kao jednu egzotičnu usputnu stanicu za svoje likove. Sa druge strane, ne može se poreći da određen broj umetnika, posebno u skorije vreme, stvara dela izuzetne snage kojima je cilj da prikažu upravo događaje Velikog rata, odnosno njegove užase, iz različitih uglova.

KORTOVE AVANTURE: Među najvećim strip autorima druge polovine XX veka, Italijan Hugo Prat (Hugo Pratt), skoro sve dogodovštine svog najvažnijeg i najpoznatijeg junaka smestio je upravo u ratne godine, od 1914. do 1918, a potom je i nastavio da opisuje događaja koje slede u ovom istorijskom periodu. Reč je, naravno, o čuvenom serijalu Korto Malteze (Corto Maltese). Prat je od 1966. godine, pa sve do 1988, neumorno radio na ovom strip junaku, koji danas predstavlja svojevrstan kult među čitaocima.

Prvi album sa Kortom, pod nazivom Balada o slanom moru, Prat smešta u Polineziju u sam osvit izbijanja Prvog svetskog rata, a i pored pojave nemačkih sabotera, japanskih krstarica i engleskih vojnika, čitalac je konstantno uvučen u pomalo bajkovitu i sanjalačku sredinu Tihog okeana. U takvoj atmosferi sledimo Korta kroz ostale pustolovine i u narednim albumima, koji po nekom nepisanom pravilu bacaju junaka širom planete. Album Kelti konačno dovodi Korta Maltezea u zaraćenu Evropu. Četiri priče u ovom albumu prikazuju Kortova putovanja zaraćenim kontinentom, Engleskom i Francuskom, tokom 1917. i 1918. godine. Prva za temu ima Irsku, Šinfena i izdaje u njihovim redovima. Druga je alegorijska priča u kojoj je rat predstavljen kao viši sukob keltskih i nadirućih nordijskih bogova. Treća priča se odigrava na samom frontu u Francuskoj, na samoj obali Some, i jedina nema za temu izdaju u ovom albumu. Crveni baron, nadmeni i aristokratski stav Nemaca, nasuprot Engleza i Australijanaca u blatu koji se opijaju su prizori koje viđamo, a taj nedostižni nemački pilot, koji je vremenom ušao u legendu, biva ubijen jednim metkom pijanog vojnika, što je, kao i mnogo toga u Pratovim stripovima, svojevrsna simbolika. Kao poslednji nagoveštaj u ovoj priči, na kraju mladi Herman Gering nadleće bojište, simbolišući nadvijanje novih ratnih senki koje će doći nekoliko decenija kasnije.

U poslednjoj priči Prat postavlja rat kao burleskno pozorište senki gde se opet prepliću motivi izdaje i keltskih mitova što on za njega i jeste tokom cele knjige.

PETRA I ADRIJEN: Pomalo sličnu atmosferu u stripu, kako stilski tako i vremenski, donosi nam drugi italijanski autor Atilio Mikeluci (Attilio Micheluzzi) u svom delu Petra chèrie (objavljen u Hrvatskoj, "Fibra", 2012). Strip je na preko 300 strana u integralnom izdanju, koji je od 70-tih crtao Mikeluci, i čija glavna junakinja francusko-poljskog porekla Petra de Karlowitz putuje širom zaraćenog Starog sveta tokom Prvog svetskog rata. U stripu se prepliću pustolovina i istorija, i pojavljuju se sporedni likovi poput Lorensa od Arabije i Manfreda fon Rihthofena. U priči srećemo ljubav, špijunažu, rat i ljudske tragedije.

Žan Van Ham (Jean Van Hamme) i Frans Vale (Francais Valles) autori su serijala Maitres d’orge(Gospodari ječma, objavljen u Hrvatskoj, "Fibra", 2012), čiji treći album Adrien, 1917. (objavljen 1994. godine) donosi priču smeštenu u Prvi svetski rat. U osam albuma, ova dva autora pripovedaju priču o belgijskoj porodici koja se bavi proizvodnjom piva od sredine XIX veka pa do kraja XX veka. Pomenuti album prikazuje poslednju godinu Velikog rata iz dve vizure. Sa jedne strane imamo život ove porodice i drugih žitelja tokom nemačke okupacije Belgije, pripreme za pobunu, borbu za opstanak pivare i snalaženje u uslovima racionalne potrošnje ječma i konfiskacije bakra, kao i predrasude Belgijanaca prema Nemcima, a posebno Margrit Stinfort (Margrit Steenfort), junakinje koja čini sve da održi svoju porodicu. Sa druge strane je njen sin, Adrijen Stinforta (Adrien Steenfort), vojnik na frontu, i njegov put od pacifiste do vojnika sa željom da ubije još Nemaca pre kraja rata. Prikazi Nemaca u stripu više odgovaraju stereotipnim prikazima nacista iz Drugog svetskog rata.

Gospodari ječma

MATEO: Još jedan strip koji se odvija na pozornici Velikog rata je rad francuskog strip umetnika Žan-Pjera Žibrea (Jean-Pierre Gibrat). Reč je o dvodelnom stripu Mateo (Matteo, objavljen u Hrvatskoj, "Fibra", 2012), objavljenom 2008. i 2010. godine. U ovom ostvarenju pratimo Matea, španskog migranta koji živi na jugu Francuske i ne deli oduševljenje svoje okoline pri izbijanju rata. Međutim, Mateo se i pored svojih pacifističkih stavova pridružuje regrutima, na razočaranje majke, a zbog ljubavi prema devojci koja otvoreno pokazuje da ne može voleti nekoga ko se ne bori za svoju zemlju. Kraj prvog dela, nakon vidnog razočaranja junaka u rat, okolinu, politiku, odvodi Matea u nevoljno dezertiranje, nakon čega se drugi deo priče odvija na prostoru Rusije tokom revolucije.

BONELIJEVI STRIPOVI: Italijanski strip je poznat po daleko većoj masovnosti kiosk izdanja, i u poslednje vreme se poistovećuje sa izdanjima kuće Sergio Bonelli Editore. Time se zapostavljaju manje izdavačke kuće, ali činjenica je da ovaj izdavački magnat u Italiji postavlja izvesne standarde.

I ova škola stripa nam donosi par zanimljivih primera sa tematikom Velikog rata, uz primedbu da je i ovde Drugi svetski rat daleko zastupljeniji. Prvi od njih je svakako ostvarenje Antonija Sere (Antonio Serra), serijal u 12 nastavaka pod imenom Grejstorm (Greystorm, u Srbiji tokom 2012. i 2013. izašlo deset epizoda u izdavačkoj kući Phoenix Press iz Beograda). Događaji iz Prvog svetskog rata su propratni i površni u ovom serijalu koji spaja u sebi klasični steampunk, avanturu i fantastiku. Međutim, i ti retki prikazi rata, opisani u epizodama osam (Ai confine della Terra –Granice zemlje) i devet (Padrone del Mondo – Gospodar sveta), dosta su autentični i verno prikazani. Crtači ovih epizoda su Alesandro Binjamini (Alessandro Bignamini) i Đanmauro Kozi (Gianmauro Cossi) koji su odradili odličan posao dočaravajući ovu epohu.

Drugo zanimljivo viđenje Velikog rata nam donosi italijanski strip umetnik Luka Enoh (Luca Enoch), koji od 2008. godine, za izdavačku kuću Sergio Bonelli Editore, stvara serijal Lilit (Lilith; seriju u Srbiji objavljuje izdavačka kuća Darkwood). Još jedan od kratkih Bonelli serijala, sa planiranih 18 svezaka, prati devojku iz budućnosti Liku, odnosno Lilit, koja se kreće kroz istoriju u svojoj misiji da spasi ljudsku rasu. U trećoj epizodi serijala, pod nazivom Kameni front (Il fronte di pietra), imamo priliku da junakinju vidimo na pozornici Velikog rata, koji nam ovaj put donosi pogled iz ugla italijanskih vojnika.

PETRUS: Jedno od najnovijih evropskih ostvarenja u devetoj umetnosti sa temom Velikog rata je delo belgijskog umetnika Ivana Petrusa pod nazivom The Nieuport Gathering (francuski Les Retrouvailles de Nieuport), u izdanju Lanoo publishers iz 2012. godine. Autor ovom prilikom predstavlja grafičku novelu o tri vojnika, Belgijancu, Francuzu i Englezu, koji se susreću 1.11.1914. godine na bojištu nakon odbijanja nemačkog napada na Izerskom frontu, u Nuportu u Belgiji. Nakon što provedu dan zajedno, dogovaraju se da se susretnu nakon deset godina, ukoliko prežive rat. Priča je izuzetno potresna i teška, a dostupna je na engleskom, francuskom i holandskom.

TARDI: Evropski strip sa tematikom rata je krunisan ostvarenjima jednog od najvećih modernih francuskih strip umetnika, Žakom Tardijem (Jacques Tardi). Tardi je svestran umetnik u svetu frankofonog stripa, i često pokriva najrazličitije teme, a crtački stil mu se često poredi sa onim Žorža Remija, poznatijeg kao Erže (Georges Remi – Hergé), tvorca Tintina. Ipak, oblast po kojoj je Tardi najpoznatiji, i u kojoj je ostvario najveća priznanja je upravo strip sa tematikom Prvog svetskog rata. Njegov neumorni rad na ovoj epohi obuhvata dela kao što su Adieu Brindavoine i Le trou d’obus, dok je najčuvenije delo svakako Bio je to rat u rovovima (C’était la guerre des tranchées) objavljeno 1993. godine od strane kuće Casterman u Francuskoj (beogradska izdavačka kuća Phoenix Press je 2013. godine ovaj strip objavila u tvrdokoričenom albumu sa propratnim tekstovima). Ovaj strip donosi 128 strana neprekidnih fragmenata rovovskog rata, koji se u najmanju ruku mogu opisati kao traumatični (strip je delimično zasnovan na dnevnicima umetnikovog dede, koji je bio učesnik u Prvom svetskom ratu). Brza dešavanja propraćena direktnom i katkad dvosmislenom naracijom, u kombinaciji sa Tardijevim kadrovima u kojima čitalac nije pošteđen nijednog uznemiravajućeg detalja, smeštaju publiku u iste blatnjave rovove i komade ljudskih tela zajedno sa akterima stripa. Naracija nema jednog stalnog aktera događaja, već se kroz prizore rovovskog rata čitalac smešta direktno u ulogama vojnika koji taj užas proživljavaju, i upravo je taj subjektivan osećaj događaja snaga ovog ostvarenja koje je daleko od nekakve idealizirane i romantične slike borbi na frontu. Šok koji čitalac proživljava dok čita ovaj strip se verovatno može porediti samo sa traumama raspevanih vojnika koji su prvi put došli na front i suočili se sa realnošću te 1914. godine. Posebno je od značaja što Tardi podjednako prikazuje užase sa obe zaraćene strane, te čitalac vremenom prestaje da obraća pažnju koja je uniforma u pitanju i koje je ime aktuelne žrtve u stripu. A što se tiče istorijske verodostojnosti prikaza, tu takođe Tardi odrađuje savršen posao. U svakom kadru je prisutna sveopšta autentičnost, te su odela civila, uniforme, oružja, rovovi, bodljikave ograde, pa čak zgrade, plakati, avioni, grobovi prikazani sa zapanjujućom realnošću, a opet sa izuzetnom jednostavnošću crtačkog pokreta. O trudu koji je umetnik uložio u istraživanje svedoči i deo razgovora sa prijateljem istoričarom u zahvalnici autora na početku stripa, gde se vidi na kakve je sve detalje obraćana pažnja u stvaranju prostog kadra vojnog suda na frontu.

PROKLETI RAT: Taj Tardijev prijatelj je upravo Žan Pjer Verne (Jean-Pierre Verney), čuveni istoričar, kolekcionar i jedan od najvećih autoriteta na temu Velikog rata u Francuskoj. Zajedno sa njim Tardi 2008, a potom i 2010. godine stvara jedinstveni dvodelni strip na temu Prvog svetskog rata pod nazivom Prokleti rat! 1914–1915–1916 i Prokleti rat! 1917–1918–1919 (Putain de Guerre! 1914–1915–1916 (2008), Putain de Guerre! 1917–1918–1919 (2010)). Beogradska izdavačka kuća Darkwood 2013. godine objavljuje oba stripa u integralnom izdanju sa predgovorom pod nazivom Odbrana otadžbine: Srbija u Prvom svetskom ratu docenta dr Miloša Kovića sa Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu na 19 strana sa brojnim ilustracijama.

Strip je rađen u stilu reminiscencije, ilustrovane hronike pisane u prošlom vremenu, bez dijaloga. U stripovnom delu albuma nema filaktera, već se tekst (naracija) smešta u pravougaona polja. Komentari glavnog aktera i viđenja događaja na prvim linijama fronta, kao i na odsustvima i tokom marševa i putovanja, cinični su i sve puniji gorčine kako radnja odmiče. Crtež je jasan, pun užasavajućih detalja, šokantan. Detalji vezani za istorijsku tačnost scenografije su odrađeni do savršenstva, što je razumljivo imajući u vidu profesiju koautora. Primetno je da je svaka uniforma, rov, prikaz fronta, deo ratne inženjerije i tehnike detaljno proučen i namenski smešten u kontekst, i istorijska vrednost i autentičnost ovog dela su nedvosmislene. Glavni pripovedač, narator, neimenovani francuski vojnik čiji put pratimo od prvih dana rata, pa do poslednjih kadrova u Berlinu 1919. godine, raspliće svoju priču kojoj su Tardijevi crteži pratnja i ilustracija, a ujedno se vidi njegov razvoj od mladića bez ratnog iskustva, pa do ogorčene preživele žrtve rata koja bez jedne ruke pije obećano piće i na licu oslikava svu gorčinu zbog žrtava i razaranja u ime politike.

Žak Tardi je u januaru 2013. predložen za viteza francuske Legije časti, što je odbio jer "želi da ostane slobodan čovek i ne želi da robuje ijednom sistemu".

NAŠA MAJKA RAT: Jedan od novijih primera evropskog stripa koji je smešten u kontekst Velikog rata, a koji je ujedno doživeo topao prijem kod čitalaca – Naša majka rat, Krisa i Maela (Fibra, 2015). Svojevrsna tragična detektivska priča smeštena u okružje blata rovova i užasa Prvog svetskog rata. Uzimajući za glavnog junaka francuskog žandara Vialeta, autori vode čitaoce kroz godine ratnih užasa, uvek se vraćajući osnovnoj vodilji ovog stripa – detektivskoj istrazi serije zločina. Odmah po pokretanju radnje, scenarista prikazuje otpor i gnušanje običnih vojnika prema žandarima, čija je glavna uloga u ratu bila da spreče dezerterstva i neposlušnost po svaku cenu. A u ratu "po svaku cenu" je značilo streljački vod. Pritom, ukoliko je neko dobar primer ostalim vojnicima, nije nužno ni da bude kriv za prekršaj da bi zaradili kuršum pred ostalima. Stoga ne čudi zid ćutanja sa kojim se suočava Vialet na početku svoje istrage. Na prvu ruku je izuzetno teško žanrovski opredeliti ovo delo. Osnovna nit radnje je istraga serijskih ubistava žena na prvim linijama fronta, naizgled nepovezanih, osim činjenice da je svaki leš čuvao uz sebe oproštajno pismo žrtve pisano rukom ubice. Autori su nastojali da dočaraju monstruoznost ovih zločina dodatno naglašavajući da je reč o ratnom okruženju. Međutim, teško je uvući čitaoca u atmosferu detektivske istrage dok glavnog junaka okružuju daleko šokantnija raskomadana tela i sveopšti očaj aktera. Značajan motiv koji je scenarista majstorski uneo u ovaj strip je poezija koja povezuje naizgled nespojive likove u ovom delu. Prateći Vialeta u istrazi ili prateći čitaoca tokom bitaka, poezija u stripu donosi skoro pijetsku atmosferu. Opisi samog rata su hvale vredni, kako sa scenarističke tačke tako i sa gledišta Maelovih crteža, koji su daleko precizniji i očaravajući u prikazima sukoba, rovova i ničije zemlje. Sa druge strane, lica aktera deluju donekle nedorađeno, što i jeste odlika autorovog stila. Međutim, u situaciji gde su karakteristike brojnih likova ujednačene uniformama, te lica ostaju glavni, ponekada i jedini način raspoznavanja, čitaocu je teško da prati narativne tokove, a donekle i da se poveže sa glavnim junacima. Kolorit crteža je, nasuprot tome, savršen. Izbor palete boja, likovna tehnika i odabir poteza uvlače čitaoce u crtež, pogotovo kada se radi o krupnim kompozicijama sukoba propraćenim stihovima ili narativima koji ocrtavaju strah i očaj aktera. Vodeći čitaoca kroz godine ratnog vihora, glavni junak se uporno vraća serijskim ubistvima sa početka stripa. Ova cikličnost radnje je ponekad i protivna volji žandara Vialettea, koji sa sobom nosi i sopstveni beg, isprva ka ratu a potom i od njega. Obzirom da je priča rađena u vidu ispovesti glavnog junaka na samrtnoj postelji, daleko nakon kraja rata, čitalac je od početka uljuljkan u njegovu sigurnost. Suprotno tome, tokom odvijanja radnje brojni prateći likovi gube život na ponekad zapanjujuće načine, pa se time kompenzuje nedostatak neizvesnosti za sudbinu glavnog junaka. Obrti u radnji, kao i skokovi u vremenskoj naraciji, su veoma dobro osmišljeni, ali su u par navrata neusaglašeni što narušuje celokupnu arhitekturu stripa i primorava čitaoca da se prilagođava novom toku. To je svakako željena osobina kod modernih stripova, ali treba voditi računa i o komociji čitaoca, što Kris povremeno zanemaruje. Radnja pati od određenih "slučajnosti" pri istrazi ubistava, kao i od neobičnih obrta, ali imajući u vidu da i pored toga neprestano drži pažnju čitaoca sve te neusaglašenosti potpadaju pod faktore koji se lako opraštaju i zaboravljaju. Sve u svemu, Naša majka rat je izuzetno štivo, posebno sa likovne tačke gledišta, koje će lako uvući svakog posmatrača u opijajuće prizore rata, sa pričom koja će goniti čitaoca da guta stranice ka neverovatnom epilogu.

KOMES: Jednu od svojih najranijih priča, Gavranovu senku, u Prvi svetski rat je smestio i nadaleko čuveni autor belgijsko-nemačkog porekla Didije Komes. Na njega je najjači grafički uticaj izvršio upravo Hugo Prat, sa kojim je bio i veliki prijatelj. U Gavranovoj senci Komes meša motive Velikog rata, mita i misticizma, u gorkoj i na prvi pogled haotičnoj atmosferi. Već ovde se primećuje pečat koji Komes neprestano utiskuje u svoja dela - ljude sa margine društva koji neprestano igraju na ivici ludila i jave. Ova priča je nedavno objavljena u prvom omnibusu Didije Komesa u izdanju novosadskog Komika, što je jedan od najambicioznijih publikacija ovog izdavača. 

Komesovi ratni užasi

NA ENGLESKOM: Nakon Drugog svetskog rata, 1965. godine Džo Kjubert (Joe Kubert) kao crtač i Robert Kaniger (Robert Kanigher) kao scenarista za izdavačku kuću DC Comics stvaraju strip Enemy Ace, otpočet u ediciji "Our Enemy at War" broj 151. Okosnica priče je Hans fon Hamer (Hans von Hammer), nemački pilot iz Prvog svetskog rata. Predstavljen je kao častan i viteški čovek koji je ipak obuzet svojim osećajem dužnosti. Strip je slobodno baziran u osnovnim crtama na ličnosti Crvenog Barona, Manfreda fon Rihthofena, koji je takođe i leteo u Red Fokkeru DR1.

Najznačajniji britanski strip sa ovom tematikom je svakako Čarlijev rat (Charlie’s War) po scenariju Peta Milsa (Pat Mills) i sa crtežom Džoa Kolhuna (Joe Colquhoun). Strip je izlazio u periodu od 1979. do 1985. godine, u ediciji "Battle Picture Weekly", i postigao je nezabeleženu popularnost. U januaru 1985. Mils napušta serijal zbog neusaglašenosti sa izdavačem oko budžeta, te pisanje scenarija preuzima Skot Gudal (Scott Goodall), da bi se serijal konačno ugasio zbog Kolhunovih zdravstvenih problema. Radnja stripa prati ratne doživljaje Čarlija Borna (Charley Borne), koji se dobrovoljno prijavljuje za službu u Prvom svetskom ratu sa samo 16 godina, ujedno lažući komisiju za regrutaciju da je punoletan, i koji odmah biva gurnut u Bitku na Somi 1916. godine.

Bela smrt (White death) Roba Morisona (Robb Morrison) i Čarlija Adlarda (Charlie Adlard) iz 2002, impresivna je britanska grafička novela smeštena u vreme Prvog svetskog rata, u poslednje mesece 1916. godine. U stripu se radnja odigrava oko italijanskog vojnika koji se vraća u svoje rodno mesto, smešteno u planinskom masivu Trentino, i koji otkriva kako je rat izmenio ovaj gradić iz njegovih sećanja. Strip je svojevrsna alegorija, pošto prikazuje kako se meštani više od vojski i oružja boje Bele smrti, razarajućih lavina prouzrokovanih topovskim paljbama. Ovime autori jasno ističu snagu prirode nad ratovima, kao i paralelu između rata i lavine, koji podjednako brišu sve pred sobom.

SAKO: I konačno, potrebno je pomenuti The Great War Džoa Saka (Joe Sacco). Publikacija izašla 2013. godine predstavlja panoramski crtež strip autora koji prikazuje prvi dan Bitke na Somi 1. jul 1916. godine, u neprekinutom frizu dugačkom 7,3 metra (24 stope). Džo Sako je američki autor poznat po svojim stripovima Palestina i Safe area Goražde, za koji je dobio Ajznerovu nagradu 2001. godine, i koji je svoj umetnički žar usmerio ka prikazima rata. The Great War donosi još jedno takvo delo, ovaj put u nesvakidašnjem formatu. Umetnik je oslikao dešavanja na ovom bojištu bez teksta, filaktera i naracije, kao i bez pojedinačnih aktera i junaka. Ceo prikaz je u panoramskom crtežu koji premošćuje prostornu i vremensku dimenziju od priprema vojske do haotičnog poprišta bitke u svim njegovim aspektima.

Sako – The Great War

KORDEJ: U saradnji sa Žanom Davidom Morvanom (Jean David Morvan), i čuveni hrvatski strip autor i ilustrator Igor Kordej nam donosi 2007/8. godine dvodelni strip Le cœur des batailles (Srce bitaka, Algoritam, Zagreb, 2008, 2009. godine), koji uz izraženu tematiku rata otvara i druge teme poput rasizma, homoseksualnosti, herojstva i nepravde. Kordej pritom maestralno i autentično oslikava rat, uniforme, tehniku i pejzaže, pri čemu se vidi da je tema detaljno izučena. Priča se odvija oko Blejza Boforlana (Blaise Boforlant), autora novina "Srce bitaka", koje 1940. godine pronalazi mladi Amerikanac Marvin Seklap (Marvin Seclap) na buvljoj pijaci, među kojima centralne figure čine Boforlan i Amareo Zamai, crnac sa Martinika, borac u francuskoj vojsci, u vreme kada je rasizam bio opšteprihvaćena stvar. Kordej i Morvan čitaocu kroz pripovedanje Boforlana i Marvinova zapažanja otkrivaju priču o herojstvu ovog crnog vojnika, zavisti jednih i divljenju drugih, kao i ljubavi koju prema njemu oseća stari pripovedač. Sudbina Amarea Zamaija je pritom tragičnija, jer ovaj heroj rovovskog rata o kome se pripovedaju legende od usta do usta na kraju dospeva pred streljački vod zahvaljujući upravo predrasudama koje prate tu epohu.

Amareo Zamai, Srce bitaka – Kordej

Skoro istovremeno sa ovim delom, Kordej donosi još jedan strip koji za pozornicu ima Prvi svetski rat. Reč je o sedmom albumu serijala Tajna povijest (L’Histoire Secréte) pod nazivom Naša gospa od tmine (Notre-dame des Ténebrès). Kordej ovaj put sarađuje sa scenaristom Žan-Pjerom Pekaom (Jean-Pierre Pecau) na ovom serijalu, i donosi priču o uzroku i toku Prvog svetskog rata kroz prizmu viševekovnog sukoba magičnih sila četiri maga, arhonta, koji manipulišu ljudskom istorijom. Crtež Igora Kordeja, majstora svog zanata, čini da je ovaj strip nezaobilazno štivo.

ESTETIKA I VERODOSTOJNOST: Tardi je svakako obavio najveći zadatak po pitanju stripovne dokumentacije Velikog rata, i u tome je imao nesebičnu pomoć stručne javnosti, ali i mnogi drugi su ostavili svoj pečat. Za veliku je pohvalu činjenica da su autori redom ulagali izuzetan trud u prikazivanju ove epohe što više autentično i realno. Dok Tardi ulaže dodatni napor da čak i varijante pojedinih uniformi smesti u odgovarajući mesec i godinu, ostali strip autori se zadovoljavaju time da tipiziraju vojnike po specifičnostima odore. Razumljivo, svaki crtač želi da čak i letimični pogled na vinjetu ili tablu čitaocu sugeriše o kom je ratu ili zaraćenoj strani reč. Tako ćemo Nemce najčešće videti sa šiljkom na šlemu, Britanci će imati široke šlemove i potkolenice umotane u zavoje, Francuzi će biti u plavom... Rovovi, bodljikave žice i pejzaž prošaran kraterima od granata, gas-maske i bacači plamena, dvokrilci na nebu (mnogo tipičniji za Prvi svetski rat od monokrilaca, te i najčešće predstavljeni), mitraljezi tipa MG 08, Mark V tenkovi, topovi na železničkim prugama ili vučeni konjima, prava industrijska epoha prošarana dimom i čelikom. Takvo viđenje rata nam nude autori stripova, i kao takvo je prilagođeno popularnoj kulturi. Vojni sudovi, desetkovanje sopstvenih vojnika, granatiranje sopstvenih položaja, mržnja prema nadređenima i nezadovoljstvo trupa su takođe česti motivi, mada se nije svaki autor usudio da se upusti u tu tematiku.

U svakom slučaju, ono što treba ceniti kod ovih stripova je što svi oni prenose još jednu poruku, jasno ispisanu između crteža, a ne u njima. Poruku o strahoti rata i vapaj da se on više ne ponovi.

Nikola Dragomirović

Nemački strip U stripu Der Stänker ("Smrdljivac", u foto galeriji) objavljenom u berlinskom "Kladderadatschu" 9. avgusta 1914. godine Evropa je krčma u kojoj za istim stolom sede predstavnici vodećih sila, svi u uniformama, sem malog Balkanca (Srbina), u pocepanoj i prljavoj nošnji. Njegovi najbliži susedi (Italijan, Nemac i Austrijanac) drže se za noseve i protestuju svakih pet minuta: "Dalje ovako zaista ne ide!". Uvređen, Srbin poteže iz potaje nož i zabija ga u leđa Austrijancu, koji mu na drugoj slici naređuje: "Odmah da si izvukao nož". U drugom planu na istoj slici, Rus i Francuz čestitaju jedan drugom, zadovoljni postupkom svog štićenika. Na sledećoj slici Austrijanac vuče krivca za uvo i pokazuje mu krv (dokaz zločina) na podu, dok Rus gasi svetlo u kafani. U mraku svi potežu sablje, jer je došlo do "zabune" zbog ponovljenog Austrijančevog uzvika upućenog Srbinu: "Vadi nož!" Milan Ristović, Crni Petar i balkanski razbojnici (Čigoja, 2011) Srpski i jugoslovenski strip Kada je reč o našem stripu, nakon Prvog svetskog rata Srbija je propustila priliku da ovekoveči značajne trenutke srpske vojne istorije u stripu, kao i stradanje vojske i civila tokom ratnih godina, već se u trci da podigne strip na stabilne osnove okrenula američkom stripu, koji je između dva rata postigao kod nas izuzetnu popularnost. Većina autora tog vremena uzore za svoja dela traži upravo u američkog školi verbo-vizuelnog medija. Nikola Navojev, Đorđe Lobačev, Branko Vidić, Andrija Maurović i ostali izuzetno talentovani autori tog vremena su se oprobali u čitavom nizu stilova i žanrova, od avanture do naučne fantastike, ali, nažalost, nijedan od njih se nije oprobao u ratnoj tematici, a rane su još bile sveže. Tako je Sergej Solovjev svoj profesionalni rad kao strip autor otpočeo 1937. godine objavljujući strip Legija prokletih u 99. broju "Mike Miša". Legija je strip ratne tematike kojom se Solovjev predstavio kao ozbiljan crtač sa uzorom u radovima Aleksa Rejmonda, i sa izrazito živim i dinamičnim kadrovima Velikog rata. Solovjev nam ipak ne donosi priču u vezi sa sudbinom Srbije u ratu, već prikazuje zapadne sile u sukobu.  Legija prokletih – Solovjev Ivan Šenšin je u časopisu "Mikijevo carstvo" iz 1940. u tri nastavka (55 tabli) ovekovečio roman Jaroslava Hašeka Hrabri vojnik Švejk, u kome svojom kombinacijom realističnog i grotesknog stila autentično oslikao duh tog dela. Iste godine, u ediciji "Mika Miš", Đuka Janković objavljuje strip zabavnog i šaljivog karakteraMaksim, o dogodovštinama simpatičnog šeprtlje. Druga epizoda ovog četvorodelnog serijala nosi naziv Maksim na Zapadnom frontu, i donosi dogodovštine ovog antijunaka tokom Velikog rata, ali opet ne na prostoru Srbije. Tek je 1963. godine u ediciji "Nikad robom", u izdanju "Dečjih novina" iz Gornjeg Milanovca, pored mnoštva stripova na temu Drugog svetskog rata, pobuna, hajduka i ustanaka, na pozornicu stupio i strip sa tematikom Velikog rata. Reč je o četvorodelnoj priči Neustrašivi, sa scenarijem Marija Nicića i Dobrice Erića, i crtežom Radivoja Bogićevića u prve tri epizode i Branislava Jovanovića Brane u četvrtoj epizodi. Svaku epizodu je činilo 30 tabli, odnosno ceo serijal je sačinjen od 120 tabli. Radnja se odigrava na pozornici Mačve i Podrinja tokom Cerske bitke u avgustu 1914. godine, i pripoveda priču o prijateljstvu tri srpska vojnika i njihovim suočavanjem sa napadom Austro-Ugarske na Srbiju. Sledeći rad domaćeg autora koji ima za temu nešto blisko Velikom ratu je kratki strip od devet tabli koji je nacrtao Dragan Bosnić 1986. godine. Ovo je adaptacija pripovetke Maksima Gorkog pod nazivom Straža, i odigrava se tokom zimske noći 1916. godine, u osvit revolucije. Strip prikazuje ruske vojnike u hladnoj noći koji pričaju, gde Bosnić svojim crtežom maestralno nadograđuje grotesknost situacije, a objavljen je u francuskom časopisu "Profile" 1991. godine. Ovih nekoliko dela sa temom Velikog rata, ili donekle njoj blisko, nažalost su sve što jugoslovenska i srpska produkcija ima značajnije da ponudi do 2014. godine. System comics i Francuski institut, a uz podršku francuske Misije za obeležavanje Prvog svetskog rata i Ministarstva za kulturu Republike Srbije, su priredili povodom stogodišnjice Velikog rata objavljivanje albuma Linije fronta. Album je štampan na srpskom i francuskom jeziku, a predgovor izdanju je dao Žan-Pjer Verne. Pet priča u albumu su napisali francuski scenaristi Olivije Dobrmel Dobs, Rodolf, Mirjana Mišlov, Bruno Falba i Filip Zitka, dok su ostale napisali domaći autori Nenad Pejčić, Filip Banković, Miloš Petrik, Milenko Mišić i Dragana Stojiljković. Svih deset stripova su nacrtali srpski autori, i to Aleksa Gajić, koji je ujedno i autor naslovne strane, Aleksandar Zograf, Dražen Kovačević, Zoran Janjetov, Darko Perović, Dragan Paunović, Igor Krstić, Ivan Stojković, Ana Milojković i Milan Drča. Jedini uslov koji je predočen autorima je da priče budu o „običnom čoveku i svakodnevnici rata, a ujedno smo zahtevali da ne bude zombija, marsovaca i natprirodnih stvari, odnosno da priče budu realne“, ističe Igor Marković. Sve priče se protežu na četiri do šest strana, a likovna rešenja pojedinih priča odstupaju od uobičajenog stila njihovih crtača, te tako čitaoci mogu da vide potpuno drugačijeg Janjetova od onog na koga su navikli. Dok su priče francuskih scenarista rađene mahom „tardijevski“, pojedini domaći pripovedači su iskoristili priliku da u izvesnoj meri glorifikuju srpsku stranu i pored prikaza ratnih užasa.  Drugo značajno izdanje domaćeg autora koje beleži sam Sarajevski atentat i njegove posledice, po same aktere pre svega, je grafička novela Atentat - S one strane patnje, Borisa Stanića i istoričara Gvida van Hengela. Ovde Stanić u maniru koji na mahove ozbiljno zadire u najbolje primere ekspresionizma, uz svu bol i patnju koje takav stil nosi sa sobom, opisuje dešavanja neposredno pred atentat, pa sve do smrti samog Principa u zarobljeništvu.  N. Dragomirović (Skraćena verzija teksta koji će se pojaviti u publikaciji o Prvom svetskom ratu Instituta za savremenu istoriju) Gavrilo i Ra’s al Ghul U ediciji Batman and Robin, u broju 23.3 iz septembra 2013. godine, izašlom tokom takozvanogVillains month, pojavljuje vinjeta u kojoj se Ra’s al Ghul, besmrtni Betmenov neprijatelj, prikazuje kao osoba koja je regrutovala Gavrila Principa za ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda. Novija američka produkcija stripa ovaj put pokazuje svoju lošu stranu jer, ako izuzmemo umetničku slobodu da se istorijske ličnosti inkorporiraju u radnju stripa, sam događaj je na pomenutoj slici datiran u 1917. godinu, što je istorijski apsurd i pokazatelj kako autori ne mare nužno i za sve detalje pri izradi stripa. Gavrilo i Ras (Nedeljnik "Vreme" broj 1222) *dopunjena verzija