Šišmiš, Amazonka i bog sa Kriptona
Veoma je nezahvalno komentarisati najnoviji ekranizovani stripski spektakl Betmen protiv Supermena: Zora pravde (u nastavku BvS), koji je u poslednjih nekoliko dana sakaćen, silovan i seciran od strane vascele kritike širom sveta, uz pokoji pokušaj fanovske rehabilitacije, slabašan i brzo nestajući poput labudove pesme na vetru. Jakom vetru. Onda, hajde da budemo na samom startu sasvim iskreni i objektivni. Da li BvS pruža dva i po sata bezbrižne zabave, ukoliko ne zadiremo preduboko u ragefest zagriženih fanova kojima je strana svaka ideja menjanja dogmatskog konteksta stripskih predložaka? Odgovor je: "da". Ukoliko isključite osećanja, i ukinete svaki trag suštinskog poznavanja višedecenijske uloge Betmena i Supermena u DC univerzumu, moguće je da dva i po sata filmskog spektakla – neshvatljive količine eksplozivnih efekata i ataka na sva dostupna čula prosečnog gledaoca – provedete u relativno lobotomiziranom stanju sa poluskrivenim smeškom na licu, uz povremeno brisanje bale u uglu usana nadlanicom leve ruke (u desnoj su kokice).
Ako dogurate do odjavne špice da ne uradite totalni reboot moždanih procesa, sjajno ćete se zabaviti, možda i povremeno uživiti u radnju. Dakle, moguće je da se BvS odgleda sa izvesnom primesom zadovoljstva. Problem nastaje kada prođe odjavna špica. Kada se uverite da se više ne kriju tizeri ili easter eggovi za neki sledeći film, i kada vas upaljena svetlost bioskopske sale konačno prene u realnost. Dok vraćate kontrolu nad moždanim i telesnim funkcijama, počećete tiho da kunete ime Zeka Snajdera, režisera BvS, i glavnog krivca za salvu negativnih kritika širom stripske i filmske zajednice fanova. I nemalog broja kritičara. A osnovni razlog za to je što je film, zapravo, suštinski loš. Loše osmišljen, loše režiran, užasno montiran, i u principu ne postoji. Nije se desio. Sve što ste odgledali je mlaki uvod u sledeći film čije snimanje tek počinje.
Snajder nam obećava većim delom filma upravo ono što i sam naslov poručuje – sukob dva najpoznatija superheroja DC univerzuma: Betmena i Supermena. To je i suština filma, zar ne? Niti je sukob šišmiša iz Gotama i nadčoveka sa Kriptona nova stvar, niti može da nam dosadi da gledamo kako Betmen praši Supermena. Obrnut ishod je najpre nemoguć, jer je svakom jasno da je milijarder iz Gotama, prekaljen u borbi protiv zločina, apoteiziran u krvi, znoju i čeličnoj odlučnosti, daleko umno sposobniji od seljačeta iz Kanzasa kome su moći date genetskim kodom. Drugo, obrnut ishod bi bio dosadan i ne bi iziskivao snimanje filma od preko dva sata.
Pored povremenih stripskih razmirica sa raznim ishodima, najpoznatiji nam je epski sukob Betmena i Supermena iz Milerovog Povratka Mračnog viteza. Uostalom, Snajder je pozajmio brojne elemente ovog sukoba pri građenju strategije za BvS, počev od samog odela šišmiša. Čak su i pojedini kadrovi filma verno preslikani iz stripa.
Međutim, ishod je daleko drugačiji. Pored Povratka Mračnog viteza, obavezna literatura pre gledanja BvS je i Death of Superman i pojava Doomsdaya, čudovišta kriptonskog porekla koje vidimo i u trejleru, kao i njegovu drugu pojavu sa detaljnim poreklom u Superman: Hunter/Prey. Poželjno je baciti pogled i na New52 Justice League 1: War, posebno radi razumevanja segmenata sna, a nije naodmet baciti pogled i na druge New52 naslove DC-ja, pošto BvS vuče korene iz ovog (nesretnog) segmenta DC izdavaštva, kao što možemo videti još u trejlerima sa pojavom džinovske omege u Betmenovim proročkim snovima, kao i horde Darkseidovih parademona na nebu.
Postoji mogućnost, ma koliko slabašna, da će se autori sledećeg ostvarenja iz DC kuhinje odlučiti na karakterizaciju Darkseida i Novih bogova iz epohe pre New52, ali iskreno slabe vajde od toga i ne treba očekivati čuda.
Elem, šta nam zapravo nudi BvS, a gde nas obmanjuje. Zaplet je poznat: Betmen, kao predstavnik slobodnomislećeg ljudskog roda, izmučen avetima prošlosti i besciljnom borbom protiv zločina u mračnom Gotamu, nespokojno posmatra pojavu Supermena i njegovih 18 meseci delovanja kao superheroj. I sve to posmatra kroz prizmu paranoje – a znamo da je paranoik prosto čovek koji ima sve informacije – šta je sledeći korak vanzemaljca sa božanskim moćima. Kada će bog sa Kriptona odlučiti da porobi ljude umesto da ih spašava? Da li je Supermen bolji kao sluga ili gospodar, i ko će ga zaustaviti kada pređe granicu? Sa druge strane, Leks Lutor veoma lako pothranjuje Supermenovu ogorčenost, fingirajući nezadovoljstvo vlasti i naroda prisustvom Kriptonca. Još lakše Lutor navodi Supermena da Betmena počne da doživljava kao pretnju. Dok je prekaljenom Betmenu bilo potrebno 18 meseci da gradi mržnju i nepoverenje prema Supermenu, seljače iz Kanzasa je spremno za sukob nakon jednog novinskog članka, dva minuta TV reportaže i nekoliko polaroid fotografija.
Antagonizam ova dva lika naslućujemo već iz trejlera, u njihovom civilnom izdanju na prijemu kod Leksa Lutora, što je ujedno jedan od najbolje režiranih delova filma. Tačnije, jedan od retkih dobro režiranih delova filma. Muzička pratnja pri susretu Brusa Vejna i Klarka Kenta je sjajno ukomponovana u scenu, a iza Supermena u civilu možemo primetiti sliku Kleona Pitersona pod nazivom End of days, koja otelotvoruje sve Betmenove strahove u vezi sa sinom Kriptona – tlačenje nemoćnih belih likova od strane nadmoćnih crnih figura.
Upravo kako Brus Vejn doživljava svet budućnosti sa Supermenom. Betmenova opsesija se podgreva i pomalo nepotrebnim scenama proročkih snova, koji su zapravo samo tizer za sledeći film čije snimanje uskoro počinje, Ligu pravde (Justice league). Ceo film BvS je u suštini prolog tog filma, i to mu je osnovna mana, a ujedno i najveća obmana Zeka Snajdera. Posle većeg dela filma, ukoliko nismo u potpunosti isključili moždane funkcije, postaje nam jasno da BvS služi samo kao najava za dolazak Darkseida, čiji već pomenuti simbol omege vidimo u sceni sna. Radnja teče u smeru osvešćivanja gledalaca da postoji još nekoliko heroja sa moćima, koji će se okupiti pod istim barjakom, a prva među njima je i Wonder Woman (Gal Gadot), čija je pojava zaista dah vedrine u sumornoj atmosferi BvS.
I tu je još jedan od elemenata koji se mora zameriti Snajderu – sumornost. Betmen je sumoran i izmučen, što je ok – takav i treba da bude. Ben Aflek u ulozi Brusa Vejna/Betmena, zajedno sa Džeremijem Ajronsom u ulozi vernog Alfreda i već pomenutom Gal Gadot, su najsnažnije komponente filma. Aflek nije razočarao, pa je čak i iznenadio kvalitetom uloge koju nosi. Može se reći da je segment sa Betmenom i noseći stub celog BvS. Dakle, Betmen je sumoran, kao što i treba da bude. Ali, i Supermen je sumoran. I Lois Lejn je sumorna. I senatorka, prolaznici, teroristi, kriminalci, invalidi, devojčica na ulici, Supermenova keva, novinari, šišmiši ispod imanja Brusa Vejna i sekretarica Leksa Lutora su sumorni. Svi su sumorni. Sem Leksa, koji opet ne treba da se ponaša kao poluludi pajac – a ponaša se tako. I Supermenov otac nije sumoran, ali je mrtav, tako da...
Ni Osvetnici 2 nisu naročito dobar film, kada pričamo o skorijim ostvarenjima iz strip univerzuma, daleko od toga, a i popriličan deo postave je blago sumoran, ali opet imamo poneki trenutak kada publika smetne sa uma da je svet pred propašću, bilo da se ekipa sprda što je Kapetan Amerika osetljiv na psovke, bilo da se Tor zabrine da će isti taj Kapetan uspeti da podigne Mjolnir. Ali, u BvS nemamo ni trunke te vedrine, i jedini tragovi humora mogu se nazreti u opaskama Džeremija Ajronsa/Alfreda, koje su opet pomalo sumorne.
A ni pretnja nije naročito planetarna. Osim sukoba između Betmena i Supermena, koji visi nad glavama gledalaca tokom cele projekcije, i beskrajnog niza najava Justice league, Leks Lutor uvodi u priču i Dumsdeja, čudovište neverovatne moći zarad čijeg istrebljenja udružuju snage "doprepetominutni" antagonisti. U stripovima Dumsdej, ili Sudnji dan, je stvorenje koje je proizvod praiskonskih kriptonijanskih eksperimenata u vidu višedecenijskog ubijanja i kloniranja istog bića, nakon čega ono konačno stiče apsolutnu neuništivost, a koje u serijalu Death of Superman dolazi glave sinu Kriptona. Ovde je poreklo Sudnjodana mnogo sažetije. Leks koristi telo Generala Zoda, koji je neslavno skončao u Čoveku od čelika pre nekoliko godina, tehnologiju sa Zodovog broda i – svoju krv, koju sipa na lice generalovog leša. Zašto? Ne znamo. Snajder se ne trudi da objasni na bilo kakav suvisli način zašto je tačno bila potrebna krv slabašnog zemljanina da se stvori čudovište jače od Supermena. Tačnije, Snajder nagoveštava objašnjenje, ali je ono daleko od suvislog.
Ovo su osnovni elementi koji su nam bili poznati još iz trejlera, koji su, ruku na srce, obećavali bolji film od krajnjeg ishoda. U nastavku slede teški spojleri. Upozoreni ste.
Osnovni problem filma je montaža i režija, odnosno odsustvo istog. Sve se može svariti – i scenario i gluma, a uz izvesnu dozu moždane smrti i Supermen. Deluje kao da nisam fan seljačeta iz Kanzasa, ali nije tako. Ova iteracija Supermena je daleko od onoga što volimo i cenimo u stripu, i odgovornost za to možemo da svalimo na Snajderova pleća. Pored toga što bi mogli ispod Supermenovog lika da komotno napišemo "Promašena tema", Snajder je u potpunosti podbacio kada je reč o montaži i režiji. Scene su krajnje nepovezane i često besmislene. Kao da je neko proizvoljno pomešao razne snimljene segmente filma, bez ikakve brige kakav će biti krajnji proizvod. Scene sna su dobro osmišljene, ali štrče van konteksta filma, tako da su mogle komotno da nađu svoje mesto na kraju celog filma kao segment u odjavnoj špici.
Motivacija likova je krajnje sumnjiva. Imamo snažne emocije sa strane Betmena, dok je večna misterija zašto je Supermen od silnih problema planete Zemlje izabrao baš Betmena da istrese svoje frustracije, a objašnjenje da ga ka tome suptilno navodi Leks Lutor je daleko od suvislog. Isto tako, pokoravanje volji Leksa Lutora jer ovaj drži majku Klarka Kenta, u kontekstu nadčoveka koji u treptaju oka može da obiđe planetu i preživi udarac atomske bombe, je u najmanju ruku smešno.
I tu stižemo do najvažnijeg segmenta u filmu Betmen protiv Supermena, a to je sukob Betmena i Supermena. Dok nam veći deo filma odlazi na akumulaciju rejdža i pokušaje Betmena da se dočepa komadetine kriptonita, sam sukob je, u nedostatku bolje reči, patetičan. Setimo se brižljivo isplanirane strategije u Povratku Mračnog viteza Frenka Milera, delo koje se Snajder uspinjao da imitira.
Ovde imamo Betmena sa arsenalom igračaka, u oklopu sličnom ako ne i istom kao kod Milera, koji sistematski prima batine svaki put kad podbaci pokušajem da napadne Supermena kada nije pod uticajem kriptonitske prašine. Sreća pa dve patrone tajnog oružja sa zelenim prahom pružaju sijaset vremena i mogućnosti da gledamo kako Betmen vitla seljaka iz Kanzasa po ruševnoj zgradi. Pritom, Betmen je iskoristio veći deo kriptonita da napravi koplje, za koje znamo da može Supermenu da napravi pakao od života. Paradoksalno Betmen ne drži svoje najmoćnije oružje blizu sebe, niti se potrudio da oštricu sakrije u neki deo oklopa. Nije čak ni ojačao rukavice fragmentima kriptonita zarad efektnijih udaraca. Ne, Betmen je koplje sakrio daleko od sebe, u podrumu zgrade u kojoj nije ni morao da završi tokom borbe. Uspeo je da dođe do koplja samo jer tako piše u scenariju, jer drugog logičnog epiloga nema. Potpuno subjektivno, celokupan efekat filma, sa svim zamerkama i manama, bi bio daleko pozitivniji da je Betmen slomljenom i poraženom Supermenu lupio još dva šamara i šapnuo na uvo da ga je običan čovek pobedio jer može, da bi se potom šmekerski okrenuo i ostavio Kriptonijanca da liže rane. Ali, ko nas pita za scenario. Snajder se odlučio za krajnje patetičan epilog, sve sa Lois Lejn u emotivnom rastrojstvu, da bi Betmen sa kopljem u ruci, spreman za odlučujući udarac, doživeo neku vrstu epifanije i u trenu sagledao to uzvišeno biće kao prijatelja a ne kao pretnju.
No, potom na scenu stupaju Sudnji dan, a potom i Wonder Woman, te gledalac nema previše manevarskog prostora da se predugo drži za čelo.
Filmu se može oprostiti mnogo toga: i nekanonske blasfemije za osetljive fanove gde Supermen i Betmen ne prezaju preterano da oduzmu život kad je potrebno. Kome to baš smeta neka odraste. Ako Sudnji dan može da izgubi život jer je čudovište, zašto ne bi i neki ološ ili kriminalac koji je ne manji monstrum. Čak možemo da oprostimo i Beograd–Zemun odnos između Metropolisa i Gotama. Ali potpuno nesuvisli momenti i odsustvo ozbiljne režije i montaže mogu da ostave trajne posledice na budućnost DC filmskog univerzuma. Ova kompanija dobrano kaska za Marvelom u uspostavljanju bioskopske dominacije, i to kašnjenje neće biti skraćeno prečicama i lošim ostvarenjima. Marvelovi filmovi boluju od sličnih boljki kao i BvS, ali legiji fanova koji već godinama gledaju avanture Ajronmena, Kapetana Amerike, Tora ili Hulka to nije mnogo važno. Ali važno je fanovima DC-ja čiji je univerzum na klimavim nogama sa ovim ostvarenjem, bez temelja kakav postoji u Marvelu. Još veći nespokoj donosi i činjenica da sledeći "veliki" film DC-ja opet režira Snajder. Uostalom, kritike govore za sebe, ali jedino što je bitno je prolaznost na bioskopskim blagajnama. Da bi bio na nuli BvS mora da zaradi 900 miliona dolara, makar tako tvrde neki poznavaoci. Ako im je verovati, bolje da se kolektivno uozbilje, jer kockanje sa ovolikim iznosima, strpljenjem i lojalnošću fanova nije plan na duge staze.
Veoma je nezahvalno komentarisati najnoviji ekranizovani stripski spektakl Betmen protiv Supermena: Zora pravde (u nastavku BvS), koji je u poslednjih nekoliko dana sakaćen, silovan i seciran od strane vascele kritike širom sveta, uz pokoji pokušaj fanovske rehabilitacije, slabašan i brzo nestajući poput labudove pesme na vetru. Jakom vetru. Onda, hajde da budemo na samom startu sasvim iskreni i objektivni. Da li BvS pruža dva i po sata bezbrižne zabave, ukoliko ne zadiremo preduboko u ragefest zagriženih fanova kojima je strana svaka ideja menjanja dogmatskog konteksta stripskih predložaka? Odgovor je: "da". Ukoliko isključite osećanja, i ukinete svaki trag suštinskog poznavanja višedecenijske uloge Betmena i Supermena u DC univerzumu, moguće je da dva i po sata filmskog spektakla – neshvatljive količine eksplozivnih efekata i ataka na sva dostupna čula prosečnog gledaoca – provedete u relativno lobotomiziranom stanju sa poluskrivenim smeškom na licu, uz povremeno brisanje bale u uglu usana nadlanicom leve ruke (u desnoj su kokice).
Snajder nam obećava većim delom filma upravo ono što i sam naslov poručuje – sukob dva najpoznatija superheroja DC univerzuma: Betmena i Supermena. To je i suština filma, zar ne? Niti je sukob šišmiša iz Gotama i nadčoveka sa Kriptona nova stvar, niti može da nam dosadi da gledamo kako Betmen praši Supermena. Obrnut ishod je najpre nemoguć, jer je svakom jasno da je milijarder iz Gotama, prekaljen u borbi protiv zločina, apoteiziran u krvi, znoju i čeličnoj odlučnosti, daleko umno sposobniji od seljačeta iz Kanzasa kome su moći date genetskim kodom. Drugo, obrnut ishod bi bio dosadan i ne bi iziskivao snimanje filma od preko dva sata.
Pored povremenih stripskih razmirica sa raznim ishodima, najpoznatiji nam je epski sukob Betmena i Supermena iz Milerovog Povratka Mračnog viteza. Uostalom, Snajder je pozajmio brojne elemente ovog sukoba pri građenju strategije za BvS, počev od samog odela šišmiša. Čak su i pojedini kadrovi filma verno preslikani iz stripa.
Međutim, ishod je daleko drugačiji. Pored Povratka Mračnog viteza, obavezna literatura pre gledanja BvS je i Death of Superman i pojava Doomsdaya, čudovišta kriptonskog porekla koje vidimo i u trejleru, kao i njegovu drugu pojavu sa detaljnim poreklom u Superman: Hunter/Prey. Poželjno je baciti pogled i na New52 Justice League 1: War, posebno radi razumevanja segmenata sna, a nije naodmet baciti pogled i na druge New52 naslove DC-ja, pošto BvS vuče korene iz ovog (nesretnog) segmenta DC izdavaštva, kao što možemo videti još u trejlerima sa pojavom džinovske omege u Betmenovim proročkim snovima, kao i horde Darkseidovih parademona na nebu.
Elem, šta nam zapravo nudi BvS, a gde nas obmanjuje. Zaplet je poznat: Betmen, kao predstavnik slobodnomislećeg ljudskog roda, izmučen avetima prošlosti i besciljnom borbom protiv zločina u mračnom Gotamu, nespokojno posmatra pojavu Supermena i njegovih 18 meseci delovanja kao superheroj. I sve to posmatra kroz prizmu paranoje – a znamo da je paranoik prosto čovek koji ima sve informacije – šta je sledeći korak vanzemaljca sa božanskim moćima. Kada će bog sa Kriptona odlučiti da porobi ljude umesto da ih spašava? Da li je Supermen bolji kao sluga ili gospodar, i ko će ga zaustaviti kada pređe granicu? Sa druge strane, Leks Lutor veoma lako pothranjuje Supermenovu ogorčenost, fingirajući nezadovoljstvo vlasti i naroda prisustvom Kriptonca. Još lakše Lutor navodi Supermena da Betmena počne da doživljava kao pretnju. Dok je prekaljenom Betmenu bilo potrebno 18 meseci da gradi mržnju i nepoverenje prema Supermenu, seljače iz Kanzasa je spremno za sukob nakon jednog novinskog članka, dva minuta TV reportaže i nekoliko polaroid fotografija.
A ni pretnja nije naročito planetarna. Osim sukoba između Betmena i Supermena, koji visi nad glavama gledalaca tokom cele projekcije, i beskrajnog niza najava Justice league, Leks Lutor uvodi u priču i Dumsdeja, čudovište neverovatne moći zarad čijeg istrebljenja udružuju snage "doprepetominutni" antagonisti. U stripovima Dumsdej, ili Sudnji dan, je stvorenje koje je proizvod praiskonskih kriptonijanskih eksperimenata u vidu višedecenijskog ubijanja i kloniranja istog bića, nakon čega ono konačno stiče apsolutnu neuništivost, a koje u serijalu Death of Superman dolazi glave sinu Kriptona. Ovde je poreklo Sudnjodana mnogo sažetije. Leks koristi telo Generala Zoda, koji je neslavno skončao u Čoveku od čelika pre nekoliko godina, tehnologiju sa Zodovog broda i – svoju krv, koju sipa na lice generalovog leša. Zašto? Ne znamo. Snajder se ne trudi da objasni na bilo kakav suvisli način zašto je tačno bila potrebna krv slabašnog zemljanina da se stvori čudovište jače od Supermena. Tačnije, Snajder nagoveštava objašnjenje, ali je ono daleko od suvislog.
Ovo su osnovni elementi koji su nam bili poznati još iz trejlera, koji su, ruku na srce, obećavali bolji film od krajnjeg ishoda. U nastavku slede teški spojleri. Upozoreni ste.
Osnovni problem filma je montaža i režija, odnosno odsustvo istog. Sve se može svariti – i scenario i gluma, a uz izvesnu dozu moždane smrti i Supermen. Deluje kao da nisam fan seljačeta iz Kanzasa, ali nije tako. Ova iteracija Supermena je daleko od onoga što volimo i cenimo u stripu, i odgovornost za to možemo da svalimo na Snajderova pleća. Pored toga što bi mogli ispod Supermenovog lika da komotno napišemo "Promašena tema", Snajder je u potpunosti podbacio kada je reč o montaži i režiji. Scene su krajnje nepovezane i često besmislene. Kao da je neko proizvoljno pomešao razne snimljene segmente filma, bez ikakve brige kakav će biti krajnji proizvod. Scene sna su dobro osmišljene, ali štrče van konteksta filma, tako da su mogle komotno da nađu svoje mesto na kraju celog filma kao segment u odjavnoj špici.
Motivacija likova je krajnje sumnjiva. Imamo snažne emocije sa strane Betmena, dok je večna misterija zašto je Supermen od silnih problema planete Zemlje izabrao baš Betmena da istrese svoje frustracije, a objašnjenje da ga ka tome suptilno navodi Leks Lutor je daleko od suvislog. Isto tako, pokoravanje volji Leksa Lutora jer ovaj drži majku Klarka Kenta, u kontekstu nadčoveka koji u treptaju oka može da obiđe planetu i preživi udarac atomske bombe, je u najmanju ruku smešno.
I tu stižemo do najvažnijeg segmenta u filmu Betmen protiv Supermena, a to je sukob Betmena i Supermena. Dok nam veći deo filma odlazi na akumulaciju rejdža i pokušaje Betmena da se dočepa komadetine kriptonita, sam sukob je, u nedostatku bolje reči, patetičan. Setimo se brižljivo isplanirane strategije u Povratku Mračnog viteza Frenka Milera, delo koje se Snajder uspinjao da imitira.
No, potom na scenu stupaju Sudnji dan, a potom i Wonder Woman, te gledalac nema previše manevarskog prostora da se predugo drži za čelo.
Filmu se može oprostiti mnogo toga: i nekanonske blasfemije za osetljive fanove gde Supermen i Betmen ne prezaju preterano da oduzmu život kad je potrebno. Kome to baš smeta neka odraste. Ako Sudnji dan može da izgubi život jer je čudovište, zašto ne bi i neki ološ ili kriminalac koji je ne manji monstrum. Čak možemo da oprostimo i Beograd–Zemun odnos između Metropolisa i Gotama. Ali potpuno nesuvisli momenti i odsustvo ozbiljne režije i montaže mogu da ostave trajne posledice na budućnost DC filmskog univerzuma. Ova kompanija dobrano kaska za Marvelom u uspostavljanju bioskopske dominacije, i to kašnjenje neće biti skraćeno prečicama i lošim ostvarenjima. Marvelovi filmovi boluju od sličnih boljki kao i BvS, ali legiji fanova koji već godinama gledaju avanture Ajronmena, Kapetana Amerike, Tora ili Hulka to nije mnogo važno. Ali važno je fanovima DC-ja čiji je univerzum na klimavim nogama sa ovim ostvarenjem, bez temelja kakav postoji u Marvelu. Još veći nespokoj donosi i činjenica da sledeći "veliki" film DC-ja opet režira Snajder. Uostalom, kritike govore za sebe, ali jedino što je bitno je prolaznost na bioskopskim blagajnama. Da bi bio na nuli BvS mora da zaradi 900 miliona dolara, makar tako tvrde neki poznavaoci. Ako im je verovati, bolje da se kolektivno uozbilje, jer kockanje sa ovolikim iznosima, strpljenjem i lojalnošću fanova nije plan na duge staze.
