Zerocalcare: Armadilovo proročanstvo

Krečana od života

Mikele Rek, poznatiji pod pseudonimom Zerokalkare, već nekoliko godina okuplja pažnju javnosti, posebno u Italiji, svojim inovativnim pristupom devetoj umetnosti. Za to je najzaslužnije upravo Armadilovo proročanstvo, odskočna daska Zerokalkarea i grafički roman koji je od nedavno pristupačan domaćoj publici u izdanju novosadskog Lavirinta i odabrane grupe strip entuzijasta koji se uspešno skrivaju iza ovog imena (Zerocalcare: Armadilovo proročanstvo, Lavirint 2015).

Mikele Rek – zovimo ga još nakratko njegovim pravim imenom –  je relativno sveže ime na italijanskoj strip sceni. 

Rođen je 12. decembra 1983. godine u Arecu, toskanskom gradu oko 80 km jugoistočno od Firence. Mladost je proveo u Francuskoj, zemlji njegove majke, da bi se potom preselio u Rim. Mikele i danas živi, stvara i ostavlja svoj otisak na nebu devete umetnosti iz Rebibija, predgrađa Rima. Preko ilustracija i andergraund publikacija, pa do onlajn strip projekata, Mikele je postepeno gradio svoje ime i reputaciju, i njegovo silovito stupanje na strip scenu je bio proizvod marljivog rada više nego sticaja sretnih okolnosti. Marljivog rada i talenta, koga ima na pretek. Tu na pozornicu stupa i Zerokalkare, pseudonim autora koji sve više postaje njegov lični pečat i stvarni identitet. Može se reći da danas čitaoci i stručnjaci više poznaju Zerokalkarea od Mikela Reka.

Zerokalkare je prvobitno bio nadimak koji je autor odabrao za svoj onlajn identitet na forumima i internet diskusijama – derivat džingla zarazne reklame za sredstvo za uklanjanje kamenca (zero=nula; calcare=kamenac) koja se u to vreme vrtela u etru. Može se reći da je za današnju popularnost Zerokalkarea najzaslužniji italijanski karikaturista Marko Dambrozio Makkox, koji 2011. godine izdaje Armadilovo proročanstvo u tiražu od 500 primeraka, da bi do danas ovaj strip doživeo čak pet reizdanja i nekoliko hiljada prodatih primeraka. Ne računajući srpsko izdanje Lavirinta. Nakon Armadilovog proročanstva Zerokalkare postiže izvanrednu popularnost i prelazi u izdavačko naručje kuće Bao publishing, koja se od 2009. godine do danas etablirala kao izdavač značajnih i probranih stripova u Italiji. Ovaj korak se pokazao kao značajan u karijeri Zerokalkarea, čiji se stripovi nalaze na policama Bao publishinga rame uz rame sa Alanom Murom, Ćirilom Pedrozom, Fijonom Stejpls i širokom paletom renomiranih italijanskih autora. Pored toga, Zerokalkare već duže vreme vodi strip-blog, na kome svakog (drugog) ponedeljka, tačno u dva časa, postavlja kraće ili duže stripove o svom životu, a koji predstavljaju organski nastavak Armadilovog proročanstva.

Nakon Armadilovog proročanstva usledili su podjednako uspešni Un polpo alla gola, Ogni maledetto lunedi su due, Dodici, Domentica il mio nome i drugi projekti. Ali, sve je krenulo od Armadila i Zerokalkare se armadilu uvek vraća.

Koncept Armadilovog proročanstva  je veoma jednostavan – na prvi pogled. Reč je o mozaiku kratkih autobiografskih priča od dve do šest-sedam strana, koje čine jednu zaokruženu celinu. Priče se manje-više nadovezuju jedna na drugu i prikazuju autorovu svakodnevicu sa osvrtima na detinjstvo. Recept nije nov niti revolucionaran. Ono što jeste revolucionarno je realizacija ovog projekta, u čemu se vidi sva snaga autorovog talenta. Naracija kojom se Zerokalkare kreće kroz fragmente svog bivstvovanja je neizmerno originalna. Konstantna previranja sarkazma, duhovitosti i teskobe kao neodvojivog aspekta života se prepliću kao u kaleidoskopu, čineći ovaj strip slojevitim ostvarenjem kod koga se ispod očigledne površine humora naziru mnogo dublja značenja za samog Zerokalkarea. Autor se u potpunosti ogoljuje u tim kratkim fragmentima života i dopušta čitaocu da zaviri u sve njegove lične nesigurnosti, komplekse, strahove, nadanja, ekscentričnosti, lenjosti... I sve to u pratnji armadila.

Armadilo je Zerokalkareov pratilac, ne samo u ovom već u svim stripovima koje stvara, i zapravo je autorov alter ego, izmišljeni psihotično-paranoični savetnik i medij kojim Zerokalkare uspeva da prenese sve svoje najdublje misli.

Strip je, pored armadila, krcat i vešto osmišljenim referencama na pop kulturu. Tako možemo videti Terensa Malika u ulozi Zerokalkareove savesti, Jodu kao direktora Japanskog instituta, Obi Van Kenobija, Orka, Džar Džar Binksa, tatu Kung Fu Pande i  naravno – vepra koji pati od ćelavosti.

Armadilovo proročansto je delom i ljubavna priča. Zapravo, priča o neostarenoj ljubavi, jer nas veliki broj fragmenata u mozaiku vodi kroz Zerokalkareovo obigravanje oko devojke čije ga prisustvo prati kroz život, a ujedno je i veliki broj duhovitih situacija i opaski niz njegovih sizifovskih pokušaja da privuče njenu pažnju i naklonost. Ali, avaj, ona je preminula – to saznajemo na samom početku stripa – pa samim tim čitav mozaik Armadila postaje i introspekcija glavnog junaka (autora) kroz nošenje sa gubitkom na smenu sa duhovito-nostalgičnim prisećanjima. 

I dok se smejemo do suza eskapadama Zerokalkarea i armadilovskog alter ega, dok nas njihova prividna smotanost i neprilagođenost spoljnom svetu teraju na ponovno iščitavanje pojedinih delova stripa, dok nam Zerokalkare odvlači pažnju svojim duhovitim referencama na pop kulturu, shvatamo da se smejemo samima sebi, jer skoro da nema čitaoca koji se neće prepoznati u ovom klupku satire i neuroza. Zerokalkare oslikava na prvom mestu sebe, ali oslikava i svakog od nas, jer se veoma lako možemo smestiti u kožu ovog mladića sa neizostavnom crnom majicom i Punisher lobanjom na grudima.

Nikola Dragomirović