Na listovima Igdrasila

Nordijska mitologija u stripu

Na listovima Igdrasila

Od filma do stripa, od video igre do knjige, nordijski bogovi su služili kao figure na šahovskoj tabli od prvog trenutka kada su autori prepoznali njihov potencijal. Tradicija i verovanja nordijskih naroda su pružili zapadnoj kulturi mnogo više od Entonija Hopkinsa sa povezom preko oka

Popularna kultura je udahnula potpuno nov život nekadašnjim verovanjima nordijskih naroda. Vikinška krstarenja i pljačkanja, koja su se hronološki protezala od kasnog 8. do 11. veka, a ujedno obuhvatala neslućena prostranstva dokle god su skandinavske noge i vesla mogle dosegnuti, donela su nova verovanja, tradicije i, naravno, sujeverja. Nordijski narodi koji su činili horde Vikinga i ruskih Varjaga, danas uglavnom identifikovani sa nacijama Danaca, Norvežana, Šveđana i drugih Skandinavaca, u pomenutom periodu su zapalili obale i gradove Evrope i Mediterana, promenili etničku i kulturnu sliku velikog dela današnje Francuske i Britanije, kolonizovali Island i Grenland i, kao što je danas poznato, "otkrili" Ameriku. Zašto su je otkrili i kako, govore nam sage i arheološki nalazi, koji ne objašnjavaju ujedno i ko ju je izgubio i kada.

No, da se otrgnemo od istorijskih lekcija i zađemo u domen mitologije i religije. Nordijska mitologija, zapravo, ne postoji kao kanonski utvrđena tvorevina, već je reč o skupu narodnih verovanja, priča i legendi, koji su svoje kakvo-takvo ujednačeno i tradicionalno ustrojstvo doživeli u sagama i epovima ovih naroda – opet usmenim vidovima narodnog verovanja – i koji su u nekom trenutku bili zabeleženi za buduće naraštaje. Takvo mitološko ustrojstvo je imalo, pak, neke svoje poveznice. Pre svega, tu je ujednačeni panteon koji je uključivao i kosmogoniska načela. Slika Igdrasila, drveta kosmosa i devet svetova sa svojim osobenostima, koje tako dobro poznajemo iz popularne kulture, zapravo su dosta verno preneti i predstavljaju jednu od osobenosti nordijske mitologije. 

Igdrasil je u stvari i više od toga za prosečnog staronordijca. Midgard, Asgard, Vanahajm, Jotunhajm, Alfhajm, Helhajm, Nidavelir, Nifelhajm i Muspelshajm su za njih bila stvarna mesta, opipljiva i pristupačna za nekoga ko je upućen u puteve i tajne Asa. I dok ih Igdrasil sve povezuje, ujedno se hraneći vodama i energijom sa svetova koji počivaju na njegovim granama, odnosno biva hranjen od strane mističnih i svetih Norni koje nikada nisu u potpunosti shvaćene čak ni od stručnjaka iz ove oblasti, drvo sveta je za ove drevne narode ujedno i cikličnost njihovih života. Igdrasil je neraspletiva tvorevina bujnih grana i korenja, i poput peščanog sata goni ceo poznat univerzum u smeru druge izuzetno važne i dosta verno prenete ideje nordijske mitologije - Ragnaroku, Sumraku bogova. 

Naime, ceo poznati svet, kao što i popularna kultura voli da prenosi, nezaustavljivo hrli ka ovom konačnom obračunu bogova koji će prekinuti ustrojstvo sveta kakvo poznajemo. Međutim, kako god hrišćanska ideja apokalipse bila primamljiva za identifikaciju sa ovim delom nordijske mitologije, zapravo je reč o istinski dijametralnom vidu "kraja sveta". Nordijski narodi su u biti bili individualističke i prkosne etničke grupe, i kao takve su Ragnarok videle više kao zbacivanje jarma bogova. Okidači za ovaj događaj – smrt Baldura, Lokijevo zarobljeništvo, kazna i na kraju beg - pokrenuo bi niz konsekvenci u kojima bi svi bogovi nordijske mitologije stradali u herojskoj bitci. Međutim, kraj Ragnaroka, odnosno ponovno preporođenje Igdrasila i vaskrsenje pravog pozitivca ovog verovanja, Baldura – sada kao jednog boga, ujedno je i nordijsko shvatanje cikličnosti sveta, neprekinute niti koja definiše sve sudbine i povezuje sve pojedince. Upravo na ovom verovanju je i Hrišćanstvo uhvatilo korena među ovim narodima, te je hristijanizacija protekla relativno brzo i lako. Isus Hrist je za prosečnog pripadnika skandinavskog naroda postao interpretatio Baldura.

Druge značajne odlike nordijske mitologije poput mističnosti runskog pisma, berzerkera, valkira, Valhale, pa čak i same ličnosti Odina, Lokija, Tora, Fenrira i ostalih, su nažalost popularizovane i prilagođavane potrebama popularnog medija u kojima su se nalazili, da bi postali do neslućene mere neprepoznatljivi. Od filma do stripa, od video igre do knjige, nordijski bogovi su služili kao figure na šahovskoj tabli od prvog trenutka kada su autori prepoznali njihov potencijal. Tradicija i verovanja nordijskih naroda su pružili zapadnoj kulturi mnogo više od Entonija Hopkinsa sa povezom preko oka. Manadagr, Tisdagr, Odinsdagr, Torsdagr, Frjadagr, Laugardagr i Sunundagr se i danas koriste kao dani u nedelji na engleskom jeziku, sa malo drugačijim izgovorom. Monday je dan meseca; Tuesday je dan Tira; Wednesday je dan Odina; Thursday je dan Tora; Friday je posvećen Freji; Saturday je pak Saturnov dan, mala pozajmica od Rima, jer su ipak samo vikinzi dovoljno ludi da subotu nazovu po pranju i kupanju; Sunday pripada suncu. I tu nije kraj njihovog uticaja na našu modernu, zapadnu kulturu. A poseban upliv tradicije i religije staronordijaca se može ogledati u brojnim ostvarenjima popularne kulture, pa tako i u stripu.

Celokupni opus stripova koji za temu, ili samo kao pojedine protagoniste, imaju ličnosti iz nordijske mitologije je zapravo nemerljiv i prevazilazi obime ovog rada. Bitno je pomenuti da to nije ni cilj. Ova retrospektiva dela devete umetnosti je presek bitnih elemenata ovog žanra, raspoređenih po osnovnim školama stripa i meridijanima na kojima se javljaju.

Hvale vredno delo koje se velikim delom oslanja na nordijsku mitologiju je čuveni i nagrađivan roman Nila Gejmana Američki bogovi, gde većina ljudi i sazna da je sreda Odinov dan. Ali, Gejman je prevejani lisac koji je nanjušio da je nordijska mitologija zlatna koka u svetu književosti i stripa. 

Tako je i u svet Sandmana, subjektivno jednog od najznačajnijih ostvarenja američkog stripa, utkao likove Odina, Lokija, Tora i drugih. Loki u Sandmanu igra i neizmerno važnu ulogu, kako kod ključa Pakla tako i u konačnom epilogu serijala. Sandmanov spinof serijal Lucifer nosi još značajnije elemente nordijskih mitova, i ovaj put nam donosi i lik Fenrira pored već viđenih.

Ipak, ne može se zanemariti činjenica da je u svetu američkog superherojskog žanra najznačajnije ostvarenje sa ovom tematikom upravo Tor. Nakon kratke pojave u Venusu broj 11 iz novembra 1950, nastanak serijala Tor se vezuje za 1962. godinu i strip Jorney into Mystery broj 83. U stripu koji je postao okidač za jednog od najvažnijih i najdugovečnijih serijala izdavačke kuće Marvel, doktor Donald Blejk otkriva štap u skrivenoj pećini koji ga, nakon što njime udari u zemlju, pretvara u Tora, sina Odina, sa neslućenim moćima i ikoničkim Mjolnirom u rukama. Od prvog stripa koji su napisali Sten Li i Lari Liber, iz pera Džeka Kirbija, pa do danas, Tor je prošao bezbroj preobražaja, neprijatelja i avantura. Kao deo Osvetnika, kako na papiru tako i na filmskom platnu, Tor je postao zvezda vodilja brojnim drugim herojima. 

Preživeo je svoje kloniranje, Ragnarok, sukob sa bogovima bogova i neizbežnu apoteozu, nekoliko smrti oca i svoje lične, vaskrsenje i preseljenje Azgarda. Susretao je sebe iz raznih drugih epoha, porazio Gorra Bogoseka (God butcher, ne može se odoleti da ga se ne prevede ovako), Surtura, Malekita i brojne horde demona. Doživeo je, od nastanka iz pera "Kralja" Kirbija, da ga na posletku crta i Esad Ribić, i to maestralno. I na kraju, doživeo je da od Tora na neko vreme postane "Torina", kada je izgubivši moć da nosi Mjolnir isti podigla Džejn Foster. 

Ipak, jedan od najsvetlijih perioda istorije ovog lika je višegodišnji rad Valtera Simonsona na Toru. Simonson je preuzeo rad na serijalu 1983. godine, na broju 337, i jedna od prvih stvari koju je učinio je da raskine sa "ljudskim" elementom kod svog junaka razdvojivši ga od doktora Blejka. 

Potom je uveo lik Beta Rej Bila, vanzemaljca sa moćima ravnim Toru, i na posletku celokupan četvorogodišnji rad na serijalu pretvorio u jednu kontinuiranu mitološku epopeju. Simonson, i sâm potomak drevne Skandinavije, je i pre rada na ovom junaku bio pasionirani zaljubljenik u nordijsku mitologiju, koju je još čvršće inkorporirao u strip. Tor Valta Simonsona i danas ostaje ikonički uzor svim kasnijim autorima koji su se posvetili radu na ovom junaku, a ujedno je i arhetip ekranizovanim verzijama. Uostalom, Tor i Tor 2: Mračni svet su i snimljeni uz konsultacije sa Simonsonom, koji je imao i kameo pojavljivanje u prvom nastavku.

Marvel je sa Torom postao neprikosnoveni lider na polju interpretacije nordijske mitologije. Serijal The Defenders se delom uključio u ovaj okoliš uvođenjem lika Valkire Brunhilde, koja je svoje prvo pojavljivanje imala u serijalu Osvetnici 1970. godine iz pera Roja Tomasa i Džona Bjuseme. Valkira je nastavila svoje postojanje u The Defenders, Osvetnicima, Secret Avengers, pa i u Busiekovoj reanimaciji Defendersa iz 2001. godine.

Konkurentski DC je daleko slabije parirao u svetu nordijske mitologije. Pored već pomenutih pojavljivanja u Sandmanu, kao i vikinške sage Northlanders Brajana Vuda pod istim imprintom Vertiga, tek je Viking glory: The Viking prince vredniji pomena. 

Northlanders, koji je izlazio od 2007. do 2011. godine,  zapravo i nije interpretacija nordijske mitologije koliko veoma detaljna i brižno osmišljena istorijska epopeja vikinških pohoda u Evropi, gde se mitološki aspekt pojavljuje kao kulturološka odrednica ovog etnosa. Daleko od herojske interpretacije epova i saga, Northlanders je zapravo slika onoga što bi smo mogli najbliže odrediti kao istoriografija vikinških pohoda sa kulturološkom retrospektivom tog društva. I kao bonus, na serijalu je sarađivao i Danijel Žeželj, što je dovoljan razlog da se nađe u ovoj retrospektivi.

Viking glory: The Viking prince je grafička novela Lija Marsa i Boa Hemptona, koja objedinjuje elemente saga i mitologije, i koja će ostati najpoznatija po predgovoru Vila Ajznera u integralnom izdanju. Pored ovog, američka produkcija je donela i simpatično strip izdanje po imenu Gods of Asgard Erika Evensena, koje je više ilustrovani dramatizovani udžbenik od pravog ostvarenja devete umetnosti. S druge strane Top Cowov Berserker Rika Laverda i Džeremija Hauna je tipično ostvarenje generičke američke produkcije u kome se motivi nordijskog mita siluju do neprepoznatljivosti. Zaplet prati veterana iz Avganistana Arona koji otkriva da poseduje moć berzerkera, pri čemu dobija prenaglašene fizičke moći poput snage i izdržljivosti - i besa.

Evropska scena je daleko šarenija što se tiče motiva i inspiracije za upotrebu nordijske mitologije u stripu. Pre svega iz razloga što na ovim prostorima Asi nisu implementirani u puke uloge superheroja, već se ovaj mitos koristio sa daleko većom maštovitošću. Najčuvenija predstava ove tematike je svakako čuveni Torgal Rosinskog i Van Hama. Torgal se zapravo i ne može posmatrati strogo u okvirima interpretacije i dramatizacije nordijske mitologije, obzirom da toga nema u većem obimu u samoj priči. Ali, sama istorijska, ili bolje reći epsko-fantazijska pozornica kao osnovu uzima severnjačke narode, odakle poreklo vuku glavni junaci, da bi se nit priče rasplitala u smeru koji je poznat svakom ljubitelju stripa. Denikenovska interpretacija svetskih mitova u Torgalu pruža jedinstven pogled koji je razvijen bez često pratećeg bljutavog senzacionalizma, i upravo taj pogled smešta ovo ostvarenje na mapu stripova koje u svakoj prilici vredi pomenuti.

Valkira, maestralno ostvarenje Silvana Kordurjea i Dražena Kovačevića, dostupno u izvanrednom izdanju System comicsa i Lavirinta, na najbolji mogući način ilustruje jedan fragment nordijske mitologije, Sumrak bogova, uz neizbežnu umetničku slobodu i dramatizaciju sa uvođenjem elemenata koji nisu nužno kanonski preneti iz mitosa. Valkira je jedinstvena i po opčinjavajućoj lepoti crteža Dražena Kovačevića, rađenom u tehnici laviranog tuša i prenetom u domaćem izdanju u svom izvornom obliku, bez naknadnog kolorita.

Domaća publika je imala priliku da se upozna sa još dva ostvarenja nordijske tematike, trodelnim Zigfridom Aleksa Alisa u izdanju beogradskog Veselog četvrtka, i Asgardom Ralfa Mejera i Gzavijea Dorisona u izdanju Phoenix pressa . Zigfrid u skoro epskom maniru, sa bombastičnim ilustracijama, donosi priču inspirisanu Sagom o Nibelunzima, mitom o Zigfridu koji je njen sastavni deo i brojnim drugim inspiracijama iz domena nordijske mitologije. Alis oslikava svet u kojem su i bogovi sputani sopstvenim zakonima i gde se sudbina stvaranja mora podrediti snazi volje smrtnika (ili makar polusmrtnika). Svet Zigfrida je bajkovit i surov, i jedina zamerka se može uputiti katkad fragmentarnoj naraciji koja prekida tok misli samog čitaoca u dovoljnoj meri da izazove povremenu nelagodu. Ali, i ovaj aspekt se može opravdati pokušajem dramatizacije sa strane autora, koji jednostavno nije uvek najsretnije izveden.

Asgard je, pak, dosta opipljivije delo od Zigfrida. Dok je Alis oslikavao bajkovit i nestvaran svet mita i legende, Dorison i Mejer donose sjajno nacrtanu priču koja je inspirisana sa jedne strane Mobi Dikom i ljudskom opsesijom, a sa druge strane brojnim legendama u kojima se smrtnici prkosno suočavaju sa usudom bogova. Nordijske legende i sage, kao i Grčki mitovi, prepuni su primera u kojima smrtnici odbijaju da bogovi oblikuju njihovu sudbinu, pa tako i junak ove strip-sage nadilazi svoj telesni deformitet i suočava se sa svojom verzijom "belog kita", odbacujući i najmanju naznaku da mu je sudbina određena nitima koje predu Norne i Asi.

Ostaje da se vidi da li će se neki domaći izdavač odvažiti da objavi još neke stripove frankofone produkcije sa ovom tematikom. Svakako je zapažen serijal Hannibal Meriadec et les larmes d'Odin Žan-Lika Istina i Stefana Kretija, koji spaja tematiku pirata i izgubljenog blaga sa Odinom.

Jedan od starijih i uglednijih stripova sa ovom tematikom je Ragnar le Viking Žana Olivijea i Eduarda Koelja iz 1955, dok je danski strip Valhalla najdugovečnije ostvarenje devete umetnosti u Evropi, a koji je usko povezan sa nordijskom mitologijom. Valhalla je ujedno i jedan od najcenjenijih strip serijala u Danskoj, nastao 1979. godine, i do danas obuhvata 15 albuma u izdanju Carlsen comicsa. Poslednji album pod nazivom Vølvens syner je izašao 2009, i opisuje sled događaja kojima je Surtur izazvao Ragnarok. Ceo serijal se bavi nordijskim bogovima i mitologijom iz najbližeg ugla, pri čemu su Asi i ostala mitološka bića direktni akteri.

Zapažen je i francuski serijal Odin Nikolasa Žarija i Ervana Seur-le-Bihana, u kome je Odin i glavni protagonist koji se svim silama trudi da prekine ciklus koji vodi do neizbežnog Ragnaroka.

Što se tiče Boneli produkcije u Italiji, pored učestalih susreta Zagora sa Vikinzima, u kojima je došlo i do sporadičnih pomena nordijske mitologije, Marti Misterija je imao daleko bliže odrednice sa ovom tematikom. Od Lokijevog bega iz tamnice u serijalu La vendetta di Loki, pa preko događaja iz giganta Otok leda i vatre (Libellus Gig. 6), likovi iz ovog mitosa postaju još češći gosti kod Martija Misterije u izdanjima Veselog četvrtka koja počinju brojem 279 (288 (10) - Grendel, 292 (14) - Crno sunce). Ruku na srce, i pre prve pojave Lokija u Marti Misteriji, nordijska mitologija je imala kratko pojavljivanje u brojevima 202/3 (SA 68/9 - Vučji ratnici/Odinovo oko), opet sa davno izmrcvarenom temom runa i berzerkera.

Daleki istok je u velikoj meri maštovit kada je reč o ovoj tematici, gde se interpretacije u anima i manga maniru ne mogu u celosti ni nabrojati. Tu su ostvarenja poput Vinland saga i Matantei Loki Ragnarok. 

Dok se prvi može respektabilno gledati kao solidna istorijska manga o Vikinzima, potonji se teško može ozbiljno posmatrati obzirom da je reč o Lokiju isteranom iz Asgarda od strane Odina... u telu deteta... kao istraživač okultnih pojava. Whatever... Manga i manhua i ostala dalekoistočna produkcija je zaista obimna, i tu je broj naslova svakako  daleko veći, ali se svi, bez izuzetka, toliko udaljavaju od kvalitetne interpretacije nordijske mitologije da se ne mogu svrstati ovde.

Međutim, mora se istaći još jedan primer, a reč je o Brat-Halla, webcomicsu Džeferija Stivensona i Seta Damusa, koji kao aktere uzima nordijske bogove i na jedan izuzetno domišljat i originalan način veoma lako uspeva da izmami osmeh čitaocu.

I za kraj, možemo se osvrnuti na raznolikost motiva nordijske mitologije u stripu, ili na slobodnost interpretacije manje-više kanonski zamišljenih ličnosti jedne drevne i jedinstvene kulture. Nažalost, ne možemo dočarati u potpunosti kakav su stav drevni narodi severa imali prema svojim bogovima, poklonički ili prkosan. Ali možemo sa sigurnošću reći da su bogovi, a naročito smrtnici iz njihovih epova i saga pre svega inspirisali ljude, Vikinge, koji su ognjem i mačem prokrstarili licem Evrope, a i daleko izvan njenih granica. I ta inspiracija i dalje traje. Sa bojnog polja se preselila u domen popularne kulture, ali je i dalje tu. A mi, prosti i prostodušni stripofili, možemo da uživamo u sve više rastućem opusu ostvarenja devete umetnosti koji su nadahnuti sa jednim ili više elemenata nordijske mitologije. 

I, voleli mi frankofoni strip više neko američki superherojski, ili mangu više nego italijanski, retko ko od nas kada ugleda munje na nebu i začuje potmulu grmljavinu u daljini ne otkrije dete u sebi i ne pomisli poput Nika Fjurija: "E pa, moj bog nosi čekić!"

Nikola Dragomirović