Na listovima Igdrasila

Nordijska mitologija u stripu

Na listovima Igdrasila

Od filma do stripa, od video igre do knjige, nordijski bogovi su služili kao figure na šahovskoj tabli od prvog trenutka kada su autori prepoznali njihov potencijal. Tradicija i verovanja nordijskih naroda su pružili zapadnoj kulturi mnogo više od Entonija Hopkinsa sa povezom preko oka

Popularna kultura je udahnula potpuno nov život nekadašnjim verovanjima nordijskih naroda. Vikinška krstarenja i pljačkanja, koja su se hronološki protezala od kasnog 8. do 11. veka, a ujedno obuhvatala neslućena prostranstva dokle god su skandinavske noge i vesla mogle dosegnuti, donela su nova verovanja, tradicije i, naravno, sujeverja. Nordijski narodi koji su činili horde Vikinga i ruskih Varjaga, danas uglavnom identifikovani sa nacijama Danaca, Norvežana, Šveđana i drugih Skandinavaca, u pomenutom periodu su zapalili obale i gradove Evrope i Mediterana, promenili etničku i kulturnu sliku velikog dela današnje Francuske i Britanije, kolonizovali Island i Grenland i, kao što je danas poznato, "otkrili" Ameriku. Zašto su je otkrili i kako, govore nam sage i arheološki nalazi, koji ne objašnjavaju ujedno i ko ju je izgubio i kada.

No, da se otrgnemo od istorijskih lekcija i zađemo u domen mitologije i religije. Nordijska mitologija, zapravo, ne postoji kao kanonski utvrđena tvorevina, već je reč o skupu narodnih verovanja, priča i legendi, koji su svoje kakvo-takvo ujednačeno i tradicionalno ustrojstvo doživeli u sagama i epovima ovih naroda – opet usmenim vidovima narodnog verovanja – i koji su u nekom trenutku bili zabeleženi za buduće naraštaje. Takvo mitološko ustrojstvo je imalo, pak, neke svoje poveznice. Pre svega, tu je ujednačeni panteon koji je uključivao i kosmogoniska načela. Slika Igdrasila, drveta kosmosa i devet svetova sa svojim osobenostima, koje tako dobro poznajemo iz popularne kulture, zapravo su dosta verno preneti i predstavljaju jednu od osobenosti nordijske mitologije. 

Igdrasil je u stvari i više od toga za prosečnog staronordijca. Midgard, Asgard, Vanahajm, Jotunhajm, Alfhajm, Helhajm, Nidavelir, Nifelhajm i Muspelshajm su za njih bila stvarna mesta, opipljiva i pristupačna za nekoga ko je upućen u puteve i tajne Asa. I dok ih Igdrasil sve povezuje, ujedno se hraneći vodama i energijom sa svetova koji počivaju na njegovim granama, odnosno biva hranjen od strane mističnih i svetih Norni koje nikada nisu u potpunosti shvaćene čak ni od stručnjaka iz ove oblasti, drvo sveta je za ove drevne narode ujedno i cikličnost njihovih života. Igdrasil je neraspletiva tvorevina bujnih grana i korenja, i poput peščanog sata goni ceo poznat univerzum u smeru druge izuzetno važne i dosta verno prenete ideje nordijske mitologije - Ragnaroku, Sumraku bogova. 

Naime, ceo poznati svet, kao što i popularna kultura voli da prenosi, nezaustavljivo hrli ka ovom konačnom obračunu bogova koji će prekinuti ustrojstvo sveta kakvo poznajemo. Međutim, kako god hrišćanska ideja apokalipse bila primamljiva za identifikaciju sa ovim delom nordijske mitologije, zapravo je reč o istinski dijametralnom vidu "kraja sveta". Nordijski narodi su u biti bili individualističke i prkosne etničke grupe, i kao takve su Ragnarok videle više kao zbacivanje jarma bogova. Okidači za ovaj događaj – smrt Baldura, Lokijevo zarobljeništvo, kazna i na kraju beg - pokrenuo bi niz konsekvenci u kojima bi svi bogovi nordijske mitologije stradali u herojskoj bitci. Međutim, kraj Ragnaroka, odnosno ponovno preporođenje Igdrasila i vaskrsenje pravog pozitivca ovog verovanja, Baldura – sada kao jednog boga, ujedno je i nordijsko shvatanje cikličnosti sveta, neprekinute niti koja definiše sve sudbine i povezuje sve pojedince. Upravo na ovom verovanju je i Hrišćanstvo uhvatilo korena među ovim narodima, te je hristijanizacija protekla relativno brzo i lako. Isus Hrist je za prosečnog pripadnika skandinavskog naroda postao interpretatio Baldura.

Druge značajne odlike nordijske mitologije poput mističnosti runskog pisma, berzerkera, valkira, Valhale, pa čak i same ličnosti Odina, Lokija, Tora, Fenrira i ostalih, su nažalost popularizovane i prilagođavane potrebama popularnog medija u kojima su se nalazili, da bi postali do neslućene mere neprepoznatljivi. Od filma do stripa, od video igre do knjige, nordijski bogovi su služili kao figure na šahovskoj tabli od prvog trenutka kada su autori prepoznali njihov potencijal. Tradicija i verovanja nordijskih naroda su pružili zapadnoj kulturi mnogo više od Entonija Hopkinsa sa povezom preko oka. Manadagr, Tisdagr, Odinsdagr, Torsdagr, Frjadagr, Laugardagr i Sunundagr se i danas koriste kao dani u nedelji na engleskom jeziku, sa malo drugačijim izgovorom. Monday je dan meseca; Tuesday je dan Tira; Wednesday je dan Odina; Thursday je dan Tora; Friday je posvećen Freji; Saturday je pak Saturnov dan, mala pozajmica od Rima, jer su ipak samo vikinzi dovoljno ludi da subotu nazovu po pranju i kupanju; Sunday pripada suncu. I tu nije kraj njihovog uticaja na našu modernu, zapadnu kulturu. A poseban upliv tradicije i religije staronordijaca se može ogledati u brojnim ostvarenjima popularne kulture, pa tako i u stripu.

Celokupni opus stripova koji za temu, ili samo kao pojedine protagoniste, imaju ličnosti iz nordijske mitologije je zapravo nemerljiv i prevazilazi obime ovog rada. Bitno je pomenuti da to nije ni cilj. Ova retrospektiva dela devete umetnosti je presek bitnih elemenata ovog žanra, raspoređenih po osnovnim školama stripa i meridijanima na kojima se javljaju.

Hvale vredno delo koje se velikim delom oslanja na nordijsku mitologiju je čuveni i nagrađivan roman Nila Gejmana Američki bogovi, gde većina ljudi i sazna da je sreda Odinov dan. Ali, Gejman je prevejani lisac koji je nanjušio da je nordijska mitologija zlatna koka u svetu književosti i stripa. 

Tako je i u svet Sandmana, subjektivno jednog od najznačajnijih ostvarenja američkog stripa, utkao likove Odina, Lokija, Tora i drugih. Loki u Sandmanu igra i neizmerno važnu ulogu, kako kod ključa Pakla tako i u konačnom epilogu serijala. Sandmanov spinof serijal Lucifer nosi još značajnije elemente nordijskih mitova, i ovaj put nam donosi i lik Fenrira pored već viđenih.

Ipak, ne može se zanemariti činjenica da je u svetu američkog superherojskog žanra najznačajnije ostvarenje sa ovom tematikom upravo Tor. Nakon kratke pojave u Venusu broj 11 iz novembra 1950, nastanak serijala Tor se vezuje za 1962. godinu i strip Jorney into Mystery broj 83. U stripu koji je postao okidač za jednog od najvažnijih i najdugovečnijih serijala izdavačke kuće Marvel, doktor Donald Blejk otkriva štap u skrivenoj pećini koji ga, nakon što njime udari u zemlju, pretvara u Tora, sina Odina, sa neslućenim moćima i ikoničkim Mjolnirom u rukama. Od prvog stripa koji su napisali Sten Li i Lari Liber, iz pera Džeka Kirbija, pa do danas, Tor je prošao bezbroj preobražaja, neprijatelja i avantura. Kao deo Osvetnika, kako na papiru tako i na filmskom platnu, Tor je postao zvezda vodilja brojnim drugim herojima. 

Preživeo je svoje kloniranje, Ragnarok, sukob sa bogovima bogova i neizbežnu apoteozu, nekoliko smrti oca i svoje lične, vaskrsenje i preseljenje Azgarda. Susretao je sebe iz raznih drugih epoha, porazio Gorra Bogoseka (God butcher, ne može se odoleti da ga se ne prevede ovako), Surtura, Malekita i brojne horde demona. Doživeo je, od nastanka iz pera "Kralja" Kirbija, da ga na posletku crta i Esad Ribić, i to maestralno. I na kraju, doživeo je da od Tora na neko vreme postane "Torina", kada je izgubivši moć da nosi Mjolnir isti podigla Džejn Foster. 

Ipak, jedan od najsvetlijih perioda istorije ovog lika je višegodišnji rad Valtera Simonsona na Toru. Simonson je preuzeo rad na serijalu 1983. godine, na broju 337, i jedna od prvih stvari koju je učinio je da raskine sa "ljudskim" elementom kod svog junaka razdvojivši ga od doktora Blejka. 

Potom je uveo lik Beta Rej Bila, vanzemaljca sa moćima ravnim Toru, i na posletku celokupan četvorogodišnji rad na serijalu pretvorio u jednu kontinuiranu mitološku epopeju. Simonson, i sâm potomak drevne Skandinavije, je i pre rada na ovom junaku bio pasionirani zaljubljenik u nordijsku mitologiju, koju je još čvršće inkorporirao u strip. Tor Valta Simonsona i danas ostaje ikonički uzor svim kasnijim autorima koji su se posvetili radu na ovom junaku, a ujedno je i arhetip ekranizovanim verzijama. Uostalom, Tor i Tor 2: Mračni svet su i snimljeni uz konsultacije sa Simonsonom, koji je imao i kameo pojavljivanje u prvom nastavku.

Marvel je sa Torom postao neprikosnoveni lider na polju interpretacije nordijske mitologije. Serijal The Defenders se delom uključio u ovaj okoliš uvođenjem lika Valkire Brunhilde, koja je svoje prvo pojavljivanje imala u serijalu Osvetnici 1970. godine iz pera Roja Tomasa i Džona Bjuseme. Valkira je nastavila svoje postojanje u The Defenders, Osvetnicima, Secret Avengers, pa i u Busiekovoj reanimaciji Defendersa iz 2001. godine.

Konkurentski DC je daleko slabije parirao u svetu nordijske mitologije. Pored već pomenutih pojavljivanja u Sandmanu, kao i vikinške sage Northlanders Brajana Vuda pod istim imprintom Vertiga, tek je Viking glory: The Viking prince vredniji pomena. 

Northlanders, koji je izlazio od 2007. do 2011. godine,  zapravo i nije interpretacija nordijske mitologije koliko veoma detaljna i brižno osmišljena istorijska epopeja vikinških pohoda u Evropi, gde se mitološki aspekt pojavljuje kao kulturološka odrednica ovog etnosa. Daleko od herojske interpretacije epova i saga, Northlanders je zapravo slika onoga što bi smo mogli najbliže odrediti kao istoriografija vikinških pohoda sa kulturološkom retrospektivom tog društva. I kao bonus, na serijalu je sarađivao i Danijel Žeželj, što je dovoljan razlog da se nađe u ovoj retrospektivi.

Viking glory: The Viking prince je grafička novela Lija Marsa i Boa Hemptona, koja objedinjuje elemente saga i mitologije, i koja će ostati najpoznatija po predgovoru Vila Ajznera u integralnom izdanju. Pored ovog, američka produkcija je donela i simpatično strip izdanje po imenu Gods of Asgard Erika Evensena, koje je više ilustrovani dramatizovani udžbenik od pravog ostvarenja devete umetnosti. S druge strane Top Cowov Berserker Rika Laverda i Džeremija Hauna je tipično ostvarenje generičke američke produkcije u kome se motivi nordijskog mita siluju do neprepoznatljivosti. Zaplet prati veterana iz Avganistana Arona koji otkriva da poseduje moć berzerkera, pri čemu dobija prenaglašene fizičke moći poput snage i izdržljivosti - i besa.

Evropska scena je daleko šarenija što se tiče motiva i inspiracije za upotrebu nordijske mitologije u stripu. Pre svega iz razloga što na ovim prostorima Asi nisu implementirani u puke uloge superheroja, već se ovaj mitos koristio sa daleko većom maštovitošću. Najčuvenija predstava ove tematike je svakako čuveni Torgal Rosinskog i Van Hama. Torgal se zapravo i ne može posmatrati strogo u okvirima interpretacije i dramatizacije nordijske mitologije, obzirom da toga nema u većem obimu u samoj priči. Ali, sama istorijska, ili bolje reći epsko-fantazijska pozornica kao osnovu uzima severnjačke narode, odakle poreklo vuku glavni junaci, da bi se nit priče rasplitala u smeru koji je poznat svakom ljubitelju stripa. Denikenovska interpretacija svetskih mitova u Torgalu pruža jedinstven pogled koji je razvijen bez često pratećeg bljutavog senzacionalizma, i upravo taj pogled smešta ovo ostvarenje na mapu stripova koje u svakoj prilici vredi pomenuti.

Valkira, maestralno ostvarenje Silvana Kordurjea i Dražena Kovačevića, dostupno u izvanrednom izdanju System comicsa i Lavirinta, na najbolji mogući način ilustruje jedan fragment nordijske mitologije, Sumrak bogova, uz neizbežnu umetničku slobodu i dramatizaciju sa uvođenjem elemenata koji nisu nužno kanonski preneti iz mitosa. Valkira je jedinstvena i po opčinjavajućoj lepoti crteža Dražena Kovačevića, rađenom u tehnici laviranog tuša i prenetom u domaćem izdanju u svom izvornom obliku, bez naknadnog kolorita.

Domaća publika je imala priliku da se upozna sa još dva ostvarenja nordijske tematike, trodelnim Zigfridom Aleksa Alisa u izdanju beogradskog Veselog četvrtka, i Asgardom Ralfa Mejera i Gzavijea Dorisona u izdanju Phoenix pressa . Zigfrid u skoro epskom maniru, sa bombastičnim ilustracijama, donosi priču inspirisanu Sagom o Nibelunzima, mitom o Zigfridu koji je njen sastavni deo i brojnim drugim inspiracijama iz domena nordijske mitologije. Alis oslikava svet u kojem su i bogovi sputani sopstvenim zakonima i gde se sudbina stvaranja mora podrediti snazi volje smrtnika (ili makar polusmrtnika). Svet Zigfrida je bajkovit i surov, i jedina zamerka se može uputiti katkad fragmentarnoj naraciji koja prekida tok misli samog čitaoca u dovoljnoj meri da izazove povremenu nelagodu. Ali, i ovaj aspekt se može opravdati pokušajem dramatizacije sa strane autora, koji jednostavno nije uvek najsretnije izveden.

Asgard je, pak, dosta opipljivije delo od Zigfrida. Dok je Alis oslikavao bajkovit i nestvaran svet mita i legende, Dorison i Mejer donose sjajno nacrtanu priču koja je inspirisana sa jedne strane Mobi Dikom i ljudskom opsesijom, a sa druge strane brojnim legendama u kojima se smrtnici prkosno suočavaju sa usudom bogova. Nordijske legende i sage, kao i Grčki mitovi, prepuni su primera u kojima smrtnici odbijaju da bogovi oblikuju njihovu sudbinu, pa tako i junak ove strip-sage nadilazi svoj telesni deformitet i suočava se sa svojom verzijom "belog kita", odbacujući i najmanju naznaku da mu je sudbina određena nitima koje predu Norne i Asi.

Ostaje da se vidi da li će se neki domaći izdavač odvažiti da objavi još neke stripove frankofone produkcije sa ovom tematikom. Svakako je zapažen serijal Hannibal Meriadec et les larmes d'Odin Žan-Lika Istina i Stefana Kretija, koji spaja tematiku pirata i izgubljenog blaga sa Odinom.

Jedan od starijih i uglednijih stripova sa ovom tematikom je Ragnar le Viking Žana Olivijea i Eduarda Koelja iz 1955, dok je danski strip Valhalla najdugovečnije ostvarenje devete umetnosti u Evropi, a koji je usko povezan sa nordijskom mitologijom. Valhalla je ujedno i jedan od najcenjenijih strip serijala u Danskoj, nastao 1979. godine, i do danas obuhvata 15 albuma u izdanju Carlsen comicsa. Poslednji album pod nazivom Vølvens syner je izašao 2009, i opisuje sled događaja kojima je Surtur izazvao Ragnarok. Ceo serijal se bavi nordijskim bogovima i mitologijom iz najbližeg ugla, pri čemu su Asi i ostala mitološka bića direktni akteri.

Zapažen je i francuski serijal Odin Nikolasa Žarija i Ervana Seur-le-Bihana, u kome je Odin i glavni protagonist koji se svim silama trudi da prekine ciklus koji vodi do neizbežnog Ragnaroka.

Što se tiče Boneli produkcije u Italiji, pored učestalih susreta Zagora sa Vikinzima, u kojima je došlo i do sporadičnih pomena nordijske mitologije, Marti Misterija je imao daleko bliže odrednice sa ovom tematikom. Od Lokijevog bega iz tamnice u serijalu La vendetta di Loki, pa preko događaja iz giganta Otok leda i vatre (Libellus Gig. 6), likovi iz ovog mitosa postaju još češći gosti kod Martija Misterije u izdanjima Veselog četvrtka koja počinju brojem 279 (288 (10) - Grendel, 292 (14) - Crno sunce). Ruku na srce, i pre prve pojave Lokija u Marti Misteriji, nordijska mitologija je imala kratko pojavljivanje u brojevima 202/3 (SA 68/9 - Vučji ratnici/Odinovo oko), opet sa davno izmrcvarenom temom runa i berzerkera.

Daleki istok je u velikoj meri maštovit kada je reč o ovoj tematici, gde se interpretacije u anima i manga maniru ne mogu u celosti ni nabrojati. Tu su ostvarenja poput Vinland saga i Matantei Loki Ragnarok. 

Dok se prvi može respektabilno gledati kao solidna istorijska manga o Vikinzima, potonji se teško može ozbiljno posmatrati obzirom da je reč o Lokiju isteranom iz Asgarda od strane Odina... u telu deteta... kao istraživač okultnih pojava. Whatever... Manga i manhua i ostala dalekoistočna produkcija je zaista obimna, i tu je broj naslova svakako  daleko veći, ali se svi, bez izuzetka, toliko udaljavaju od kvalitetne interpretacije nordijske mitologije da se ne mogu svrstati ovde.

Međutim, mora se istaći još jedan primer, a reč je o Brat-Halla, webcomicsu Džeferija Stivensona i Seta Damusa, koji kao aktere uzima nordijske bogove i na jedan izuzetno domišljat i originalan način veoma lako uspeva da izmami osmeh čitaocu.

I za kraj, možemo se osvrnuti na raznolikost motiva nordijske mitologije u stripu, ili na slobodnost interpretacije manje-više kanonski zamišljenih ličnosti jedne drevne i jedinstvene kulture. Nažalost, ne možemo dočarati u potpunosti kakav su stav drevni narodi severa imali prema svojim bogovima, poklonički ili prkosan. Ali možemo sa sigurnošću reći da su bogovi, a naročito smrtnici iz njihovih epova i saga pre svega inspirisali ljude, Vikinge, koji su ognjem i mačem prokrstarili licem Evrope, a i daleko izvan njenih granica. I ta inspiracija i dalje traje. Sa bojnog polja se preselila u domen popularne kulture, ali je i dalje tu. A mi, prosti i prostodušni stripofili, možemo da uživamo u sve više rastućem opusu ostvarenja devete umetnosti koji su nadahnuti sa jednim ili više elemenata nordijske mitologije. 

I, voleli mi frankofoni strip više neko američki superherojski, ili mangu više nego italijanski, retko ko od nas kada ugleda munje na nebu i začuje potmulu grmljavinu u daljini ne otkrije dete u sebi i ne pomisli poput Nika Fjurija: "E pa, moj bog nosi čekić!"

Nikola Dragomirović

MI3 – Grant Morison, Frenk Kvajtli (Darkwood 2014)

MI3

Grant Morison i Frenk Kvajtli

(Darkwood 2014)

Psi rata i pokusni kunići

Dok svet svakim danom tone u krv i očaj, dok smo u sve dubljem beznađu i bespomoćno posmatramo kako nam civilizacijske vrednosti postaju opravdanje za genocid, utopija je samo dalek ideal. MI3 nije strip o lepšim vremenima. Čak ni o boljim načinima ratovanja. MI3 je strip u kome, ukoliko zamenimo životinjske likove ljudskim, dobijamo stvarnu sliku sveta koji nas okružuje. Izdanje Darkwooda donosi sve tri sveske MI3 u tvrdokoričenom integralnom izdanju sa propratnim materijalom

To čak nije ni nova ideja. Kako god posmatrali Morisonov i Kvajtlijev MI3, kroz bilo koju vizuru ili ugao posmatranja, dobijamo isto sranje u kome neprestano živimo, a većina nas i (jedva) preživljava. Čovek je biće koje neprestano ratuje. Ratovali smo sa svim i svakim ko bi nam došao na domet strele, puške ili od skora infra-mega-ultra-nišan. Neki istoričari ili sociolozi kažu da nas rat definiše, da podstiče tehnološki i ekonomski razvoj, migracije i razmenu. Doduše, stručnjaci bi svašta rekli da opravdaju ono što ne mogu da izmene.

MI3 nam predstavlja svet gde se tri kidnapovane životinje, pas, mačka i zec, pod kodnim imenom MI3 koriste za eksperimentisanje za neke buduće ratove gde bi se sudbina država svela na sukob tih animalnih ratnika. Pritom, MI3 je vojska tokom eksperimenata nonšalantno koristila za rekreativno uklanjanje kriminalaca i državnih neprijatelja. 

Kao što je sudbina svih eksperimenata, i MI3 sledi okončanje, dekomisija, odnosno eutanazija, koju sprečava jedan od voditelja programa, doktorka Rozen, suočena sa nemogućnošću da savlada sopstveni porodični gubitak. MI3 se nalazi na slobodi, ukoliko se njihovo stanje može tako opisati, i ostatak stripa opisuje njihov pokušaj da pronađu svoj dom ili prosto mesto gde pripadaju.

Jedan od osnovnih gradivnih elemenata ovog stripa je i crtež Frenka Kvajtlija, koji ovde pokazuje izuzetan talenat. Svoju kulminaciju će doživeti, naravno, s All Star Superman, koji je opet rađen po scenariju Granta Morisona, ali i MI3 se svakako može svrstati u jedan od njegovih snažnijih radova. Od posebnog su značaja sekvence borbi MI3 sa ljudima, gde je veoma interesantno idejno rešenje autora da prikažu vremensku i prostornu percepciju ovih augmentovanih životinja. Čitalac zaista ima doživljaj da MI3 vreme vide usporeno dok je prostor iscepkan na pojedine segmente kroz koje se kreću trodimenzionalno okomito.

Postoje dva načina da sagledamo osnovnu ideju MI3, i oba zavise isključivo od naše percepcije glavnih protagonista – psa, mačke i zeca. Nema sumnje da je Morison kao osnovnu misao uzeo ideju da oslika užas vojnih eksperimenata nad životinjama, budućnost ili sadašnjost u kojoj nedužna bića preuzimaju ulogu egzekutora, saborca i topovskog mesa u imaginarnim ratovima. Ta stvarnost, zapravo,  nije toliko daleka koliko ni nerealna. Danas, kao ni u antici, srednjem ili novom veku, čovek nije imao puno moralnih ograda da koristi bića koja niti mogu niti umeju da dignu glas protiv tuđih sukoba. Hanibal je svojevremeno koristio ćupove sa otrovnim zmijama koje je bacao na palube neprijateljskih brodova. Da ne pominjemo slonove koje su obilato koristili monarsi još u sukobima sa Rimom. 

Konj je najdraža žrtva rata još od Hiksa i drevnog Egipta, konkretno Drugog međuperioda i Novog carstva. Vremenom su se ljudi dosetili pa su ih nagrđivali sve kompleksnijim i masivnijim kreacijama, pa sve do srednjovekovnog okivanja celih konja u metalne oklope, u čemu prednjače turski oklopi sa kraja 15. i početka 16. veka. Lako je modernom čoveku da stvori određeni empatiju ka tim napaćenim životinjama, ali to ne sprečava isto tako moderne naučnike i vojne glavešine da koriste životinje za medicinske i vojne eksperimente. U. S. Navy Marine Mammal Program i dan danas postoji, i usmeren je ka korišćenju morskih sisara u vojne svrhe, posebno delfina i morskih lavova. 

Već su postignuti značajni pomaci u daljinskom upravljanju i komuniciranju sa životinjama, a sve u svrhu detekcije podvodnih mina, izviđanja, infiltracije i sabotaže. Međutim, u apsurdu svakako prednjači vojni program iz Drugog svetskog rata usmeren ka korišćenju slepih miševa u bombardovanju ciljeva i položaja. Slepi miševi bi bili bacani iz aviona a svaki bi nosio bombu tešku 17 grama. Ingeniozni tvorci ovog programa su, naravno, Amerikanci, a oružje je bilo namenjeno napadima na položaje Japana. Slepe miševe je spasila atomska bomba i kraj rata.

Drugi način da posmatramo MI3 je daleko više zabrinjavajuć – iako nemam ništa protiv životinja. Da li je zapravo nužno da ovi kibernetički vojnici budu životinje? Ako odemo korak dalje od osnovne Morisonove ideje i zanemarimo rasu, i u ove monstruozne kreacije smestimo ljudska bića, poenta celokupne priče se bitnije ne menja. I dalje pred sobom imamo tri otrgnuta života koja pred eliminacijom beže ka sigurnosti i maglovitoj ideji doma. Maglovitoj u izmučenim glavama koje su izgubile svaki pojam ljudskosti i pripadnosti. Koliko izgubljenih veterana luta ne samo američkim već ulicama svih svetskih metropola, živeći od tuđe milostinje. Koliko još samo formalno preživelih ratnika besciljno luta mrtvih pogleda i klizi kroz pukotine društva. Koliko ljudi preskačemo svaki dan kunući nad njihovim mirisom ili prosto prisutnošću, jer ih je neko poslao u klanicu koja nije bila njihova niti za njih. U koliko očiju se može očitati lament nad užasima kojima su prisustvovali. Da li je vagabund koji pronalazi psa i mačku u stripu, jedini koji im pruža civilizovan tretman i ljudsko lice, jedan od njih? Da li je njegova uloga da nam skrene pažnju ko su i šta su zapravo glavni protagonisti? I koliko tih duša je bilo izloženo eksperimentima da bi se lakše ocrtala njihova primalna životinjska priroda, koja bi bila upotrebljena na bojnom polju bez obzira na posledice. 

Vijetnamski rat je u tome vidno prednjačio, toliko znamo više iz pobune te generacije nego iz otvorenosti društva u kome živimo, pa tako imamo primere eksperimenata nad snom, drogama koje podstiču agresivnost, šok terapija i drugih krvavih rituala. Ali, Vijetnam je prosto bio takav, dosta je ljudi tu "puklo" prosto iz situacionih razloga, pa se određen broj neuspelih eksperimenata može provući uz njih. Ako zagrebemo dublje, Drugi svetski rat pruža još veći broj malih užasa, i to bez potezanja Mengelea, logora, vivisekcija i inovativnih potapanja ljudi u ledenu vodu.

Dakle, ljudska lica ili pas, mačka i zec – svejedno je. Imamo tri vojna eksperimenta, svedena na prostu animalnu svest, lišene moralnih i civilizacijskih ograda. Tek predstojeća dekomisija kod njih budi elementarnu svest, izgubljenu u silovanim neuronima, ka begu u sigurnost. I stvarno, jedina sigurnost koja ih čeka je puko preživljavanje na ulici, i to se može još smatrati srećom.

Nikola Dragomirović

Pustinjska zvezda

Stiven Desberg i Enriko Marini: Pustinjska zvezda

(Makondo, 2014)

Tamo gde umire civilizacija

Marini i Desberg donose lice vesterna koje svi vole – surovo, prljavo i nemilosrdno. Gde je čovek čoveku vuk, i gde su granice moralnosti zamućene. Kao u životu, apsolutne krajnosti ne postoje

Kao film, književost, muzika i druge grane umetnosti, ni strip nije imun na očaravajuću brutalnost vesterna. Period od okvirno 150 godina (američke) istorije je iznedrio legende, interpretacije i ekranizacije u zavidnom broju. A zapravo, šta je toliko očaravajuće u tom kratkom periodu veoma lokalizovane istorije? Mit ili istina? Američki indijanci nasuprot belim osvajačima, koji pedalj po pedalj otimaju teritoriju iz kandži „divljaštva“, donoseći u talasima sopstvenu iteraciju zverstava civilizovanog čoveka. Ako zanemarimo romansirane varijante ranije američke kinematografije – veći deo opusa Džona Vejna i ostale kaubojci-indijanci i bogati rančeri generičke kreacije (a čak i one u izvesnoj meri prenose duh tog vremena) – susrećemo se sa zavidnim korpusom filmova, knjiga i stripova koji, manje ili više uspešno, prenose  tu brutalnu i prašnjavu realnost.

Vestern je veoma verno i detaljno zabeležen deo istorije. Uostalom, zar nije svako makar jednom izjavio kako u nedostatku stvarne i duže istorije Amerikanci beleže svoja osvajanja kontinenta sa zapanjujućom detaljnošću. Kada se osvrnemo na Konkvistu i oreol misterije koji okružuje osvajanje današnjih latinoameričkih teritorija, nepobitno je da prosečan zaljubljenik u vestern bolje poznaje legende Divljeg zapada od poluzaboravljenih lica Jukatana, Anda ili Amazona. Ali, ma koliko se trudili, pored Bilija Kida, Divljeg Bila i ostalih često pominjanih aktera (a zapravo mitova), mi veoma malo znamo o stvarnim licima Zapada na čijim kostima je i sagrađena država koju poznajemo kao SAD. Ta lica, koja su ostavili svoje živote osvajajući američki zapad, pokošeni zverstvima granice ili poklekli pod železničkim pragovima, zauvek će ostati bezimena. Te neimenovane porodice, koje su u očaju tražili makar obećanje boljeg života su bili prvi talas naseljavanja, praćeni podjednako očajnim tragačima za srećom, traperima i kopačima zlata. Železnica, vojska, trgovci, kurve i kockari bi dolazili poslednji, kao pravo lice civilizacije koja osvaja do tada netaknutu lepotu Zapada.

Čak su i indijanci, ti ponositi američki urođenici romansirani u nekim pokušajima revizije istorije. Zasluženim i neophodnim, ali ipak samo pokušajima. Ipak su oni pali kao prve žrtve ekspanzije belog čoveka u Americi. I dok njihovi običaji i kultura sada potpadaju pod domen arheologije i etnologije, i laiku je poznato da se njihov duhovni svet ponekada kod new age poklonika i modernih hipika izdiže na neosnovane stepene. Možda su žrtve u osvajanju Zapada, možda čak i riznica običaja i tradicije koja može pomoći modernom čoveku u mnogim aspektima, ali su bili i ravnopravni učesnici u divljaštvu i klanici koju danas zovemo Divlji zapad. Ili modernije – vestern. Od špageti vesterna koji su otvorili vrata planetarnoj popularnosti ovakvog, brutalnog i divljeg doživljaja, pa sve do novijih ostvarenja poput najavljenog novog vesterna Kventina Tarantina, filmski prikazi Divljeg zapada su doživljavali uspone i padove. Strip je tu bio u velikoj meri dosledniji. Dok je Lens Vorena Taftsa otvorio vrata američkoj interpretaciji vesterna koja bi više nalikovala evropski strip, Poručnik Bluberi Žan Žiroa i Šarlijea je doneo upravo onu vrstu neposrednosti koju sa sobom nosi špageti vestern. Uz hipnotišuće realan i detaljan crtež Žiroa i scenarističku genijalnost Šarlijea, Bluberi je strip koji postavlja standarde. 

Standarde koje je Žodorovski značajno pomerio svojim El Topom, čineći od vesterna metafizičku nadrealističku tvorevinu u kinematografiji, kao i Izbacivačem, stripom nastalim uz saradnju sa Bukom. Izbacivač je daleko prizemnije i konciznije ostvarenje u odnosu na El Topo, i pruža upravo onaj doživljaj sablažnjujuće brutalnosti Divljeg zapada koji čitaoci cene i vole. 

Prikazi ovog, stvarnog Divljeg zapada su postali kanon u mejstrim i nezavisnom stripu, pa čak i u komercijalnijim masovnim izdanjima poput italijanskog Teksa, ili realistične vestern tragedije u Ken Parkeru Berardija i Milaca.

U ovom slučaju, brutalnost Pustinjske zvezde (Makondo, 2014) je skoro isključivo u rukama belog čoveka. Priča počinje na civilizovanom istoku, u Vašingtonu, prateći pre svega porodične događaje oko Meta Montgomerija, šonkonerolikog visoko pozicioniranog u Ministarstvu odbrane američke Vlade, otuđenog od žene i ćerke, samozadovoljnog u svojoj osamljenosti, ljubavnici i društvenom položaju. 

Međutim, svet našeg junaka se razbija u sitne krhotine kada mu maskirani provalnici siluju i ubijaju ženu i ćerku, ostavivši ih in situ u predvorju porodičnog doma, nage i oskrnavljene, sa simbolom zvezde iznad horizonta urezanom na grudima mlađe žrtve. Zločin pokreće čitav niz postupaka Meta Montgomerija, koji postaje gonjen željom da rasvetli zločin, i koji ga vode ka granici civilizacije, ka Kanzas Sitiju, Topeci i smeru prodiranja železnice u netaknutu divljinu zapada. 

Zver koja ga čeka sa druge strane, na kraju puta i civilizacije, je Džejson Koldrej, antiteza uglađenom, školovanom i civilizovanom Montgomeriju, koji predstavlja simbol urbane civilizacije koja nadire i svih njenih čari, trulih ispod uglancane površine. 

Koldrej je, nasuprot njemu, trula jabuka u svojoj osnovi. Moćni tiranin koji poput bolesti prati nadiranje civilizacije u divljinu, donoseći kurve, kocku i sve ostale darove radničkoj klasi koja u znoju i krvi postavlja železničku prugu i polako otima zemlju iz kandži divljine. Ali, kako se ispod Montgomerijeve fasade nazire pukotina u njegovim željama i stvarnosti, tako i očigledna trulež Koldreja poseduje duboko zakopane ideale i zrnce dubljeg ludila. Vestern Jin i Jang. Apsolutne krajnosti ne postoje u životu, pa nas ni Desberg ne vređa predstavljajući takvima glavne aktere. Naime, Koldrej je duboko u srcu dete neobuzdane divljine koje mrzi civilizaciju i prezire čoveka. Za njega su svi naseljenici kuga koju treba proterati daleko od divljine i prirode. Ne može se reći da nije u pravu. Ali, njegovi metodi, zločinački u svojoj osnovi, ga sve više odvajaju od ekološke utopije o kojoj sanja. 

Ova dva antipoda, Montgomeri i Koldrej, se suočavaju u amalgamu srušenih snova i ličnih gubitaka, da bi se zapravo pokazalo da obojica sanjaju o sličnim idealima, dok će pobedu ipak odneti onaj koji je zadržao makar malo duše.

Konačan epilog priče, naravno, ne sme i ne može biti ispričan u tekstu, ali dovoljno je reći da potera glavnog junaka zadire duboko iza negativca koji je čitaocu poturen kao očigledno zlo.

Marini je svoj deo posla odradio sa visokim standardima. Crtež je detaljan i adekvatan samoj radnji, i pruža sve mogućnosti čitaocu da se utopi u srž radnje. Likovi, dinamika i kadriranje su urađeni tako da se čitalac u potpunosti može opustiti i prepustiti scenariju.

Jedna od najsnažnijih odlika ovog stripa, pored tehničke savršenosti domaćeg izdanja Makonda, je i saznanje čitaoca na kraju da priča koju su pročitali ima elemente istine. Tokom dugotrajnog procesa skupljanja istorijske građe za strip, Stiven Desberg je zasnovao svoju radnju na stvarnim likovima i događaju. Met Montgomeri, visoko pozicioniran u Ministarstvu odbrane, zapravo je postojao, i izgubio je porodicu u događajima sličnim onim prikazanim u stripu. Počinioci nikada nisu pronađeni. Arhive ministarstva poseduju tragove koji pokazuju da je Met Montgomeri služio tokom građanskog rata pod generalom Grantom, kao i da je 1869. godine postao pomoćnik ministra. Gonjen željom da pronađe ubice žene i ćerke, Montgomeri je 1872. godine podneo ostavku i otišao na zapad prateći ono što je mislio da je trag počinilaca. Sa tog puta se nikada nije vratio.

S druge strane, tragovi koji u kaznenom registru vode do čoveka koji se zvao Džejson Koldrej su daleko oskudniji, ali postoje. Koldrej se više puta pominje u vezi sa aferama i zlostavljanim devojkama iz Topeke.

Razvoj i rasplet priče u stripu su, naravno, samo plod mašte autora, ali utešno je znati da je Desberg uložio toliko truda da zasnuje svoju priču na stvarnim premisama. Uostalom, stripsko romansiranje istorije i nuđenje nepouzdane varijante ishoda je uspelo Alanu Muru u From Hell, pa zašto ne bi i Desbergu u Pustinjskoj zvezdi.

Nikola Dragomirović