Nepodnošljiva lakoća postojanja
Često se pominje "ko veruje da novac ne kupuje sreću – nema novac". I kako onda pojedinac, ili u ovom slučaju porodica, koji imaju novca više nego Augijeve štaje fekalija, da ostanu normalni. Odgovor je – nikako. Ili makar, njihova distorzirana slika normalnosti je u tolikoj meri skaredna da iluziju te iste normalnosti vide samo oni. Dobro, svi znamo da su bogataši ekscentrični. Druga je stvar kada u povremenim nekonvencijalnim izletima indiskretnog ponašanja ispliva i neki talas čiste bizarnosti, koji potom zaspe naslovne stranice tabloida. Pritom, budimo iskreni – mi zapravo i ne znamo kakve se sve tirade bizarnosti kriju iza zatvorenih vrata bogataških vila i rezorta.
U poslednjem zanosu predsedničke trke u SAD, saznajemo da je medijski miljenik Donald Tramp, relativni favorit, sertifikovani čudak i verbalni skandal-majstor, sklon da svoje raspoloženje u intimi svoga doma pokazuje bojom kačketa. Tako nam makar priča njegov dugogodišnji majordom, nimalo imun na fascinaciju svojim poslodavcem. Otkriva nam malo pikanterija o ličnosti Trampa, a i to što saopštava čini panegirički i slep za bizarnost svoga gazde.
Ni mladi Cukerberg, krivac za pojavu lice-knjiga društvene mreže, koji pokušava da ostavi dojam običnog momka, nije imun na sitne ekscentričnosti milionera. Sam se pohvalio da je svojeručno ubio jednu svinju i jednu kozu. Benigno, posebno na mesožderskom Balkanu u vreme svinjokolja, gde se svaki pošteni domaćin hvata noža. Ali, avaj, Cukerberg nije mesožder. Naprotiv. Pripada narastajućem pokretu biljojeda, a latio se ubijanja 2011. godine da bi opravdao svoju parolu "neću pojesti ništa što sam ne ubijem". Dobro, njega niko nije uhvatio u nekoj sodomiji pre svinjokolja, ali ništa ne možemo isključiti kada su milioni na računu u pitanju.
Postoje i malo plemenitiji ekscentrični potezi, poput onog koji je napravio Grajam Pendril, koji je rasprodao svoje impresivno bogatstvo i preselio se u Keniju, u kuću od blata, sa misijom da posreduje u plemenskim razmiricama Masaija, koji su ga u potpunosti prigrlili. Ništa poput određenog sidnejskog milionera starog 71 godinu, koji je tražio uzbuđenje u svom siroma' životu tako što je četiri godine terorisao restorane u Sidneju. Naime, Salvatore Ćereto je četiri pune godine praznio sadržaje svojih creva na pragovima i ulazima u restorane širom Sidneja, dok napokon nije uhvaćen.
Ipak, rekreativna defekacija nije ništa naspram ubistva, od koga vas takođe mogu spasiti milioni. Robert Darst je 1982. godine ubio svoju suprugu, i prošao nekažnjeno. Čak i pored brojnih dokaza. Potom je ubio i Suzan Berman, koja je 2000. tvrdila da ima nove dokaze za ubistvo svoje prijateljice. Na kraju je pronađeno i telo Darstovog komšije isečeno na komade. Darst je bio u bekstvu kada je uhapšen zbog krađe sendviča, pored činjenice da je kod sebe imao 37.000 dolara. Oslobođen je svih optužbi.
Na ovu listu možemo dodati i Ingvara Kamprada, osnivača Ikee. Ovaj simpatični milijarder vozi stari volvo, koristi javni prevoz, živi u stanu, leti ekonomskom klasom u avionima i često krade kesice sa šećerom i solju iz restorana. I bio je deklarisani fašista u mladosti. Pa dobro, bio je i prethodni papa Benedikt XVI, poznatiji kao Racinger.
S druge strane, Robert Klark Grejem, milijarder i izumitelj neprobojnog stakla, je veliki deo svog bogatstva uložio u otvaranje banke sperme. Veoma plemenito, da se ne radi o banci koja je primala samo "donacije" dobitnika Nobelove nagrade, a sve u cilju stvaranje više rase. Jedini problem – dobitnici Nobelove nagrade nisu često poznati kao ljudi na vrhuncu vitalnosti. Nije šala. Naspram njega australijski biznismen Klajv Palmer deluje naivno – finansirao je istraživanje kloniranja dinosaurusa u cilju stvaranja pravog Parka iz doba jure.
Elem, upravo nad ovom kontraidejom bogataške (ne)normalnosti, svom silinom satiričnog karaktera, kontempliraju Frederik Begbede i Filip Bertran u svom dvodelnom ostvarenju Ostati normalan (Makondo 2013). Frederik Begbede, čiji je ovo jedini rad na stripu, može da se podvede pod kategoriju svestranog umetnika – di-džeja, književnika, izdavača, voditelja, dizajnera. Uhapšen je u Parizu 2008. zbog šmrkanja kokaina sa haube automobila. Sitna epizodica.
Ostati normalan je nastao 2002. i 2004. godine, i obe epizode su sakupljene u integralu u izdanju Makonda. Pored mašte Frederika Begbedea, koju ima na pretek, za likovni identitet stripa je bio zadužen Filip Bertran, ilustrator i crtač sadržaja za decu kao i erotskih stripova. Bertrana je 2010. odneo kancer, ali iza njega ostaje nemali broj ostvarenja kojima je dao lični pečat. Među njima je i Ostati normalan, koji je oslikao u toplim pastelnim bojama, stvarajući strip koji na prvu ruku deluje kao naivna slikovnica. Međutim, prvi utisak se brzo povlači pred scenarijem Frederika Begbedea, kada vidimo glavnog protagonistu, izmučenu dušu iz porodice teške pet milijardi dolara, kako se rve sa svojom normalnošću. Ta normalnost poprima svoj oblik dok pratimo "naslednika" kroz okruženje i svakodnevicu lišenih svakog tabua. Gde kokain i erotski film sa sopstvenom majkom u glavnoj ulozi slede kao uvertira dana. Gde se svaki član porodice valja sa ljubavnicima i gde Daft Pank svira na fiktivnoj proslavi božića u septembru. Gde pokušaj samoubistva predstavlja hir, i gde ćerka teška srca saopštava majci da je (ipak) heteroseksualna. Gde porodica ponosno saopštava da im je sin serijski ubica pasa, i gde planiranje patricida predstavlja samo stepen u rvanju sa normalnošću. I konačno, gde se lokalna satira bogataštva seli na globalni nivo.
Likovi su opijeni svojom finansijskom svemoći do te mere da to vremenom prerasta granice dobrog ukusa, a ujedno i zadire u druge finansijske i društvene tokove. Begbede se dotiče i legende o prerušavanju Haruna al Rašida, 11. septembra, sekti, tabloida, korporacijskih piramida, ratova, i brojnih drugih aspekata naše nenormalne normalnosti, tako da je ovaj strip idealno štivo za brojna iščitavanja i otkrivanja novih elemenata.
Tokom dve epizode Ostati normalan autori nas zasipaju sa tiradom smehotresne nenormalnosti, koja nas lako uvlači u svoj pastelni svet, i gde se sve granice brišu. I gde se svakom stranicom ton stripa i stepen bizarnosti pojačavaju poput accelleranda. Begbede svakom novom tablom uspeva da nas iznenadi u svojoj satiri, dok Bertran verno prati ritam. Na kraju, nismo ni sigurni koliko smo upili satire a koliko čiste travestije, i nevoljno se rađa zrnce sumnje, a možda i straha, da svet zapravo upravo tako funkcioniše.
Nikola Dragomirović
Često se pominje "ko veruje da novac ne kupuje sreću – nema novac". I kako onda pojedinac, ili u ovom slučaju porodica, koji imaju novca više nego Augijeve štaje fekalija, da ostanu normalni. Odgovor je – nikako. Ili makar, njihova distorzirana slika normalnosti je u tolikoj meri skaredna da iluziju te iste normalnosti vide samo oni. Dobro, svi znamo da su bogataši ekscentrični. Druga je stvar kada u povremenim nekonvencijalnim izletima indiskretnog ponašanja ispliva i neki talas čiste bizarnosti, koji potom zaspe naslovne stranice tabloida. Pritom, budimo iskreni – mi zapravo i ne znamo kakve se sve tirade bizarnosti kriju iza zatvorenih vrata bogataških vila i rezorta.
U poslednjem zanosu predsedničke trke u SAD, saznajemo da je medijski miljenik Donald Tramp, relativni favorit, sertifikovani čudak i verbalni skandal-majstor, sklon da svoje raspoloženje u intimi svoga doma pokazuje bojom kačketa. Tako nam makar priča njegov dugogodišnji majordom, nimalo imun na fascinaciju svojim poslodavcem. Otkriva nam malo pikanterija o ličnosti Trampa, a i to što saopštava čini panegirički i slep za bizarnost svoga gazde.
Postoje i malo plemenitiji ekscentrični potezi, poput onog koji je napravio Grajam Pendril, koji je rasprodao svoje impresivno bogatstvo i preselio se u Keniju, u kuću od blata, sa misijom da posreduje u plemenskim razmiricama Masaija, koji su ga u potpunosti prigrlili. Ništa poput određenog sidnejskog milionera starog 71 godinu, koji je tražio uzbuđenje u svom siroma' životu tako što je četiri godine terorisao restorane u Sidneju. Naime, Salvatore Ćereto je četiri pune godine praznio sadržaje svojih creva na pragovima i ulazima u restorane širom Sidneja, dok napokon nije uhvaćen.
Ipak, rekreativna defekacija nije ništa naspram ubistva, od koga vas takođe mogu spasiti milioni. Robert Darst je 1982. godine ubio svoju suprugu, i prošao nekažnjeno. Čak i pored brojnih dokaza. Potom je ubio i Suzan Berman, koja je 2000. tvrdila da ima nove dokaze za ubistvo svoje prijateljice. Na kraju je pronađeno i telo Darstovog komšije isečeno na komade. Darst je bio u bekstvu kada je uhapšen zbog krađe sendviča, pored činjenice da je kod sebe imao 37.000 dolara. Oslobođen je svih optužbi.
Na ovu listu možemo dodati i Ingvara Kamprada, osnivača Ikee. Ovaj simpatični milijarder vozi stari volvo, koristi javni prevoz, živi u stanu, leti ekonomskom klasom u avionima i često krade kesice sa šećerom i solju iz restorana. I bio je deklarisani fašista u mladosti. Pa dobro, bio je i prethodni papa Benedikt XVI, poznatiji kao Racinger.
S druge strane, Robert Klark Grejem, milijarder i izumitelj neprobojnog stakla, je veliki deo svog bogatstva uložio u otvaranje banke sperme. Veoma plemenito, da se ne radi o banci koja je primala samo "donacije" dobitnika Nobelove nagrade, a sve u cilju stvaranje više rase. Jedini problem – dobitnici Nobelove nagrade nisu često poznati kao ljudi na vrhuncu vitalnosti. Nije šala. Naspram njega australijski biznismen Klajv Palmer deluje naivno – finansirao je istraživanje kloniranja dinosaurusa u cilju stvaranja pravog Parka iz doba jure.
Ostati normalan je nastao 2002. i 2004. godine, i obe epizode su sakupljene u integralu u izdanju Makonda. Pored mašte Frederika Begbedea, koju ima na pretek, za likovni identitet stripa je bio zadužen Filip Bertran, ilustrator i crtač sadržaja za decu kao i erotskih stripova. Bertrana je 2010. odneo kancer, ali iza njega ostaje nemali broj ostvarenja kojima je dao lični pečat. Među njima je i Ostati normalan, koji je oslikao u toplim pastelnim bojama, stvarajući strip koji na prvu ruku deluje kao naivna slikovnica. Međutim, prvi utisak se brzo povlači pred scenarijem Frederika Begbedea, kada vidimo glavnog protagonistu, izmučenu dušu iz porodice teške pet milijardi dolara, kako se rve sa svojom normalnošću. Ta normalnost poprima svoj oblik dok pratimo "naslednika" kroz okruženje i svakodnevicu lišenih svakog tabua. Gde kokain i erotski film sa sopstvenom majkom u glavnoj ulozi slede kao uvertira dana. Gde se svaki član porodice valja sa ljubavnicima i gde Daft Pank svira na fiktivnoj proslavi božića u septembru. Gde pokušaj samoubistva predstavlja hir, i gde ćerka teška srca saopštava majci da je (ipak) heteroseksualna. Gde porodica ponosno saopštava da im je sin serijski ubica pasa, i gde planiranje patricida predstavlja samo stepen u rvanju sa normalnošću. I konačno, gde se lokalna satira bogataštva seli na globalni nivo.
Likovi su opijeni svojom finansijskom svemoći do te mere da to vremenom prerasta granice dobrog ukusa, a ujedno i zadire u druge finansijske i društvene tokove. Begbede se dotiče i legende o prerušavanju Haruna al Rašida, 11. septembra, sekti, tabloida, korporacijskih piramida, ratova, i brojnih drugih aspekata naše nenormalne normalnosti, tako da je ovaj strip idealno štivo za brojna iščitavanja i otkrivanja novih elemenata.
Tokom dve epizode Ostati normalan autori nas zasipaju sa tiradom smehotresne nenormalnosti, koja nas lako uvlači u svoj pastelni svet, i gde se sve granice brišu. I gde se svakom stranicom ton stripa i stepen bizarnosti pojačavaju poput accelleranda. Begbede svakom novom tablom uspeva da nas iznenadi u svojoj satiri, dok Bertran verno prati ritam. Na kraju, nismo ni sigurni koliko smo upili satire a koliko čiste travestije, i nevoljno se rađa zrnce sumnje, a možda i straha, da svet zapravo upravo tako funkcioniše.
Nikola Dragomirović
Нема коментара:
Постави коментар