Tri sene (Komiko 2016)

Bajkoviti ponori bola

Emocija je reč latinskog porekla, i predstavlja osnovni element čovekovog bića. Može se reći da je čitavo naše postojanje i bivstvovanje vođeno i obeleženo emocijama. Inače, dele se na pozitivne i negativne – a kuriozitet je da dok postoji tri pozitivne osnovne emocije (nada, sreća i zadovoljstvo), a sve ostale pozitivne su mešavina njih, poput boja iz sunčevog spektra, negativnih emocija postoji čak duplo više (ljutnja, tuga, zavist, ljubomora, mržnja i strah). Kao naš najjači nagon, najčešći razlog postojanja, i pokretač svega dobrog i lošeg u životima, emocije služe i kao osnovno sredstvo umetnika da uhvate za uši i protresu svoje konzumente. I zaista, delo bez emocija je prazna ljuštura. A retko koje delo devete umetnosti koristi emocije, i to negativne, tim intenzitetom, snagom, pa čak, zašto ne, i perfidnošću, kao Tri sene Sirila Pedrose, grafičkog romana nedavno objavljenog u novosadskoj izdavačkoj kući Komiko.

Zašto perfidno, u tom konglomeratu snažnih emotivnih stanja? Zato što je osnovni narativ Sirila Pedrose u ovom delu – smrt deteta. A to je emocija na koju niko ne može ostati ravnodušan, posebno roditelji. Pedrosa, koji je već stekao svetsku slavu Diznijevim Zvonarom Bogordičine crkve  i Herkulesom, ovde donosi svoje najsnažnije i najkontroverznije delo, nastalo u periodu tokom i nakon borbe njegovih prijatelja da sačuvaju život svog deteta, a posebno u dobu njihovog nošenja sa tragedijom. I kako se uopšte nositi sa tragedijom tog stepena, i da li život može da ide dalje? Zato je emocija kojom Pedrosa barata perfidna. Niko nema argument protiv nje, a crnilo koje donosi nas preplavljuje u talasima. Nema odbrane. Pedrosa nas uvlači u tamu svog grafičkog romana, i ne pušta nas da udahnemo vazduh sve do samog epiloga, koji je gorak. I da klimaks priče bude tragičniji, Pedrosa nas ni u jednom trenutku ne daruje slamkom spasa. Ne pruža nam nadu u hepi-end, i ne podiže nam očekivanja za beg od sopstvene sudbine. Toliko perfidan nije. Udara nam šamar, i zadržava šaku – nema niskih udaraca. Smrt deteta, i to je to, pa ko može da se nosi sa tim drugi klimaksi mu ne trebaju.

Međutim, realizacija je ono po čemu se Pedrosa još više izdiže. Noseći u naručju tu snažnu ideju tragedije, Pedrosa nam oslikava bajkovit crno-beli svet oca, majke i sina, otelotvoren šarmantnim skoro diznijevskim ilustracijama sa mnoštvom oblina i vedrine. "U to doba, život je bio jednostavan i veseo... Uostalom, sve je bilo jednostavno i veselo...Ukus trešanja... Svežina... Krepak miris reke..." I to je to, sreća traje samo tih nekoliko stranica. Mali Joakim počinje da viđa tri sene, prikaze pod kapuljačama, koje sve češće i bliže prilaze porodičnoj kući, i čija silueta na horizontu dovodi ove proste ljude na granicu izdržljivosti.

Surovo saznanje je nadohvat ruke, i roditelji ga naslućuju čak i pre nego što majka čuje te fatalne reči iz usta starice pod imenom Suzan Pik, koja je i sama svesna da svojim senama već predugo izmiče. Joakimu su dani odbrojani, sene će ga pre ili kasnije stići. Svet Pedrosinih čarobnih zavojitih crno belih ilustracija samom promenom ritma i narativa prerasta u zastrašujuć klaustrofobičan ambijent Munkovog Krika. Pedrosa ne menja crtački stil u većoj meri, samo postaje više užurban, ali naša percepcija tog crteža se menja. Pritom, Pedrosa počinje da se poigrava i sa oštrim linijama u trenucima rastrojstva, pa čak i sa adekvatnim izletima u ekspresionistički stil u segmentima ključnim za ovaj strip. A ne treba zanemariti i autentičnu teskobnu atmosferu horora, koja u nekoliko navrata proguta čitaoca.

Majka se miri sa činjenicom da će izgubiti dete, iako se, naravno, ne miri sa gubitkom. Ali je spremna da proguta tu knedlu, i zna da je najvažnije provesti poslednje dane sa voljenim bićem. Otac nije tog kova. Tu srećemo i dva arhetipska modela suočavanja sa gubitkom, kojih je Pedrosa bez ikakve sumnje bio svestan usled ličnog uvida u porodičnu tragediju ovih razmera.

I tu dolazimo do, subjektivno, najbolnijeg trenutka – odluke oca da ode sa sinom i sakrije se od seni na udaljenom mestu. "Nema sumnje, senke samo što ga nisu odnele. Te poslednje trenutke sa svojim sinom dajem tebi. Da biste se mogli rastati u miru", govori majka dok predaje sina. Na tim tablama joj je lik skriven senkama stvorenim žustrim pokretima Sirila Pedrose. Veći deo stripa je potom rezervisan za očevu beskompromisnu borbu da pobegne od seni, po svaku cenu, ne štedeći ni svoj život. Priča potom fluktuira od avanture i tragedije, do horora i apstraktne naracije, i kao što smo rekli, Pedrosa nam ni u jednom trenutku ne obećava bilo šta drugo od gorkog kraja.

Tri sene su tu, i tu će ostati, kao nemi posmatrač kraja naših života, a u ovom slučaju to je Joakim, koji zapravo pokazuje veću zrelost i spremnost na pomirenje sa sudbinom od svog oca. A tu je i čar roditeljstva, da u svojoj nerazumnosti i neracionalnosti budemo spremni na sve da zaštitimo svoja voljena bića – a u smislu narativa, retko ko je na to imun. Možda iz tog razloga nema ni mnoštva stripova koji se bave ovom temom, jer je potrebna veština da se izbegne patetika koja bi nagrdila umetnički pristup, što je zamka koju Pedrosa vešto izbegava. Kad smo već kod toga, možemo preporučiti i kratak strip Lile Korman PTSD: Wound that never heals, urađen u potpuno drugačijem maniru, ali predstavlja dobar reper kako se na drugi način može pristupiti emociji gubitka u formi stripa.
Pedrosa većim delom ne demistifikuje svoje tri sene koje progone Joakima, iako im vremenom skida veo straha zamenjujući ga novim stratumom misterije. Ali nije ni morao da konkretizuje njihovu pojavu, jer je ljudska istorija prepuna mitoloških predstava (ženskog) trojstva koje plete niti sudbine, i ponekad služi i kao katalizator putovanja na drugi svet ili zagrobni život. Njihova pojava je u nekim kulturama zlokobna, u drugim, pak, nije. Ali izvesna sličnost postoji, i pruža pipke sve do indoevropskih korena velikog broja naroda. Kod Slovena to su Suđaje ili Rođenice, koje pletu niti sudbine za svakog čoveka. U nordijskoj mitologiji to su, naravno, tri Norne – Urd, Skuld i Verdandi. Kod starih Grka to su tri Mojre (Kloto, Lahesis i Atropos), koje i Sendmen susređe tokom svog epskog ciklusa nastalim iz pera Nila Gejmana. Rimski pandan Mojri su Parke – Nona, Decima i Morta.

Preislamski Arapi su verovali u trojstvo Al-Lat, Al-Uza i Manat, dok su Irci Morigan često zamišljali kao trojno božanstvo. Čak i Laponci (Sami) veruju u žensko trojstvo pod imenom Sakraka, Juksaka i Uksaka, dok se najstariji koreni ovakvog trojstva često traže u Mesopotamiji u vidu prototrojstva Inana, Ištar i Astarta. Najčešće predstave ovog trojstva, makar u nekim vidovima protokanonizovanih religija, su u vidu tri predilje sudbine, od kojih je jedna najčešće mlada devojka, dok je treća starica, i slučajno baš ona seče niti sudbine na kraju života. Dobro, to je najčešće pomalo romantizovana predstava mitoloških bića.

U stripu su čest motiv, i pored ključne uloge u serijalu Sendmen, jednu od najzanimljivijih predstava nam pruža Dražen Kovačević u Valkiri. Njegove Norne gube antropomorfni aspekt, i prikazane su kao tri džinovska pauka. Pedrosa ne ide tako daleko, ali za skidanje vela sa njihovih lica moraćete da ipak kupite Komikovo izdanje i uživate u svom bolu dok gutate stranice. I ako vam se učini da je strip suviše tužan, nastavite dalje. Nećete se pokajati. Jer život ide dalje. Ako se sa tim mogu suočiti ljudi koji su stvarno prošli kroz takav pakao, možete i vi da im odate počast i na trenutak saučestvujete u njihovom bolu. Pedrosine Tri sene su savršeno oruđe za to.
Nikola Dragomirović