Zagor: Divovi dobra i zla – novi osvrt

Četiri smrti Zagora
(sa spojlerima)

Teško je zamisliti strip o Zagoru koji izaziva tolike kontroverze, čak tri decenije od objavljivanja, poput Demona ludila, narodski zvanog Divovi dobra i zla. I s razlogom. Ticijano Sklavi, planetarno, ili makar balkanski poznat po svom najvoljenijem čedu, danas odbačenom kopiletu Dilanu Dogu, utkao je u Divove dobra i zla (da, zvaćemo ga tako) širok spektar motiva, naznaka i simbolika. A kada pričamo o Sklaviju iz osamdesetih, govorimo o autoru na vrhuncu svoje kreativne energije. Pogledajmo samo eponimne epizode Dilana Doga iz sličnog perioda, koje i danas udaraju temelje serijala, i čije senke i decenijama kasnije Dilan ne može da se otrgne. Ipak, nećemo glorifikovati Sklavija iznad mere koju zaslužuje. Čudna je reč "mera". U svom grčkom korenu, reč "meros" označava deo nečega, ali ujedno i nasleđe.

A Sklavijevo nasleđe, makar u domenu Zagora, su upravo Divovi dobra i zla. Možda time zanemarujemo ostale njegove radove na ovom junaku, a zaista može se izdvojiti nekoliko zaista kvalitetnih priča, ali Divovi su ovo što ostaje i što će zauvek biti upamćeno. Demonska maska, Horde zla ili Prokleto blago će zauvek ostati u senci onoga što je, po mišljenju mnogih, najbolji strip o Zagoru. Po nekima bi trebao da bude i poslednji – a svakako sadrži taj senzibilni osećaj, opipljivi vajb, koji i sluti da je o takvoj priči reč.

Da se podsetimo, ili za one koji ne znaju o čemu je reč – naučimo, šta su tačno Divovi dobra i zla, i pritom ćemo zanemariti sve što se događalo nakon ove priče, a što se donekle iskritikovalo ovde.
ČETIRI SMRTI HELINGENA: Nekada davno, u neka romantičnija vremena, na samom početku serijala Zagor, Gvido Nolita, aka Serđo Boneli, se vratio pisanju scenarija posle kraće kreativne krize, i stvorio priču L'Isola della Paura/Sulle orme di Titan. Postavka je jednostavna, a pak genijalna. Ostrvo na jezeru Iri, sa plemenom Oneida kao stanovnicima, se nalazi na meti misteriozne skupine belaca, koju vodi, ispostaviće se, poluludi naučnik. Profesor Helingen će se vremenom pokazati kao značajan resurs za scenariste Zagora, a i pokazaće se da nije nimalo polulud – lud je do kraja. Ali ipak, verovatno ni ne slutivši, Nolita je stvorio jedinstvenog arhineprijatelja u Zagorovom svetu vampira, vukodlaka, indijanaca, vojnika, trgovaca... Na jezeru Iri (otud i naziv ove epizode kada se prvi put pojavila u "Zlatnoj seriji" 39 – Tajna jezera Iri, Veseli četvrtak: "Biblioteka Zagor" 5), Helingen stvara džinovskog robota po imenu Titan, koji zahvaljujući Zagoru završava ispod voda jezera, nakon čega Helingen prividno strada u plamenu koji je gutao laboratoriju u kojoj se nalazio. Međutim, Helingen je pokazao svoj potencijal.

Nekoliko godina kasnije, Nolita vraća Helingena u epizodama Lo spettro del passato/Vittoria!, kod nas objavljene u "Lunovom Magnus stripu" 45/46 – Igra pet strela/Čelična neman. Ovaj put u izvođenju Franka Donatelija, Helingen se vraća sa vidnim ožiljcima nastalim plamenim poljupcima pri eksploziji laboratorije, pri poslednjem susretu sa Zagorom. Podmornica, pokušaj popravke Titana na dnu jezera, serum koji Zagoru oduzima volju i pretvara ga u roba, kao i sve izraženiji ispadi ludila profesora Helingena – sve su to elementi koji obeležavaju ovu epizodu.

Helingen je polako prerastao u zanimljivog protivnika. Star je i slab, ali izuzetnog intelekta. Prošlost mu je obavijena misterijom, i samo znamo da je ranije ismejan zbog svojih ideja i nacrta. Zapravo, mnogi od nas su se mogli delom identifikovati sa ovim negativcem ostrakovanim od društva – zar to nije sudbina velikog broja gikova i štrebera. A još važnije, njegova prošlost je u istoj meri misteriozna koliko i, na primer, Džokerova u Betmenu (stripu, naravno). Ta dvodimenzionalnost ovog negativca, odsečenost od prošlosti i ispunjenost žarom za dominacijom budućnosti, sve su to elementi koji nas i ispunjuju željom da ga ponovo vidimo. Elem, na kraju Čelične nemani ostavljamo Helingena stomaka ili grudi probodenih harpunom Kapetana Fišlega, a Titan je ponovo na dnu jezera Iri, ovaj put u komadima.

Treći susret sa Helingenom se odigrava u epizodama 107/108/109 – Ritorno a Darkwood/Ora zero/Minaccia dallo Spazio, ili u "Zlatnoj seriji" 323/324/325 – Povratak u Darkvud/Osinje gnezdo/Blještavi trag (Veseli četvrtak: "Odabrane priče" 5), opet u izvođenju Franka Donatelija (subjektivno – nažalost). Ovaj put je priča daleko kompleksnija i bolje osmišljena, sa nekoliko razarajućih klišea, a novo oružje profesora Helingena su krstareće rakete. Nolita nikada nije stavio Helingena bliže ostvarivanju cilja – svetskoj dominaciji. Ali, isto tako, i sunovrat je daleko dublji. Nakon požara i harpuna, udarac ovaj put prima genijalni um starog naučnika. Helingena zatičemo svezanog u kolima, potpuno ludog, kako bunca i halucinira.

Sledeći susret dva arhineprijatelja bio je, ispostaviće se, ključan. Reč je o epizodama objavljenim u brojevima 178–182 – L'Orchidea Rossa/Hellingen!/Il Raggio della Morte/Terrore dal Sesto Pianeta/Magia senza Tempo, ili kod nas u "Zlatnoj seriji" 583/584/586/587/588 – Ikarovo pero/Smrtonosni zrak/Svemirska braća/Teror šeste planete/Svemirska tamnica. Kod Veselog četvrtka, ova priča je objavljena opet u ediciji "Odabrane priče" broj 10.

Naime, to je poslednja priča koju je za serijal napisao Nolita, a ujedno je i jedna od najboljih priča po oceni mnogih čitalaca. Helingen se otrgnuo ludilu, pokorio ga je, i udružio se sa naprednom rasom vanzemaljaca pod imenom Akronjani. U priči koja vešto objedinjuje palp horor i SF, uz jedinstvenu zabavnu avanturističku notu punokrvnog Zagora, Nolita i Feri donose i svoj epilog priči o Helingenu. Akronjani su oterani, a profesor se zatvara u prozirnu kabinu, izgovara tiho "zbogom", i nestaje u kiši električnih pražnjenja. Samoubistvo ili visokotehnološki beg – Nolita je ostavio blagi uzmak, ali ipak iskrenije je verovati da je to orkestriran i svestan odlazak u smrt.
DEMON LUDILA: I tu dolazimo do Sklavijevog remek-dela. Zagor je dosta linearan i zabavan avanturistički strip, pa je i prisustvo šire ideje, svojstvenog metanarativa utkanog u stranice, u velikoj meri hrabrost sama po sebi. Ali, Sklavi uspeva da ispliva i donese jednu slojevitu priču, sa sjajnim i zrelim Ferijevim crtežom koji nema potrebe ni komentarisati. Takođe, reč je i do sada najdužoj priči iz serijala Zagor, koja obuhvata brojeve 275–280 – Incubi/Il Demone della Foglia/Titan risorge/Il ritorno di Hellingen/Ai confini della Realta'/La fine del Mondo.  Domaća publika je pratila oko pedeset stranica kraću verziju u "Zlatnoj seriji" 941/942/944/945/946 – Demoni ludila/Invazija Akronjana/Na granici stvarnog/Helingenov povratak/Divovi dobra i zla. Beogradski Veseli četvrtak je u okviru edicije "Odabrane priče" kao 14. knjigu odabrao upravo ovu priču, i time je konačno objavljena integralna, necenzurisana i nesečena verzija Sklavijevog Helingena na srpskom jeziku, pod nazivom Demon ludila. (Ilustracije potiču iz ovog izdanja.)

Divovi dobra i zla, zovimo ih i dalje tako, je priča koju možemo posmatrati iz više uglova, i kao takva se ističe u moru drugih Zagora. Međutim, o ovom stripu je napisano beskonačno recenzija, osvrta i eseja, koji analiziraju svaki aspekt priče. Jedan od njih je predstavljen i u vidu pogovora u izdanju Veselog četvrtka, a autor je sjajni Vladimir Tadić. Tako da se ovom prilikom nećemo baviti aspektima priče koje pokrivaju taj i slični eseji. Većina osvrta na Divove dobra i zla su u manjoj ili većoj meri linearni, sa nekoliko brilijantnih opservacija, ali zanemaruju jedan daleko širi narativ ispod površine o paralelnim svetovima, dekonstrukciji Zagora, i na kraju – samoubistvu glavnog junaka. Kakav je odjek Sklavijevih multiverzuma? Kakav sled događaja dovode Zagora do trenutka kada će prisloniti cev revolvera na slepoočnicu pred Helingenovim grobom? Sve su to zanimljiva pitanja, ali ovde im nije mesto. Da bismo zaronili radoznale prste u pomalo kužni metanarativ kojim je Sklavi zatrovao svoje zagorovsko remek-delo, moramo da podjednako dobro poznajemo Helingenovu prošlost koliko i ovaj strip. Taj deo, prošlost, smo već pokrili, a sada se moramo osvrnuti na ključne elemente Divova dobra i zla.
Zagor tone u ludilo, što je aspekt dobro znan Sklaviju. Naime, i sam autor Dilana Doga je česti gost psihijatrijskih klinika, depresivnih epizoda, a nisu mu strani ni elektrošokovi. U taj šareni svet iza ogledala sada gura Zagora. Halucinacije opasne po život nagrizaju svakodnevicu Duha sa Sekirom, uporedo sa uznemirujućim događajima koji ga navode ka brdu Natani, poprištu okršaja sa Akronjanima i mestu gde smo poslednji put videli Helingena. Tamo epizode ludila kulminiraju i Zagoru u pomoć pristiže mladi vrač Akoto, koji prividno umiruje demona ludila u Zagoru, Ah-Eh-Naj, i naš junak nastavlja put ka tvrđavi Pit. Plejada poznatih likova koje Sklavi ubacuje u priču je zaista impresivna. Pukovnik Peri, baron Ikarovo Pero, Akoto, poglavica Otava Teseka... To su sve likovi koje smo već ranije sretali u pričama o Helingenu, i Sklavi nas sa jedne strane omađija njihovim mnoštvom, dok nam sa druge strane naslućuje širi narativ stripa, i vraća nas u Zagorovu prošlost. Uništenje Titana, povratak Helingena na naš svet i priča koja sledi upućuju na doslovnu apoteozu starog naučnika nakon što mu je elektricitet pocepao telo. Tu Sklavi uvodi i indijanskog dečaka Kikija, za koga na kraju stripa saznajemo da je Manitu lično, ključni igrač u ovom valceru orkestriranih događaja.

Helingen je ubrzo prividno poražen, a nama preostaje druga polovina priče u kojoj se nižu situacije potpune dekonstrukcije Zagorovog sveta i ličnih gubitaka kakve serijal do sada nije video. Čitaoci, naravno, sve vreme znaju da status quo neće biti narušen, ali opet nas opčini nedostatak granica do kojih je Sklavi spreman da gurne Zagora i njegov svet koji nestaje u plamenu. Jedan za drugim, Zagorovi prijatelji ginu, uključujući i Čika. Nakon što se Zagor vrati sa granice smrti (!) pošto mu nož indijanskog poglavice probije grudi, i nakon što ga dotuku beskonačni gubici, Zagor konačno priznaje poraz i ispaljuje sebi zrno u slepoočnicu. Zagor je mrtav, ludilo je pobedilo! Da li je? Akoto čini ličnu žrtvu, vraća vreme pre Zagorovog samoubistva, koji odjednom odustaje od svog nauma i upušta se u konačni sukob sa Helingenom.

Dva neprijatelja narastaju do neslućenih razmera, i naš junak konačno uspeva da dopre do Helingena, koji shvata da se nije pomirio sa smrću. Stari naučnik spoznaje svoju zlobu, miri se sa svetom, okreće leđa i odlazi u tehnološki raj odakle je pobegao zarad osvete nad Zagorom.
ZAGOROVA APOTEOZA: To je ono čime se bavi veći deo eseja na ovu temu. Tkanje multiverzuma i tragedije je od Divova dobra i zla načinio opojnu mešavinu pogodnu za svakojake filozofske pristupe. Pa, u neku ruku, i ovo je jedan od njih. Samo, ovaj put ćemo se baviti donekle skrivenijim motivima, u pokušaju da stvorimo celovitiju sliko o Divovima. Novosadski dnevnik je u velikoj meri naslutio glavni motiv priče dajući ključnom poglavju baš to ime po kome je upamćen ceo serijal. Ovo je priča o uspostavljanju ravnoteže, preko potrebne svakom sloju multiverzuma. Većina nevolja koje su snašle Zagora tokom Divova dobra i zla su delo Helingena, vraćenog iz sveta mrtvih i delimično apoteiziranog u tekovinama na koje čak ni Manitu nije mogao uticati i koje sežu u prošlost daleko više od korica stripa. Helingen je tokom susreta sa Zagorom stradao četiri puta – od vatre u laboratoriji, harpuna u grudima, ludila i, na kraju, samoubistvom u kabini Akronjana. A ta stradanja možemo u jednom širem narativu posmatrati kao doslovne smrti a ne samo kao poraze od strane Duha sa Sekirom. Zamislimo, a nije teško pretpostaviti da je Sklavi upravo tako nešto imao na umu, da je svaki od tih poraza stvarna ili metafizička smrt. To bi značilo da je Helingen prešao daleko duži put tokom svog figurativnog hodočašća na putu ka Divovima dobra i zla, gde se vraća kao obogotvoreno omnipotentno biće, a ne samo faktičko i terminalno zaključavanje u kabinu gde će biti rastočen u atome. Da bi parirao ovakvoj slici profesora Helingena, Zagor bi u Divovima dobra i zla morao da pređe isti put prosvetljenja kojim je hodio stari naučnik tokom godina. Figurativno rečeno, morao bi da putuje milju u tuđim cipelama, da bi postao div dobra koji bi parirao Helingenovoj snazi i veličini. I dok Helingen razdire Zagorov svet i um, Sklavi paralelno oslikava četiri smrti Zagora, kao njegovo hodočašće ka istom eteričnom nivou na kome može da parira profesoru. Skriveni pokretač ovog procesa je upravo Manitu, koji nije mogao da utiče značajnije na Helingenovu apoteozu, ali je sa malo truda mogao da Zagora uzdigne na isti nivo uz malu cenu ljudskih života.
Sklavi umeće četiri Zagorove smrti manje ili više direktno u narativ, a glavni indikativ su propratne scene utonuća ili izranjanja iz mraka. Prva smrt dolazi od vatre, kao i kod prvog stradanja Helingena.

Setimo se, Zagor u ludilu vidi kako ga hvataju plamene ruke iz logorske vatre, da bi potom klonuo i utonuo u crnilo. Iz crnila ga dočekuje Čiko, koji ga je pronašao i negovao. Možda neko može da posumnja u faktičku smrt Zagora na ovom mestu, ali zapitajte se – koliko dugo bi vi ležali u vatri a da prežvite. U svakom slučaju, susrećemo se sa sekvencama Zagorovog izranjanja iz tame, a šta tačno one znače sledi u nastavku stripa.
Druga Zagorova smrt, koju susrećemo u stripu, odigrava se u svetu ludila, Ah-Eh-Naja. U Akotovoj pećini Zagor proživljava višednevni delirijum, potpomognut Akotovom magijom, gde se junak više puta približava smrti. Na kraju, kao poslednja sekvenca ludila, Akoto ispaljuje Zagoru strelu u lice. Pratimo Zagora koji se drži za glavu i tone u tamu, da bi ga iz nje dočekalo prijateljsko Akotovo lice. Kao i u prethodnoj sekvenci smrti, Zagor izranja iz tame u koju je ranije povučen, a ova smrt u delirijumu se može povezati sa trećom pričom o Helingenu, gde profesor nakon poraza poludi i halucinira.

Treća Zagorova smrt je daleko konkretnija, i parira Helingenovom stradanju harpunom kapetana Fišlega, iako je scenaristički obrađena da čitalac najviše sumnja u njenu aktuelnost. Šalak, sakem Mohavka i ubica Tonke, pogađa Zagora nožem u grudi. U doista potresnoj sceni Zagor pada u naručje svog ubice, koji pokazuje ratnički duh i empatiju prema poraženom protivniku. Čiko misli da i dalje čuje otkucaje srca i odlazi po pomoć, a Zagor – opet tone u tamu, iz koje ga dočekuje vrač Mohavka Makuatu.

Ovaj put, vrač otklanja sve sumnje, tvrdeći da kada ga je pronašao Zagorovo srce nije kucalo. Zagor je bio mrtav. I tu sagledavamo značaj sekvenci utonuća u tamu i izranjanja iz nje, pošto vidimo Zagora kako nakon tame lebdi među zvezdama pre nego što ga usisa vrtlog, nakon čega vidi – Manitua. Slične sekvence lebdenja među zvezdama srećemo i dok Helingen opisuje događaje nakon što je izgubio život u kabini Akronjana, i tu nam Sklavi otklanja sumnju da je reč o srodnim metafizičkim događajima.

I konačno, dolazimo do scena koje su obeležile ovaj strip – Zagorovo samoubistvo, koje je pandan Helingenovom svesnom odlasku u smrt u kabini Akronjana. Zagor je decenijama važio za moralni i herojski stub serijala, i dosta je neverovatna scena gde vidimo njega kako sebi oduzima život. I to na grobu najljućeg neprijatelja. Pored toga što je cela scena sjajno izrežirana i osmišljena, ovaj put vidimo faktičku smrt Zagora, bez utonuća u tamu i bez izranjanja iz nje.

Poslednji stadijum obogotvorenja Zagora je u toku – Zagor prislanja cev, čujemo gromoglasno "Bang!" (za koje shvatamo da je zapravo odjeknulo na više sfera postojanja jer ga dosta udaljeni Akoto čuje), i Zagor tone među zvezde, za koje već znamo da su ranije simbolizovane tamom.

Pratimo lik tri setna Zagora koji se pretapaju jedan u drugi, i naš junak se budi pred Manituom u svoj svojoj božanskoj pojavi, na bizonu i sa orlom u ruci. Iz priče postaje jasno da je Manitu vodio Zagora sve vreme ka ovom trenutku, nestrpljiv je i osion, i objašnjava da Helingen zaista jeste umro onog dalekog dana u kabini Akronjana. Sve kockice se polako slažu, i čeka se samo ljudska žrtva (Akoto), da bi se Zagor vratio na svet kao potpuno formirano duhovno biće u ravni sa Helingenom. Invokacija Manitua dok narasta nije ništa do scenski trenutak Zagorove spoznaje šta je postao tokom svojih iskušenja, a njegovu jednakost sa Helingenom Sklavi nagoveštava divovskim razmerama obojice. Sve ostalo je veoma jasno. Helingenu je data mogućnost počinka, uz spoznaju da je mrtav. Zašto onda Zagor nije otišao sa njim? Ipak je prošao isti put kao Helingen i sada je daleko od ovozemaljskog bića. Možda je i trebao, i to bi bio vrhunski kraj serijala, dok kao duh nadzire Darkvud. Međutim, Sklavi Akotovim životom kupuje status quo i dopušta da se serijal nastavi.

U principu, sasvim subjektivno, ovaj zaplet i rasplet podsećaju na ostvarenja Žodorovskog/Hodorovskog, gde se svaka priča prepliće sa ličnim duhovnim i telesnim uzdizanjem i hodočašćima ka višim sferama postojanja.
Sklavijev Helingen jeste i ostaje jedna od najpoznatijih priča o Zagoru. Nakon njega nije bilo nužno ponovo vraćati ovog neprijatelja, ali, ipak, to se desilo – oba puta neslavno. Možda postoje subjektivno bolje, ili lepše, pa čak i kvalitetnije priče, ali znamo i da nema dubljih od nje. To će uvek biti priča gde se Zagor ubio, gde je Čiko poginuo, i gde je Darkvud nestao poput snenog treptaja jednog idealiste. I to je priča gde je jedan junak umro četiri puta da bi porazio svoje demone.
Nikola Dragomirović