Smeh i suze
Izdavačka kuća Sirius
production je tokom beogradskog Salona stripa u SKC-u objavila Mali cirkus Freda Aristidesa. Sirius već
nekoliko godina s opreznim ritmom objavljuje albume serijala Filimon ovog istaknutog i nadasve
poznatog Parižanina grčkog porekla. Mali
cirkus, njegovo najličnije delo za koje je isticao da mu je i najdraže u
bogatom opusu, je došao tiho i nenadano. Skoro bez najave, a definitivno bez
pompe. Što je pak šteta, jer u Malom cirkusu
vidimo Freda u punom jeku snage – neiscrpne mašte, bizarnog smisla za humor i
pre svega nepredvidivog.
Fred (1931–2013) je rođen u
Parizu, pod imenom Frederik Oton Teodor Aristides. Sin je grčkih emigranata.
Već u dvadesetim se otisnuo u svet stripa objavljivanjem prvih radova u
časopisu "Zero", što je delom i posledica fascinacije ovim medijem,
koje je stekao tokom Drugog svetskog rata i okupacije, kada je sa prijateljima
noću ulazio u polunapuštene predratne redakcije i precrtavao zaboravljene table
sa poznatim likovima.
Nakon prvih skromnijih uspeha
došao je do spoznaje da će radove najlakše objavljivati ako u rukama drži
uredničku palicu sopstvenog magazina, i 1960. godine je sa grupom prijatelja
osnovao časopis. Tako je nastao "Hara Kiri", a zvanični osnivači su
Fred, Fransoa Kavana i Žorž Bernije. Ali, tako je nastao i Fred, umetnička
iteracija emigrantskog sina grčkog porekla. Potom su u "Hara Kiriju" nastupili
brojni drugi saradnici poput Žorža Volinskog, Gebea, Žan-Kloda Furnijea i –
Mebijusa. U "Hara Kiriju" je 1963. godine rođen i Mebijus. Na
stranicama ovog časopisa se Žan Žiro po prvi put potpisao svojim alter-egovskim
pseudonimom. Fred je bio umetnički direktor časopisa i nacrtao je prvih 60
naslovnica.
Istorija "Hara
Kirija" se proteže do današnjih dana, i pored brojnih zabrani i
kontroverzi, ali Fred se već nakon nekoliko godina povukao iz njega i uplovio u
profesionalno bavljenje stripom. Ali, koja je bolja prilika da se nakratko
osvrnemo i na "Hara Kiri", s obzirom na to da je lavinu pokrenuo
upravo osnivač – Fred. Nasuprot mesečnom izdanju redakcija 1969. pokreće
nedeljnik "Hara Kiri Ebdo". U jesen 1970. godine u Francuskoj se
odigrala tragedija – 146 osoba je izgubilo život u požaru u diskoteci. Nedelju
dana nakon tragedije u Kolombeju le Du Eglizu je preminuo Šarl de Gol. Mediji
su izgubili kompas, zasipali naslovnice glorifikacijom nekadašnjeg predsednika,
i isticali tragediju sa kakvom se suočila Francuska. Frustrirani zanemarivanjem
prethodne, stvarne tragedije, redakcija "Hara Kiri Ebdoa" je objavila
naslov "Bal tragique à Colombey: 1 mort" (Tragedija na balu u
Kolombeju: 1 mrtav). Časopis je ekspresno zabranjen (nije prvi put), i da bi
nastavio sa objavljivanjem redakcija se dosetila da promeni ime i time zaobiđe
slovo zakona. A nisu zaboravili da time ne ostanu dužni i kultu Šarla de Gola –
časopis je promenio ime u "Šarli Ebdo" ("Charlie Hebdo"), i
nastavio da još decenijama (i pored nekoliko novih zabrani, ukidanja i
oživljavanja) da baca klipove pod točkove najrazličitijim slojevima društva. Da
bi izbegli krivično gonjenje i masovnije proteste, u prvom broju preimenovanog
časopisa su objavili tablu stripa Peanuts
(Snupi) Čarlsa Šulca, i tvrdili su da
novo ime potiče od imena tog autora i njegovog glavnog junaka (Čarli Braun).
Poslednje sumnje da je reč o finti u stilu "crk'o Maršal" je konačno
otklonio Volinski kada je više puta potvrdio da ime potiče od Šarla de Gola. Poslednji
u nizu događaja od 7. januara 2015. i islamistički masakr u redakciji
"Šarli Ebdoa" je svima poznat. Među umetnicima i članovima redakcije
koji su tada izgubili život nalazi se i Žorž Volinski.
No, vratimo se Fredu. Prve
geg table Malog cirkusa su ponikle na
stranicama "Hara Kirija". Nakon toga, kada je zahvaljujući Filimonu već
postao zvezda Gošinijevog "Pilota", neki delovi su reprintovani i u
ovom magazinu. Konačno, 1973. godine Mali
cirkus je objavljen u formi albuma. Na
početku, kada je stvarao prve table sa čovekom-đuletom, Fred nije imao na umu
da će se Mali cirkus formirati kao
nezavisno delo koje će se smatrati njegovim najintimnijim ostvarenjem. Obrisi
radnje su se formirali, kako je kasnije shvatio, delom u njegovoj podsvesti.
Radnja prati porodicu čergara cirkuzanata, majku, oca i dete, na putovanju kroz
svet bizarnosti i nemogućih događaja, koji pod maskom geg-stripa kriju sadržaj
za znatno starije generacije. Mali cirkus
nije lagano komično štivo poput Asteriksa
ili Taličnog Toma. Reč je o mnogo
mračnijem delu koje čitaoce može nekada da odvede na krivi put zahvaljujući
grafizmu. Skoro u potpunosti oslikan snažnim nanosima tuša, uz primenu
laviranog tuša koji pojačava sumornost i sivilo atmosfere, Mali cirkus je grafički znatno stilizovan. Čak i ponekad u
potpunosti pogrešan sa crtačke strane. Ali, harmonija radnje i slike savršeno
funkcioniše. Pitanje je da li bi ova radnja funkcionisala sa drugačijim
crtežom.
"To mi je najdraža
priča", izjavio je Fred u dokumentarnom filmu posvećenom njemu, "Od
svih koje sam nacrtao. To mi je prva priča. U nju sam uložio najviše sebe.
(...) Bila je razrađenija, 'dublja', ozbiljnija. Čak i crtež sadrži
deformacije. Neke stvari su čak i nespretne. (...) Tema je lutanje mojih
roditelja. Moj otac je iz Konstantinopolja u Turskoj. Teme su: egzotika,
iseljenici, ljudi koji se nikada nisu ustalili. I koji ne pokušavaju da se
ustale." "Da li sam to dete ja?", postavlja na posletku sebi
pitanje. Čergarska lutanja porodice cirkuzanata su ispunjena nezamislivim bizarnostima
– naravno, ne u lošem smislu. Od vojnika koji motaju put da ga nose na
čišćenje, do violina koje rastu na drvetu, čitalac ne može da zna šta se dešava
u Fredovoj mašti i mora da se pripremi na svakakva iznenađenja svaki put kada
okrene stranicu. Ali, istovremeno strip je prožet tom snažnom setnom notom koja
ga čini više stripom za odrasle nego za decu, posebno kada se posmatra čitanjem
između redova. Onda Mali cirkus
postaje kritika i satira društva – obesmišljavanje svakodnevice besmislom. Onda
igra "školice" sa prolaznikom postaje simbolika života sa rupom na
sredini. I grad u koji ulaze akteri postaje klaustrofobično mesto sa konkavnim
zgradama bez prozora i vrata, i gde najviše dolazi do izražaja Fredovo
"ljudi koji se nikada nisu ustalili". Mali cirkus veoma brzo
postaje i metafora za lutanja u životu, u kojoj se svako pojedinačno
identifikuje.
Fred je, kao što smo rekli,
objavljivao Mali cirkus na stranicama
"Hara Kirija". Međutim, kao što sam ističe u jednom intervjuu,
shvatio je da je lepo kada se od stripova može živeti i izdržavati porodicu.
Nacrtao je 1965. godine prvih petnaest tabli Filimona i odneo ih u "Spiruu", gde su ga odbili. Potom
se zaputio Reneu Gošiniju u "Pilot", koji se oduševio materijalom i
odmah pristao na objavljivanje. Zahvaljujući Filimonu Fred je konačno postao renomirani objavljivan strip-autor.
Filimon je strip o prostom ruralnom
tinejdžeru koji na različite načine dospeva na fantazmagorična ostrva koja na
globusu ispisuju "Atlantski okean". Za Freda je svako slovo jedno
ostrvo (ideja koju je imao još u osnovnoj školi), na kome se Filimon susreće sa
neobičnim bićima i još nestvarnijim avanturama. Za razliku od Malog cirkusa, koji je ozbiljan zalogaj
za čitaoca, kako grafički tako i scenaristički, Filimon je namenjen daleko široj publici. Koloritniji je i grafički
vedriji. Priča je "pitkija". Pristupačan je deci koliko i odraslima,
koji će pak u njemu naći neku dublju notu. Čitalac ne zna šta sve može pasti
Fredu na pamet sve dok ne okrene novu stranicu, kao i u Malom cirkusu. Fred je stvarao Filimona
od 1965. do 1987. godine, i tek pred smrt 2013. godine je objavio Le train où vont les choses, epilog
priče o svom najtiražnijem junaku, jer nije želeo da ga ostavi nedorečenim.
Ali, Mali cirkus je ostao Fredov
lični pečat u stripu i delo za ozbiljno čitanje koliko i za duboko
razmišljanje. Fredova stvarnost je jedno vreme postala poput sivih laviranih
stranica, dok se borio sa depresijom i kada su mu stripovi bili jedini oslonac.
Ali Mali cirkus nije depresivan, a
često nije ni banalno smešan. Nije ni ozbiljan, ali je nekada napadno
simbolički. Nije preobiman, ali se nekada čini da je suviše kratak. Zapravo, Mali cirkus je kao život – oslikan
laviranim nijansama sive boje i stari kao dobro vino.
Nikola Dragomirović
(http://kaleidoskop-media.com/strip/Smeh-i-suze-60)
Нема коментара:
Постави коментар