Banalnost površnosti
Da li se sećate tinejdžerskih dana? Otuđenost od sveta i
supa hormona koja okolinu čini krivom za sve, dok niko ne razume te mlade
ljude. Roditelji su površni, i brinu više za formu ponašanja tinejdžera nego za
suštinu misli koje im se kolaju u glavi. Profesori su tek posebna priča. Svaki
poznanik iz škole je najbolji prijatelj i najveći neprijatelj – u zavisnosti od
doba dana i vremenskih prilika. Ova tema je jedna od najzahtevnijih u miljeu
kojom se bavi posebna vrsta devete umetnosti, koju poznajemo pod zbirnim imenom
slice of life. Ti komadići života,
istiniti ili izmišljeni, su ovekovečeni u stripovima koji s razlogom mogu poneti
ime grafičkih romana. Upravo tako možemo opisati Skim, strip Kanađanki japanskog porekla Mariko i Džilijan Tamaki,
rođaka odraslih u Alberti. Skim je
relativno poznato ostvarenje iz sveta stripa, a odnedavno i čitaoci iz Srbije i
regiona mogu da se upoznaju sa njim zahvaljujući izdanju novosadskog Komika.
Mariko Tamaki (1975) je nakon pisanja scenarija za Skim postala poznata spisateljica, dok
je pet godina mlađa Džilijan ostvarila zavidnu karijeru kao ilustrator i živi u
Njujorku. Međutim, u vreme nastanka Skim
(2008) ove dve mlade autorke su još nosile živa sećanja na tinejdžerske dane
devedesetih i nepravednost sveta u očima adolescenata. I to se oseća tokom
celog stripa. Rođake Tamaki su u velikoj meri bazirale ideju za nastanak svog
najpoznatijeg grafičkog romana na plećima "starijeg brata" – Sveta duhova Danijela Klouvsa. Klouvs je
devedesetih odškrinuo vrata ovom podžanru stvarajući grafički roman koji je
ekranizovan 2001. godine, čime je popularnost žanra vrtoglavo porastao. Svet duhova uživa značajnu popularnost i
u krugu poznavalaca stripova u Srbiji, a Komiko je od 2011. objavio dva izdanja
ovog grafičkog romana. Svet duhova
prati kratak period u životu dve tipične američke tinejdžerke iz šablonskog
okruženja neimenovanog provincijskog gradića. Inid i Rebeka se kreću tim
okruženjem poput duhova, otuđene od okoline i ispunjene nelagodom s kojom se
svaka od njih nosi na svoj tinejdžerski način. Klouvs je grafički oblikovao Svet duhova jednostavnim crtačkim
stilom, a da bi pojačao utisak maglovljenja u kome se nalaze ove dve
tinejdžerke i opravdao naslov ceo roman je okupao monohromnim plavim tonom.
Dok je Klouvsovo remek-delo postajalo sve popularnije, Aleks
Robinson je stvarao svoj "komadić života", grafičku novelu na prvi
pogled zbunjujućeg naslova Box Office
Poison (Ofucani holivudski film,
Fibra, Zagreb 2009). Robinson je napravio daleko širi presek života grupe prijatelja
i poznanika, suočavajući ih sa svojim malim pobedama i mnogo češćim porazima.
Za razliku od Sveta duhova,
Robinsonov roman se bazira na zrelije adolescentske godine, tačnije na period
nakon studija, gde se svi suočavaju sa punim značenjem reči "život".
Međutim, ono šta povezuje ova dva grafička romana su nestvarnost okruženja i
nemogućnost glavnih aktera da se povežu sa svetom. Dok Klouvs oslikava dve
tinejdžerke koje indiferentno traže svoj put i tragaju za smislom, Robinson
opisuje grupu zrelijih ljudi koji su svoje usmerenje već odabrali, nerado
preuzimaju uzde svog života i suočavaju se sa svim lošim izborima koje taj
život donosi.
Rođake Tamaki su osmislile Skim pod snažnim uticajem Sveta
duhova, a sudeći po opštoj atmosferi u romanu nije isključeno da su bile
dobro upoznate i sa Ofucanim holivudskim
filmom. Roman prati Kimberli Keiko Kameron zvanu Skim i prelomne
adolescentske trenutke u njenom životu daleke 1993. godine. Autorke su dale
omaž autentičnosti na taj način, jer je reč o godini kad su obe bile u srednjoj
školi ili na njenom pragu. Proći će tri godine od radnje u Skim kada će Placebo ispevati Teenage
angst i dati svoj pečat ovoj noćnoj mori odrastanja stihovima "Since I was born I started to decay. Now
nothing ever ever goes my way". Junakinja
Mariko i Džilijan Tamaki se lako može prepoznati u ovim stihovima. Skim je nastao deceniju i po nakon
događaja opisanih u stripu, ali se može naslutiti duh tog perioda, dok je s
druge strane originalan u svojoj univerzalnosti. Keiko Kameron može biti bilo
koja poluizopštena tinejdžerka iz bilo kog kutka zapadne civilizacije – danas
ili pre koje decenije.
Skim je gotik vikanka, sa rukom u gipsu, nezadovoljna sobom,
izgledom, okruženjem, majkom, profesorima, prijateljima... Lista je podugačka,
ali ukratko reč je o osobi kojoj je sve bljak
i ne smatra da je to njena krivica. Ipak, u njenu odbranu, postoji i
alternativa koju Mariko i Džilijan savršeno opisuju: grupacija
"trendseter" devojaka, takozvanih "popularnih faca", lepih
koliko i ispraznih ali svakako dominantnih u nemilosrdnom lancu ishrane srednje
škole. Jedna od njih raskida sa dečkom, koji potom izvršava samoubistvo. Time
Mariko i Džilijan formiraju centralni događaj oko koga grade svoj roman, daleko
konkretnije od namerne ispraznosti Sveta
duhova. Skim se suočava sa daleko većom dozom nesigurnosti i dilema nego
Inid i Rebeka. Pored tipičnog adolescentskog teenage angst u vidu depresivnih epizoda, priča o samoubistvu i
tipične netrpeljivosti i nerazumevanja, Skim se suočava sa homoseksualnim
epizodama usmerenih ka profesorki. Daleko od toga da zaljubljenost nije
uzajamna. Profesorka Arčer uzvraća osećanja, ali su kod nje ulozi daleko veći.
Njeno suočavanje sa tom epizodom, odnosno izbegavanje kontakta, kao i Skimino suočavanje sa nestankom jedine osobe
za koju je osećala da je razume, u potpunosti su robinsonovski element u
romanu. Junakinja oseća tu nedorečenost koja je okupira daleko više od
nastojanja okoline da akcenat stavi na samoubistvo učenika iz škole.
Paradoksalno, zahvaljujući dubljem uvidu u tragediju mladića koji je oduzeo
svoj život upravo zbog, kako se ispostavlja, prikrivene homoseksualnosti, Skim
daleko bolje razume tu situaciju od okoline i kvalitetnije se suočava sa njom.
Skim i pored adolescentskih brodoloma reaguje na svet daleko zrelije od Inid i
Rebeke iz Sveta duhova, i samo želi
da svoje tranzicije pregura samostalno. Njeno "I hate you –
Everyone" ispisano stopama na snegu nije vapaj upomoć, već želja da bude
ostavljena na miru da samostalno isceljuje rane. A zar to nije deo odrastanja?
Da naučimo da sami bijemo svoje bitke, bez sažaljevanja, držanja za ruku i
ispraznih floskula kojima razni savetnici zasipaju nezainteresovane
adolescente.
Džilijan je oslikala Skimin svet u crno-beloj tehnici i nije
se upuštala u eksperimentisanje sa kolorom poput Klouvsa. Ipak, ostavila je
sopstveni pečat u čestom razbijanju panela i brisanju granica između njih.
Ujedno je uspela da na pojedinim segmentima postigne zavidan efekat koristeći
table na kojima je redukovala korišćenje tuša, kontura ili senki, ilustrujući
tinejdžerski svet koji se utapa u belinu papira i bledi, odsecajući na taj
način Skim od fizičke realnosti okoline.
Skim je, najšire
moguće posmatrano, strip. Može mu se prišiti epitet grafičkog romana, pobliže
ga definisati kao slice of life
tinejdžerskog odrastanja. Ali, možemo ga posmatrati i kao udžbenik. Tinejdžeri
iz njega mogu mnogo toga naučiti o sučeljavanju sa problemima sa kojima se
susreću, dok starijoj generaciji ne bi škodilo da se podseti da su te iste
sumnje, strahovi, depresivne misli i izopštenost nekada davno bili sastavni deo
njihovih života. Skim može ublažiti
taj generacijski jaz i pomoći nam da se malo bolje razumemo.
Nikola Dragomirović
(http://kaleidoskop-media.com/strip/Strip-SKIM-Banalnost-povrsnosti-42)
Нема коментара:
Постави коментар