Top ten 2016

Top ten 2016

Prethodna godina je bila bogata strip-dešavanjima, koliko i brojnim drugim događajima. Na dobar deo toga sam se osvrnuo u tekstu koji je objavljen na Hellycherryju, pa se ovom prilikom neću ponavljati.

Veliki broj izdanja je doprineo da sužavanje izbora na samo deset stripova bude neobično težak zadatak. Izdavači su se potrudili da stvore svojevrsnu atmosferu strip renesanse. Stripovi su tu, za svačiji ukus, preference i godišta, i prosečnom čitaocu ostaje samo da zaroni u taj svet, uživa u narastajućem broju izdanja i nemilice troši teško stečen novac.

Dakle, izdanja je mnogo, a mesta na listi malo. Zato ne treba zaboraviti i one koji se na njoj nisu našli. Izbor je moj, kao i prošlogodišnji koji možete pogledati ovde, pa bez favorizovanja izdavača nastavljamo direktno na listu, u kojoj su jedini kriterijumi kvalitet izdanja, stripa i značaj pojave određene knjige.

10. Teks: Junak i legenda, "Veliki Teks u boji" 1, Veseli četvrtak

Paolo Eleuteri Serpijeri je za izdavačku kuću Serđo Boneli stvorio album posvećen Teksu Vileru, koji je u velikoj meri nespecifičan. Više pripada školi frankofonog stripa, kako po formatu tako i izvođenju, ali to je bilo dovoljno da čelnici izdavačke kuće pokrenu novu ediciju u kojoj će izlaziti slične nesvakidašnje priče italijanskog strip-miljenika. To je bilo dovoljno da i domaći izdavač Veseli četvrtak pokrene novu ediciju, "Veliki Teks u boji", u kojoj će objavljivati po dva ovakva albuma u jednom integralnom izdanju, i tako pratiti italijanski ritam od dva stripa godišnje. Prvi broj je, naravno, predstavio publici prva dva italijanska albuma, pomenuti Junak i legenda Serpijerija i Frontera! Maria Albertija i Maura Bozelija. U ovoj listi ćemo se fokusirati na ovaj prvi, iako Frontera! uopšte nije loš strip, naprotiv. Serpijeri je majstor kompozicije i crteža, i to ovde ponovo dokazuje. Čak je pomalo nepravedno što je najčešća asocijacija na njega Druna, što ovaj album u izvesnoj meri ispravlja. Možda su najbolje crtačke godine iza njega, ali Junak i legenda poseduje njegovu neuhvatljivu notu i snagu. Priča zapravo i nije o Teksu, nego o legendi na osnovu koje se rađaju junaci. Pravom Divljem zapadu, brutalnom i sirovom, koji je naknadnom romantizacijom pretočen u plejadu nama poznatih likova. Serpijeri nas vraća korak unazad i ilustruje staru priču na nov način, taman kada pomislimo da je o nekim junacima sve rečeno.

9. Dedpul: Mrtvi predsednici i druge prodane duše, Darkwood

Prošlogodišnji filmski hit je možda poslužio uredništvu Darkwooda kao inicijalna kapisla za objavljivanje stripa Dedpul: Mrtvi predsednici i druge prodane duše, ali potrebno je majstorstvo da takvo izdanje ne bude samo isprazno mesto na polici. Darkwood ovde nije zakazao. Možda je lako odabrati priču od koje će se krenuti sa edicijom. Možda je lako obdariti to izdanje lepom opremom i kvalitetnom štampom, pa čak i pružiti čitaocima šansu da biraju između dve ilustracije na naslovnici. Ali ono što nije lako Darkwood je odradio za čistu desetku – prevod i adaptaciju. Zato je ovo mesto na top listi rezervisano za Dedpula koliko i za Draška Roganovića. Priča nije duboka i fascinantna, ali je veoma zabavna. Crtež je tipično američki, dobar i (opet) zabavan, ali ne maestralan i fascinantan. Međutim, Dedpula je teško prevesti i adaptirati. 

To dokazuje i činjenica da dugo vremena nije bilo filmske adaptacije ovog (anti)junaka. Draško je uspeo da prevede i adaptira strip koji je svojim većim delom u originalu prilagođen ciljanoj publici ciljanog godišta ciljanog USA kulturološkog miljea. I to je uradio izvrsno. Naravno, nekome će neke šale bolje leći, dok će ponekom čitaocu delovati da je određena šala bila bolja u originalu. Ali, gledano u celini, Dedpul: Mrtvi predsednici i druge prodane duše je veoma zabavan, vedar i krvav strip, sjajno adaptiran i prilagođen našem kulturološkom miljeu, koji će vas zabaviti onog posebno turobnog nedeljnog poslepodneva, kakvo svako od nas ima. Znam da mene jeste.

8. Stradanje Diosamante, Makondo

Nedovršena simfonija Alehandra Hodorovskog i Žan-Kloda Gala o iskušenjima, prosvetljenju, žrtvi i, naravno, ljubavi, prekinuta je preranom smrću crtača. Izdavačka kuća Makondo je u integralnom izdanju objavila prvi album, deo drugog koji je Gal uspeo da dovrši, kao i brojne skice i ilustracije koje nam pokazuju kakve su se sve moćne kompozicije krile u glavi crtača. Diosamanta je posebno delo pre svega zahvaljujući Galovim kompozicijama koje oduzimaju dah, ali i Hodorovskovom vizionarstvu koji je umeo da svog saradnika pogura u pravom smeru i pruži mu priču prilagođenu njegovom talentu. Više o Diosamanti sam pisao ovde, tako da neću oduzimati previše prostora. Dovoljno je reći da Makondu, Galu, Hodorovskom i krvožednoj kraljici Arasa na pragu prosvetljenja sleduje – osmo mesto.

7. Betmen: Duga noć veštica, Darkwood

Jedno sasvim prijatno superherojsko osveženje u moru priča tipičnih za ovaj žanr, o kome sam pisao više ovde. Noarovska priča o osvetniku-šišmišu iz Gotama, koja je zapravo i slojevita ambivalentna priča o propasti Harvija Denta, a koja se narativno direktno nastavlja na Milerovu Godinu prvu. Postoji više razloga zašto baš Duga noć veštica treba da se nađe na ovoj listi, a glavni je atmosfera kojom ovaj strip odiše. Betmen je jedan od najprepoznatljivijih superheroja kod nas, dosta mračna i gotička kreacija, i veoma zahvalan za autore koji umeju da se nose sa njegovim specifičnim tonom. A Džef Leb je u tome svakako uspeo.

I zato, detektivsko-poniruća priča o serijskom ubici koji udara na praznike – sedmo mesto.

 6. Legenda o Isu, Komiko

Legendu o Isu Žan-Lika Istina i Dejana Nenadova, u izdanju Komika, već sam predstavio u "Vremenu", a reč je o svojevrsnom spoju mitologije, hrišćansko-paganskog antagonizma i prikladnog konanovskog krvoprolića. Legendu o Isu je Komiko objavio kao drugi broj edicije "Viskoki napon", kojoj je prošle godine na top listi pripalo prvo mesto stripom Slejn: Rogati bog. Visoki napon ili visoki standardi, ili prosto prijemčivi ambijent koji poseduje stigmu dopadljivosti, ali i Legenda o Isu je našla svoje mesto – šesto – i na ovogodišnjoj listi.

 5. Čovek koji je ubio Taličnog Toma, Veseli četvrtak

Veseli četvrtak je pre nekoliko godina hrabro krenuo sa objavljivanjem Taličnog Toma, i projekat je vremenom, sa devetim brojem, nekako zamro. Pokazalo se da je strategija objavljivanja ovakvog serijala na kioscima stvar prošlih vremena, bez ikakve note malicioznosti. Ovaj junak je tokom 2016. obeležavao 70 godina postojanja, što je bila izuzetna prilika da se publici predstavi album specijalno rađen za tu priliku – Čovek koji je ubio Taličnog Toma. Veseli četvrtak je prigrlio priliku i ubrzo nakon toga objavio ovaj album i kod nas, čime je zvanično zaokružio i likvidirao svoju kiosk ediciju u velikom stilu. Više o ovom albumu sam pisao na Kaleidoskopu, i potrebno je još jednom istaći sledeće: Matje Bonom je svojim jedinim albumom Taličnog oslikao priču sasvim drugačiju od ostalih u svakom pogledu. Nekome se dopada, nekome ne. Neko je prigrlio poruku ovog stripa, neko ju je odbacio. Neko je očekivao tipičnu priču o kauboju bržem od svoje senke, neko je prihvatio sasvim drugačiju priču. Lično, smatram da je ovo izuzetan strip album, koji sam u ovom kratkom periodu od Sajma knjiga kada je objavljen pročitao nekoliko puta. Ovo je strip koji je drastično podelio publiku, i smatram da mu je to bila i namera. Hrabro, a hrabrost se nagrađuje – peto mesto.

4. Mali cirkus, Sirius production

Polako se bližimo samom vrhu. Na redu je jedan nesvakidašnji strip, provokativan na svoj način i svakako avangardan. Fred (Filimon) je Mali cirkus smatrao svojim najličnijim delom, a više o njemu sam pisao ovde. Uvrnutost sveta kojim se kreće ova mala porodica, kao refleksija naše stvarnosti, od Malog cirkusa čini delo ispred svog vremena, postmoderno u svom gledištu, sivo poput laviranog tuša kojim je nacrtano, i prečesto setno koliko i duhovito. Fred u jednom drugačijem svetlu, daleko ali i opasno blizu onom šaljivdžiji koji je neumorno stvarao Filimona. Delo koje treba da bude obavezna lektira svakome ko želi da pronikne u ono što medij stripa čini umetnošću.

3. Tri sene, Komiko

I dolazimo do samog vrha. Kako sam prošle godine napisao, tu stvari postaju baš lične i sve više subjektivne. Ovaj strip sam prvi put pročitao u izdanju hrvatske Fibre još 2009. godine, da bih ga ponovo uzeo u ruke ove godine kada ga je objavio novosadski Komiko. Ovaj put su emocije bile daleko življe, delom i usled činjenice da sam u međuvremenu i sam postao otac. Tri sene se bavi najsirovijom emocijom – gubitkom deteta. Moj najbolji prijatelj, takođe otac, je pri jednoj o beskonačnih rasprava o stripovima izjavio kako ne voli Tri sene jer se bavi emocijom na koju niko ne može ostati ravnodušan, pa je zbog toga i u neku ruku lažan u svojoj provokativnosti. Nisam se složio, jer je Siril Pedrosa uspeo u onome što malo kome polazi za rukom – bavi se tom emocijom bez zaranjanja u nepotrebnu patetiku. Više o Tri sene sam napisao ovde, i danas, posle više iščitavanja, smatram ga delom koje zaslužuje da se nađe ne samo na vrhu ove liste, već i u samom vrhu devete umetnosti. To je strip koji vas veoma brzo zgrabi za srce i ne pušta do samog kraja. Mnogo je više od samog oslikavanja borbe i gubitka, već je i ozbiljna studija suočavanja sa njima.

2. Lokot i ključ 6: Alfa i omega, Darkwood

Lokot i ključ Džoa Hila i Gabrijela Rodrigeza je jedan od najpoznatijih strip-serijala. Od mogućih kinematografskih adaptacija, preko hororične atmosfere, pa do kompleksne priče koja se proteže kroz više vremenskih tokova, L&K već duže vreme privlači pažnju. Džo Hil, inače sin majstora horora Stivena Kinga, stvorio je izuzetnu priču koja se proteže na šest knjiga. Više o serijalu sam pisao ovde, a na top listi za 2016. godinu se našla završna šesta knjiga koju je Darkwood objavio početkom godine. Ocena i mesto na top listi je sasvim zasluženo, uz napomenu da se više odnosi na celokupni serijal nego samo na ovu završnu knjigu, jer u tom svetlu treba i posmatrati ediciju – kao živo i neodvojivo tkivo. Ostaje da se vidi da li će preživeti iskušenja vremena i da li će zadržati svojstveni šmek i nakon nekoliko godina, ali u ovom trenutku – za završnu šestu knjigu serijala i priču u celini, drugo mesto.

1. Morski vuk, Besna kobila

Izdavačka kuća Besna kobila je tokom 2016. godine objavila dva stripa i jednu knjigu. Neki bi rekli: malo. Ali u slučaju ovog izdavača ono što se mora uvek istaći je – kvalitet. Zbog toga moram da priznam i jednu stvar. Morski vuk Rifa Rebsa, strip koji je Besna kobila objavila u prvoj polovini 2016. godine, ujedno je i strip o koji sam se najviše ogrešio – u svojoj glavi. Kada je najavljen, pa i kada je objavljen, smatrao sam da je reč o potpuno nepotrebnom izdanju i grešci izdavačkog tandema Besne kobile. Zašto, pobogu, još jedna adaptacija književnog dela u formi stripa! Prethodni strip Besne kobile, objavljen tokom Salona stripa u SKC-u 2015, bio je Šabuteov Mobi Dik. Pre njega Besna kobila je objavila i Rabateov Ibikus i Krikov S one strane i druge priče – sve adaptacije književnih dela. Pored toga, za drugu polovinu godine bio je najavljen Krikov Među borovima, pet adaptacija balada o ubicama. Zašto, pitao sam se, još jedna adaptacija? Pribojavao sam se da će izdavač ostati zarobljen samo u jednom usmerenju. A da stvar bude gora, još i Morski vuk Džeka Londona. Kako uopšte adaptirati tako nešto a da parira originalu. Strip nisam uzeo neko vreme, niti sam ga pročitao, sve do festivala stripa u Kragujevcu, kada sam pozvan da po programu učestvujem baš na tribini o Morskom vuku. Uzeo sam strip, bez većih očekivanja uprkos pozitivnim komentarima ljudi sa kojima sam pričao, i pročitao sam ga u toku jedne večeri. I, priznajem, osetio sam se sramotno. Podlegao sam ranije sopstvenim predrasudama, koje ne bih trebao da imam, i umalo mi je promaklo remek-delo. Morski vuk Rifa Rebsa je upravo to – remek-delo – koje čini na čast originalnom književnom predlošku, pa ga čak i hrabro nadograđuje. Više o njemu sam pisao ovde, a sada sam podelio i celu priču. Ostaje samo konstatovati još dve stvari. Prvo, više neću sumnjati u odabir Besne kobile i željno očekujem dalja izdanja (čak se zamišljam kako kao Bart Simpson ispisujem tu rečenicu na školskoj tabli). Drugo, najbolje strip-izdanje u 2016. godini je Morski vuk Rifa Rebsa, uz srdačne preporuke da se nađe u biblioteci svakog ljubitelja devete umetnosti.

I konačno, potrebno je pomenuti još jedno strip izdanje koje je obeležilo 2016. godinu – Teksa: Dolinu terora od Magnusa i Klaudija Nicija. Veseli četvrtak je predstavio ovo svoje kapitalno izdanje tokom beogradskog Sajma knjiga. Reč je o ediciji koju u Italiji poznajemo kao "Teks Gigant", odnosno specijalna izdanja na velikom formatu koja crtaju uglavnom umetnici koji nisu deo izdavačke kuće Serđo Boneli ili nisu u redakciji Teksa Vilera. Drugim rečima, edicija posvećena prevashodno crtačkim eksperimentima i bravurama, u kojoj se ogledaju umetnici koji time postaju deo mita o Teksu Vileru. A Teks je u Italiji nešto stvarno posebno i cenjeno – i prodavano. Frizenda, Parlov, Font, Milaco, Breća, Vilson, Somer, Zaniboni, Kjubert... svi oni su okušali svoje umeće u ovoj specijalnoj ediciji. Veseli četvrtak se odlučio da ediciju "Veliki Teks" otvori sa albumom genijalnog Roberta Raviole Magnusa, koji je domaćoj publici poznat pre svega putem Alana Forda. Ali, Alana Forda i Magnusovog Teksa deli dve decenije, u kom periodu je Magnus postigao mnogo toga na polju stripa i postao jedna od legendi devete umetnosti u matičnoj Italiji.

Dolina terora je njegovo poslednje delo, koje je stvarao sedam godina. Sedam punih godina, koje se mogu nazvati i fanatizmom, jer se Magnus borio sa idejom da stvori krunu svoje karijere, koliko i sa bolešću. Mesec dana nakon što je završio Dolinu Magnus je preminuo. Opširnija priča o tome se može naći ovde. Po svim kriterijumima, mojim pre svega, Dolina terora bi se morala naći na listi deset najboljih izdanja u 2016. godini. Ali nije, i za to postoji dobar razlog. Izdanje Veselog četvrtka je tehnički savršeno, odlično odštampano i priređeno, ima 80 strana dodatnih materijala, tekstova i ilustracija, i 224 strane stripa koje su, po mom skromnom mišljenju, među najlepšim i najbolje nacrtanim tablama u devetoj umetnosti. Ali, ja sam bio deo tog izdanja od samog početka, i skoro polovinu od tih 80 strana čini moj pogovor. Ova lista od deset top izdanja u 2016. jeste subjektivna, ali i subjektivnost ima granice dobrog ukusa. Ja bih svakako uvrstio ovaj strip u tu listu, što ne umanjuje značaj bilo kog drugog koji se na njoj našao, ali smatram da postoji doza neumesnosti u tome. Jer, kako staviti na top listu izdanja nešto što je vaše čedo u 2016. godini. Stoga, Dolini terora sleduje posebno, uslovno rečeno nulto, mesto na listi najboljih izdanja u 2016, i svakako posebno mesto u mom srcu. Uz, naravno, sve najtoplije preporuke da i ovaj strip nabavite i pročitate, ako već niste.

Srećna Nova godina.

Nikola Dragomirović