Ken Parker: Između leda i patnje

U "Kvadratu" 33-34, iz decembra 2016, tematskom broju posvećenom Kenu Parkeru, objavljen je moj tekst o takozvanoj "ledenoj trilogiji". Ovde je ceo tekst iz temata, sa drugim ilustracijama.

IZMEĐU LEDA I PATNJE

Ne može se reći da su autori Kena Parkera već od prvih epizoda bili posebno blagonakloni prema svom junaku. Čak se može dodati da su u kasnijim epizodama lagano popustili stisak i dopustili mu da malo udahne vazduha. Uostalom, kao što su i sami isticali, takav je i život. Udara ispod pojasa. Da se podsetimo: gubi brata na početku sage, potom prijatelje (bespoštedno), a na izvesno vreme i sećanja. Kao i u relevantnom uzoru, Džeremaji Džonsonu, gorki su trenuci kroz koje prolazi Berardijev i Milacov junak.

Prvih osam brojeva se mogu smatrati jednom celinom, gde se lik Kena Parkera gradio i kalio, sve do konačnog razrešenja šireg narativa, nakon čega su autori dobili priliku da vode formiranu ličnost u nove epizode, a samim tim u još drastičnija iskušenja. Tu na scenu dolazi novi ciklus priča, popularno i neformalno poznat kao "ledena trilogija". Zaokruživši širi narativ prvih osam epizoda, Berardi i Milaco su došli u situaciju da naprave novi iskorak i pokažu svoju kreativnost pomeranjem granica strip serijala za koji se već dalo naslutiti da će biti sve samo ne običan. Ujedno, imali su idealnu mogućnost da pokažu čitaocima da će Ken Parker biti nepredvidiv i da će negovati izvesni interni narativni kontinuitet.

Milaco je tokom prvih osam brojeva crtački realizovao čak sedam, i bio je izložen neverovatnom pritisku ritma izdanja. Epizoda 6 – Krvave zvijezde, koju je crtao Đankarlo Alesandrini, je jedini trenutak u kome je mogao da nađe bafer zonu da nadoknadi vreme i u isto vreme održi kvalitet. I rezultat je zaista impresivan. Bez pada u grafičkim odlikama – naprotiv – Milaco je vodio Berardijevu priču i dočarao (većinom) teška iskušenja Kena Parkera. "Ledenom trilogijom", koja simbolično obeležava ulazak u jedno zrelije doba serijala, dolazi i do kratkotrajne crtačke distance od Iva Milaca. Nije reč o drastičnom rezu, već samo o tri epizode koje su realizovali Đankarlo Alesandrini i Bruno Marafa. Ipak, teško da se Milaco odvojio od kreativnog učešća na epizodama "ledene trilogije", kao nadzorni ili savetodavni element, s obzirom na to da je Ken Parker njegov projekat koliko i Berardijev. Te tri epizode je vodila druga crtačka ruka, i stil je neprikosnoveno različit, ali osnovni duh je prisutan. A reč je o duhu koji je deo dvojca Berardi–Milaco, a ne samo scenariju ovog prvog. Na stranu lične preference čitalaca, epizode "ledene trilogije" obeležavaju početak većeg grafičkog diverziteta serijala, koji je u mnogome doprineo etabliranju Kena Parkera iznad ostalih slične produkcije.

U ovom mini-ciklusu autori vode svog junaka u drugačiji milje od onog koga smo imali prilike da vidimo u prethodnim brojevima – na ledena prostranstva dalekog severa, i kao osnovni motiv se može prepoznati opstanak uprkos svim izgledima. To nije novina za Kena. On je u duši osoba koja opstaje; u osveti ili prilagođujući se indijanskom načinu života, u gradu ili preriji, snegovima Montane ili vojnoj tvrđavi. A sada i na talasima okeana i, potom, ledenim prostranstvima severa.

Ciklus obuhvata, kao što je rečeno, tri epizode serijala; od devete do jedanaeste sveske: Kitolovci, Bijele zemlje i Narod Ljudi. U ediciji "Lunov Magnus Strip" novosadskog "Dnevnika" epizode su objavljene u brojevima 449 – Ajkule, 454 – Beli pakao i 460 – Eskimka Enja. Nažalost, sve tri epizode, koje u originalu krase sjajne naslovne ilustracije Iva Milaca, u izdanju "Lunovog Magnus Stripa" su zamenjene redakcijskim; u slučaju Ajkula i Belog pakla reč je o relativno korektnim ilustracijama koje prate radnju a koje su delo Baneta Kerca, dok je Eskimka Enja najlošije prošla sa dizajnerskim rešenjem izdvajanja i kolorisanja scena iz stripa. Da bi zbrka bilo još veća, naslovnica koja je bila namenjena Eskimki Enji, takođe delo Baneta Kerca, je na volšeban način završila na stripu LMS 439 – Tiranin iz Montane ("Fibra" 7 – Vrelo nebo Meksika). Ništa čudno za "Dnevnik". Nakon prve dve epizode Kena Parkera u sveskama 301 i 305 "Lunovog Magnus Stripa" sa originalnim naslovnicama Iva Milaca, tek je četrnaesta epizoda u svesci 476 LMS-a (Nokaut) imala pripadajuću ilustraciju. Sve ostale su bile više ili manje uspešne redakcijske, ali svakako neprimerene. Da bi situacija bila još paradoksalnija, "Dnevnik" je dve od tri originalne Milacove naslovnice "ledene trilogije" naknadno objavio na kasnijim epizodama Kena Parkera. Reč je o sveskama "Lunovog Magnus Stripa" 527 – Klopka za Kena (epizoda 27 – Bilo jednom...), na koju je stavljena nepripadajuća naslovnica Bijelih zemalja, i 607 – 7 zlatnih gradova (epizoda 42 – Sedam zladnih gradova), koja je naslovljena ilustracijom sa Kitolovaca. 

Vratimo se na radnju. Kroz tri sveske Berardi vodi Kena na daleko duže i udaljenije putovanje nego što se može naslutiti na tom broju tabli. Grubo gledano, s obzirom na to da vremenski tok u serijalu nije precizno beležen i dâ se samo naslutiti, putovanje obuhvaćeno trilogijom traje duže od godine dana, i odvešće junaka na drugi kraj kontinenta. Berardi se koristi prostim trikom pri formiranju osnove za ovaj ciklus priča. Naime, na početku prve sveske, Kitolovaca, Berardi čisti sto i uklanja poslednje elemente koji povezuju Kena sa prethodnim epizodama. Tako ima odrešene ruke da ga oblikuje kao komad gline u ono što želi da postigne. A želi mnogo toga, a na prvom mestu da nauči čitaoca, koji možda nije to do sada shvatio (ako ima takvih) da od serijala Ken Parker može da se očekuje bilo šta. Sve opcije su otvorene. A da bi se uspostavio balans, i iskoristila činjenica da će tri povezane epizode biti poverene drugim crtačima, a ne Milacu, bilo je neophodno da se junak smesti u potpuno druge uslove, dijametralno suprotne prethodnom ciklusu priča, a da se pritom zadrži isti duh serijala. Još hrabrije, makar sa scenarističke strane, Berardi stvara tri povezane epizode, koje odišu potpuno različitim narativom i smislom. Svaka od tri sveske ima drugačiju radnju, stil, pa čak i žanr, a opet zadržavaju osećaj koherentnog tkiva. 

Krenimo redom.

KITOLOVCI: Prisetimo se, Ken je konačno zaokružio ciklus iz prethodnih priča i put ga je zadesio u San Francisku u Kaliforniji. Donalda Velša je konačno sustigla osveta, a Kenu su ostali samo stari prijatelj Dašijel Foks i duga cev "Kentaki" puške. Na samom početku Kitolovaca Ken ostavlja svoju prepoznatljivu pušku kod majstora u oružarnici da bi je prepravio i modernizovao, a stari Dašijel objavljuje kako ide svojim putem i odlazi kod rodbine. Ken ostaje sam i spreman za nove avanture – ali ne izgara od želje za njima. Prevarom sudbine Ken biva nasilno ukrcan na kitolovac "New England" kome je falio mornar – nimalo čudna praksa za to doba. Setimo se Zagorovih avantura na brodu "Crvena veštica", ili dogadjaja zahvaljujući kojima je Hamfri van Vejden završio na škuni "Sablast" u Morskom vuku  Džeka Londona. Na "New Englandu" Ken je postao protagonista, čak niti jedan od glavnih, u Berardijevoj kratkoj i originalnoj adaptaciji Mobi Dika. On ne ide u simboliku originalnog dela, a čak se ni ne osvrće na motiv osvete koja je gorela u kapetanu Ahabu. Berardijevo polje interesovanja je smeštanje Kena u okruženje lova na kitove i pomorskog života, sa svim nagradama, častima i iskušenjima koji uz to idu. Sam po sebi, nameće se i motiv priče o Moka Diku, kitu koji je inspirisao Melvilovog Mobi Dika, pa i filmski hit iz 2015. godine, In the heart of the sea sa Krisom Hemsvortom u glavnoj ulozi. Ken je smešten u ulogu mornara-kitolovca početnika, što scenaristi daje odličnu priliku da putem objašnjenja junaku uputi indirektno i čitaoca u taj davno izumrli svet. Ujedno uvodi u priču i neke od likova koji će igrati odlučujuću ulogu u naredne dve priče. Na prvom mestu tu je Nanuk, Eskim harpunar na brodu, koji se obraća karakterističnim lošim Engleskim uz često korišćenje fraze "moj ti" za sebe. Nanuk, kao esencijalan lik u narednim sveskama, je daleko slojevitija osoba, mada u prvom delu više služi kao komični lik. Njegov značaj shvatamo tek kada ga vidimo kako barata harpunom, dok je u ostatku Kitolovaca, uz nekoliko izuzetaka, njegova uloga svedena najviše na izmenu duhovitih replika. O njemu će svakako biti više reči kada dođe na to red. 

Drugi lik s kojim moramo da se pozabavimo je kapetan Čejs. Malo o njemu znamo iz prvog dela, čak mu se prezime pominje samo jedanput u celom stripu, i to kada ga on sam izgovori na početku. U ostatku stripa on je prosto "kapetan". Distanciran od okoline, posvećen samo svom lovu na kitove, u prvi mah Čejs odaje daleko arogantniji i bezdušniji utisak. Međutim, to se menja kada, u edukativnijem delu stripa posvećenom lovu i obradi kita, vidimo kapetana u prvim redovima, radog da uzme u svoje ruke najteži deo posla. Najteži deo, a i najvredniji, jer je reč o glavi kita. Opet se otvara pitanje da li je kapetan vredan ili prosto pazi na profit. Izaziva radost mornara kada ih sve časti rumom. Opet nam raste u očima, da bi nas ovaj put Ken spustio na zemlju replikom: "I može si dopustiti da nas časti! On će najviše zaraditi od ovog rintanja!" U pogledu kapetanove ličnosti Berardi poprilično oscilira u toku celih Kitolovaca, kao da ne želi da čitalac gaji niti simpatije niti antipatije prema ovom liku. 

Potpuno drugačije je vođen lik kapetanove žene Laure, koja se nalazi na brodu uprkos uvreženim predrasudama prema ženama na plovilu. Taj aspekt, međutim, Berardi ni ne spominje, ali ipak naslućuje kontraverze koje njeno prisustvo izaziva. Njen odnos sa suprugom je nezdrav, u najmanju ruku. Otvoreno priziva njegovu smrt, na šta se on ni ne osvrće, što stvara nelagodu u pogledu njegove časti kada dopušta tako nešto. Laurino lice, a posebno oči, su nedefinisani. Umorni ili snobovski, možda i arogantni. Svakako na mahove uplašeni. Tek na kraju saznajemo celu istinu, što opet rehabilituje kapetana i čini da strip završimo uz veliku dozu empatije prema tom akteru.  

Noštromo Hardi, prvi oficir Rajan i ostali mornari, a pre svega Džef, predstavljaju kolorit ove epizode i pružaju mogućnost da se Ken opet zbliži sa pojedinim akterima pre nego što mu ih Berardi opet ne oduzme na tragičan način. Lik noštroma Hardija je značajan jer predstavlja jedini lik opšteg negativca u epizodi. Doduše, ne toliko ličnost gonjenu zlom i skrivenim motivima, koliko beznačajnog grubijana koji remeti opšti odnos mornara na brodu, pa samim tim i Kena. I samo ime, Hardi, sugeriše na tešku osobu, koja goni posadu grubim metodama samo radi grubosti. 

Pozabavimo se i sa tri scene u stripu koja najbolje definišu ovo delo. Zapravo, one u neku ruku opravdavaju celokupno postojanje ovog stripa. Prva je, svakako, scena lova i tranžiranja kita, gde čitalac kroz Kenove neuke oči vidi jedan potpuno drugačiji i zaboravljen svet. Od mornarskih rituala pri lovu, do tehnika obrade i čuvanja kitove masti. Ovaj aspekt Kitolovaca ostavlja jedan od najsnažnijih utisaka, i greh ga je prosto prepričati. Berardi nas tu čašćava jednim edukativnim aspektom daleko više nego scenarističkim bravurama po kojima je poznat. 

Druga značajna scena sledi lov i obradu kita i svodi se na razgovor umornih mornara. Ovaj put nas Berardi vodi plasirajući nam levičarske ideje koje svako malo izviru iz serijala Ken Parker, i koje će, svakako, kulminirati u epizodi Špijun. "Kada dođe vrijeme (kraja lova na kitove, prim. aut.), vi ćete ostati bez posla, dok će gazda biti pun novca, s jedinom brigom kako da ih potroši!" Kenova replika lansira čitaoca pravo in medias res, bez okolišanja. "Otkad je svijeta postoje bogati i siromašni!", replicira Džef. Dijalog kreće ozbiljnim tonom, i Berardi obrće njegov tok ne umanjujući mu značaj, uz pomoć Nanuka. Eskim se glasno pita: "Kad ti je moj živio s plemenom, svi lovili za sve, svi jeli isto! I bez reči!" Pred čitaocem vaskrsava ideal života bliskog prirodi, gde su svi jednaki. Džef nas vraća u realnost zapadnog načina života: "Kakve to veze ima?! Vi ste divljaci!" To su te ranije spomenute scenarističke bravure Đankarla Berardija, gde uz kratak dijalog u avanturističkom stripu nakon desetina stranica lova na kitove, čitalac dođe u priliku da dobije setnu i komičnu lekciju iz života. Da bi dodatno pojačao utisak, a i pouku, već na sledećoj tabli produbljuje prethodnu scenu. Mornari jedu bezbojni čorbuljak i gledaju oficirski ručak koji se pronosi pored. "Jednakost bi trebala početi od hrane!", komentariše Džef, i dobija repliku od obližnjeg mornara: "Pazi, prijatelju... srljaš u divljaštvo!"

Nakon edukativnih i socijalnih segmenata priče Berardi pravi oštar zaokret i dramatično preokreće priču. "New England" nailazi na ogromnu ulješuru iz koje vire harpuni. Zar tako nije opisan Mobi Dik? U paralelno režiranim panelima koji više nego sugestivno odgovaraju jedni drugome, vodi se dvostruka bitka – posada protiv kobnog kita naspram Hardijevog silovanja kapetanove supruge Laure. Ubacivanje scene silovanja ostavlja tipično kenparkerovski gorak ukus u ustima. Dok se Laura brani nožem, kita pogađa prvi harpun. Kada Hardi nadvlada Lauru, kit uzvraća udarac i uništava prvi čamac... 

Prostim sledom događaja Berardi postavlja scenografiju za sledeću svesku, Bijele zemlje, a od celog broda punog mornara u čamcu zatičemo Kena, Nanuka, kapetana i Lauru (potpuno gurnutu sa ivice razuma), i ledene obale Aljaske u daljini. 

Đankarlo Alesandrini, grafički autor Kitolovaca je ovim radom donekle rehabilitovan nakon Krvavih zvijezda. Njegov prethodni rad na Kenu, i jedini pre ovog broja koji nije radio Ivo Milaco, se često smatra najlošijim crtežom na serijalu. U ovom slučaju rezultat je daleko bolji, iako se primećuje da može da ostvari daleko bolje rezultate. Snažnim kontrastima crne i bele i potezima koji često podsećaju na kroki, Alesandrini sasvim dobro dočarava atmosferičnost ove avanture. Šrafurama koje se sastoje od često neurednih linija (što u ovom slučaju nije loša stvar) dobro dočaravaju likove. Jedina zamerka može biti upućena povremenoj plastičnosti i zdepastosti likova. Ipak je reč o autoru koji će nedugo potom ostvariti daleko kvalitetnije radove na Martiju Misteriji. Ali, ostaje činjenica da ovo nije rad Iva Milaca, što čitaoci prečesto očekuju. Sveukupni utisak jeste da su Kitolovci najsnažniji deo "ledene trilogije". 

BIJELE ZEMLJE I NAROD LJUDI: Robert J. Flajerti (Robert J. Flaherty) je 1922. godine snimio dugometražni dokumentarni film Nanuk sa severa (Nanook of the North). Nanuk se smatra jednim od prvih dugometražnih dokumentarnih filmova, i svakako je jedan od najpoznatijih. Godinama ranije Flajerti je snimio daleko opsežniji materijal za film o životu Eskima, ali su sopstvenom nepažnjom svi snimci završili u plamenu. Za potrebe Nanuka Flajerti je unajmio Eskima Allakariallaka i njegove dve rođake da glume život Inuita u kanadskim ledenim pustošima. S jedne strane veći deo umeća koje je Allakariallak/Nanuk pokazao u filmu su autentično nasleđe Eskima. S druge strane kritičari često ističu da su ta umeća i tradicije prikazane u izrežiranim uslovima. Takođe, Flajerti je u želji da istakne opasnosti života na severu navodio da je Allakariallak preminuo od izgladnelosti nedugo nakon snimanja filma, dok ga je zapravo pokosila tuberkuloza. Kako bilo, Nanuk sa severa ostaje kao svedočanstvo dokumentaristike svog perioda i jedan od najcenjenijih filmova iz doba neme kinematografije. Da li sada čudi zašto je Berardi jednom od glavnih aktera u "ledenoj trilogiji" dao ime Nanuk? Posebno kada imamo u vidu da je tokom epizode Bijele zemlje upravo ovaj lik skoro pa dokumentaristički pokazao svoja umeća i omogućio ostalima da prežive u surovim uslovima ledenih prostranstva Aljaske. "Da prežive" je istrgnuto iz konteksta, ali to nema veze sa Nanukom, istina je daleko surovija. 

U suštini, Bijele zemlje su survival horror, jer je svaka stranica ispunjena narastajućom teskobom, dok akteri polako gube snagu, razum, pa i živote. Ipak, u celom toku radnje Nanukove intervencije donose zrnce nade u spasenje i predstavljaju srž koja drži grupu na okupu. Već na prvim stranicama kroz Kenove oči posmatramo dokumentaristički prikazan lov na tuljane. Od gradnje igloa, preko raznih tehnika za očuvanje toplote i nalaženje hrane, pa sve do ilustrovanog mita Eskima o Bogu Gavranu koji je stvorio ljude, preplitanje atmosfere horora i dokumentarnog preživljavanja na ledu čine okosnicu Bijelih zemalja. Naravno, Berardijeva dramatizacija vapi za daljom tenzijom u kojoj se glavni akteri stavljaju pred sve veća iskušenja. Tako u ovom slučaju kapetan Čejs, za koga sada znamo da se zove Oven F., postaje glavni antagonista epizode. Dok se Ken i Nanuk drže zajedno, Čejs svakom stranicom pokazuje svoje pravo lice. Zanimljivo je da je na kraju prethodne epizode Berardi u velikoj meri humanizovao ovog aktera, pri čemu čitalac ima veliku dozu empatije za njega i nedaće koje su ga snašle. Sada ga Berardi vodi linearno ka najvećoj pretnji za Kena i Nanuka, većoj od hladnoće i faune ledenog severa. U ovaj scenaristički milje Berardi smešta i motiv kanibalizma, koji je dosta dugo nagovešten a potom i razotkriven u najdramatičnijem mogućem trenutku. Motiv kanibalizma u neljudskim uslovima je Berardi razradio do krajnjih granica u Donaverovom karavanu pri kraju serijala. U slučaju Bijelih zemalja taj motiv postaje deo koji se sa gnušanjem čita ali ostavlja najsnažniji utisak. 

Junacima se jedini mogući spas nudi u vidu lova na polarnog medveda. U tradiciji Eskima postoji verovanje u Duha Belog Medveda kome lovci moraju pokazati poštovanje u lovu. Ukoliko love plen s poštovanjem prema prirodi i samoj lovini, Duh Belog Medveda će im podariti dobru sreću. U suprotnom, sledi tragedija. Ovaj motiv je i Den Simons opisao u romanu Teror decenijama nakon nastanka Bijelih zemalja. Ne, Berardi nije uključio u ovaj strip ikakve naznake nečega natprirodnog, što je jedna od odlika Kena Parkera. Ali jeste dao Eskimu ime Nanuk, a reč je o junaku koji više puta preokreće tok radnje omogućava preživljavanje drugih aktera. A Nanuk je ime Eskima iz Flajertijevog dokumentarca, ali i – Duha Belog Medveda iz verovanja Eskima. Berardijev Nanuk drži grupu na okupu, i kada jedan član prelazi granicu i preseca svaku vezu sa ljudskošću, Nanuk je taj koji zadaje odlučujući udarac. Možda nije Duh Belog Medveda, ali se svakako tako ponaša. 

Narod Ljudi pak nosi potpuno drugačiji tonalitet od Bijelih zemalja. Još ranije je Berardi stavio Kena u situaciju da živi u nepoznatom okruženju plemena urođenika u epizodi Chemako. Ali, tada Ken nije imao svoja sećanja. U ovom slučaju zatičemo glavnog junaka u okruženju plemena Eskima, zajedno sa Nanukom koji se vraća u svoju polukomičnu ulogu iz Kitolovaca. 

Nakon lova na kitove, ljudske tragedije i tehnika preživljavanja, Berardi smešta svog junaka u daleko vedriji milje etnografske dokumentaristike života Eskima, sa čestim izraženim komičnim elementima. Odlika pisanja ovog scenariste je da ne dopušta preterano opuštanje čitaocima, pa je tako sačuvao dramatični element tragedije za sam kraj, i to u slučaju dodira Eskima sa civilizacijom belog čoveka. Tradicije, život i smrt Eskima u Narodu Ljudi su veoma brižno ispripovedani u svim svojim aspektima. A reč je o svetu koji nema razumevanja za slabost, starost i nepažnju. Ipak, Berardi izbegava zamku patetike i ne dozvoljava da njegovi akteri izblede u banalnosti. Za te ljude imamo razumevanja, a posebno kada vidimo njihovu rešenost da gledaju samo unapred. 

Crtež Bruna Marafe, koji je realizovao ove dve epizode Kena Parkera, često je kritikovan od strane fanova serijala. Čak i najokoreliji ljubitelji Kena Parkera nemaju puno razumevanja za Marafu. Njegov stil najdrastičnije odskače od ostalih u serijalu. Bijele zemlje su njegov prvi rad na Kenu, a ujedno i u Boneliju, i nakon te sveske je nacrtao još devet. Pored Kena je radio i na serijalu Mister No, da bi 1985. godine definitivno napustio izdavačku kuću Boneli i posvetio se ilustraciji. Njegov rad na ove dve sveske "ledene trilogije" objektivno gledano i nije loš, samo je drugačiji. Činjenica je da fanovi Kena Parkera često otpisuju epizode ovog mini-ciklusa zahvaljujući Marafinom crtežu na koji nisu navikli. Ledena prostranstva mu daleko bolje odgovaraju od drugih epizoda Kena Parkera, pre svega jer je mogao više pažnje da posveti ljudskim likovima. Ipak, to nije bilo dovoljno za mnoge, što je šteta jer je reč o sveskama kojima svakako treba dati šansu. 

Kitolovci, Bijele zemlje i Narod Ljudi su sveske ciklusa koji je Berardi brižljivo stvarao. Nakon početnih epizoda koje su vodile Kena Parkera u jednom smeru, ma koliko digresija i preokreta bilo, "ledena trilogija" je preokrenula stvari i od ovog junaka stvorila lutalicu kojeg su mnogi zavoleli. I koga mnogi nisu. Nisu bili spremni za njega. Ali u tom trenutku, kada je došla na red prelomna epizoda devet, kada je Volš mrtav i pravda zadovoljena, tri epizode "ledene trilogije" su bile segment koji je bio potreban Kenu Parkeru. A nakon njih je došla mlada, nasmejana i bezobrazna Pat O'Šejn, i Ken je ozbiljno zakoračio ka svom punoletstvu.

Nikola Dragomirović

U zagrljaju Đavla: Deset živopisnih negativaca u svetu stripa

U zagrljaju Đavla

Deset živopisnih negativaca u svetu stripa

Suština iza omiljenih nam dela devete umetnosti u velikoj meri se odigrava kao odmeravanje snaga u večnoj igri dobra i zla. I dok priče pamtimo po junacima koji izlaze na crtu nekoj zloj, i često omnipotentnoj snazi koja se nadvija nad usvojenim poretkom, negativac je taj koji je inicijalna kapisla zapleta. Stvoriti dobrog negativca je podjednako važno koliko i osmisliti njegov antipod, junaka bez mane i straha koji će sa njim odmeriti snage. Pozitivac, koliko god moćan i bezgrešan bio, ne može biti stavljen na stvarnu kušnju bez tame koja će pretiti da ga proguta. Od motiva, preko metoda, sve do unutrašnje borbe, dobrog negativca ne definiše suprotstavljenost belini opštim crnilom, već sve one suptilne nijanse sivog kojima ga je obdario pisac.

Šta bi biblijska priča o izgonu iz Raja bila bez zmije? "Živeli su večno, Adam i njegovo rebro", bila bi poruka već na prvim stranicama. Ovako je sloboda prva dva živa ljudska bića suprotstavljena zmiji koja je tu slobodu iskoristila da okrnji Raj i njegov poredak. U tom svetlu je konstrukcija negativca već u toj priči brižljivo konstruisana, te mu se dejstvovanje svodi na puko šaputanje greha iz usta bića koje ne odaje svoje porive slušaocu.

"Budući da je čovekova sloboda njegova dika, jasno je kako Zli upravo na tom mestu mora pogoditi našu gordost i uvući se u naša najtananija utvrđenja", navodi Deni de Ružmon u svom filozofskom traktatu pod nazivom U zagrljaju Đavla. De Ružmon je atak na slobodu naveo kao jedan od ciljeva negativca, u ovom slučaju Đavola, ali i kao sredstvo kojim se on služi u ostvarivanju svog nauma. Jer sloboda je varljiva, i lako se njom manipuliše, a opsena, obmana i laž su najjača oruđa zlog. I tu na scenu stupaju te nijanse sivog, koje otkrivaju dublje motive kvalitetnog negativca u svakoj priči, bilo da je on vođen žeđu za moći, pukim opstankom koji ne preza od patnje drugih, pa i samom ulogom agenta haosa. A te nijanse najviše zavise i od heroja koji stoji nasuprot njemu, jer je negativac, makar onaj koji je dobro osmišljen, slika u ogledalu našeg heroja, te mu tako najbolje i može parirati, ali i služiti kao nenadani preokret u pričama. Setimo se Medeje iz mita o Argonautima. Nakon što se pokazala kao važan saveznik Jasonu, Medeja otkriva svoje pravo lice tek u epilogu mita, za šta je i sam junak u velikoj meri zaslužan. Nakon što mu je bila saveznik i ljubavnica, pa i majka dvojici sinova, Jasonov čin prevare podstiče lanac događaja u kojima su stradali i njegova nova mlada, dvorac, pa čak i sinovi koje mu je rodila Medeja. Da li je tu Medeja negativac ili žrtva koliko i stradali? Ili se kreće u nijansama sive, koje su nama kao čitaocima jasnije nego čisto crna i bela.

Pogledajmo samo jednog od najčuvenijih negativaca u svetu filma – Darta Vejdera. U kojoj meri je slava ovakvog agenta zla zasenila čitavu franšizu? Ko je pre stupio na scenu: u crno zaodenut Sit, koji samom pojavom pleni ekran, ili plavokoso seljače sa druge strane galaksije? Svaki nastavak Ratova zvezda je produbljivao taj lik, dao mu ljudsko lice i nesigurne porive, mehanizam delovanja i, zašto ne reći tako, porodične veze – znači, pozadinsku priču – da bi na kraju upravo on bio sredstvo oslobođenja galaksije i deus ex machina koji okončava sagu.

Primera je još bezbroj, poput Hanibala Lektora iz Kad jaganjci utihnu, ili Šrajka u Hiperionu. Slojevitost tih likova pleni u nekim slučajevima više nego heroj koji stoji naspram njega. Ne čini nas lošim ljudima ako željno očekujemo te pojave u priči. Time samo odajemo respekt prema trudu pisca da brižljivo konstruiše lik oko koga se odigrava zaplet. Nije grešno i nekada biti opčinjen tim silama, jer su ti negativci često refleksija našeg ida, nad kojim, kažu, nemamo kontrole. A ne može se sporiti da se ti negativci ponekad kreću u okvirima dobrog u nameri, humanog, pa čak i altruizma, te ih na određenu stranu jednačine smeštaju samo metod i makijavelistički fanatizam. Dakle zlo, iako često prisutno, nije i imperativ, već jedan od češćih sastojaka.

Konstrukcija negativaca u stripu je počela veoma rano u njegovom evolutivnom toku. U Krejzi Ketu je cigla miša Ignjaca, hitnuta ka svakom nenadanom akteru, a najčešće jadnoj mački, sredstvo komedije ali i katalizator zapleta. Heriman je Ignjaca osmislio kao sve osim jednodimenzionalnog lika. Ignjac deluje negativistički, provociran najčešće mačkom koja je nedužna i u njega zaljubljena. Ali bez njega priče ne bi ni bilo.

Čester Guld je u Diku Trejsiju otišao korak dalje. Njegovi negativci su možda bili refleksija tadašnjeg taloga društva, gangsterskog miljea tridesetih godina 20. veka, ali je njihova devijantnost počela da dobija fizičke forme. Guld je svoje negativce počeo da prikazuje na način da njihova spoljašnjost oslikava  unutrašnju ružnoću. Ovaj veoma važan trenutak u razvoju verbo-vizuelnog pripovedanja je kasnije, posebno svitanjem doba superherojskog stripa, dobio na još većem značaju. Crvena lobanja iz Kapetana Amerike je najklasičniji primer ovakvog obrta u stripu. Nešto ranije je Ming Flaša Gordona stupio na scenu kao vladar planete Mongo, pokazujući slojevitost koja se kreće u aspektima koji nadilaze puku žeđ za dominacijom. Mingov egoizam, žudnja za Dejl Arden, kao i ambivalentnost u nastupima, bili su ravnopravno iskušenje za Flaša koliko i surovost i tajne Monga.

Nejasna mističnost Osterheldovih Los Ellos (Drugih) u Eternautu, koje ne vidimo do samog kraja bez obzira koliko klupka vanzemaljske invazije odmota Huan Salvo, ili parodična i apsurdna motivacija Zorgluba u Spiruu, kao i jeziva konstrukcija Dženifer u istoimenom stripu Bernija Rajtsona. Sve su to drastično raznorodni primeri osmišljavanja negativca ili zapleta koji se odigrava oko pretnje koja ruši svet glavnih aktera. Svi su brižljivo smešteni u radnju, karakterno osnaženi maštom pisca, i bez njih bi veliki broj priča bio nezamisliv.

Zato, uronimo u taj svet i otkrijmo deset negativaca u stripu koji ponekad uspevaju da ukradu pozornicu od junaka. Kriterijumi su isključivo maštovitost i potencijali likova, a ne stepen zla. Spojleri su neminovni.

10.  Smajler, Transmetropolitan

Očaravajuća mešavina distopijskog sajberpanka, satire, društvene kritike i političkog trilera, je od Transmetropolitana Vorena Elisa i Derika Robertsona stvorio nezaobilazno štivo za ljubitelje devete umetnosti. Vulgarni, ekscentrični, egomanijački novinar Spajder Jerusalim je stavljen naspram predsednika Smajlera (Smiler, Smeško), u priči koja se odvija u budućnosti, ali i prenaglašeno oslikava našu stvarnost. Smajler je u ovom svetlu personalizacija bilo kog državnika, vladaoca, mesijanske figure koja vlada na bilo kom prostoru i iza izveštačenog osmeha krije duboke sociopatološke namere i san o apsolutnoj dominaciji. Svako ko barata demagogijom napretka dok skida kajmak i ubire jeftine političke poene na lažnim pričama o svojoj porodici, požrtvovanosti, socijalnim problemima, dok se bezočno služi policijskom silom, čizmom vlasti i drugim metodama je – Smajler. Elisov lik iz stripa je često prenaglašen, ali i veran brojnim originalima iz vremena nastanka stripa, ali što je još tužnije – i danas. Dok je svet pun Smajlera, ono što nam nedostaje je makar jedan Spajder Jerusalim koji će uspeti da skrši tu imperiju laži. Elisov i Robertsonov Smajler je hipnotički razjapljenog osmeha na plakatima i nastupima, ali kada ta fasada počne da se kruni uobličuje se lice zla koje u kabinetu, ispod stola, onaniše američkom zastavom, ili čupa krila muvama. Parodično, svakako, ali i zastrašujuće u svojoj uverljivosti. Elis je svog negativca brižljivo osmislio, i uvodio u priču koja vremenom kulminira u antipolitikanskom duhu. Spajder se u prvim epizodama (od ukupno 60) ograničava na kritiku i demistifikaciju tog distopijskog sveta, da bi dosekao vrh piramide korupcije i dekadencije ustoličen u Smajleru. Predsednik Smajler ipak nije snažnije izgrađena ličnost od glavnog junaka. Ali svoje mesto je zaslužio nepokolebljivom bezobzirnošću kojom odiše tokom cele sage, kao i dobro portretisanom odvratnošću na koju izaziva sve vreme. A ne smemo zaboraviti ni fascinantnu sličnost sa ličnostima iz stvarnog života, kojih je sve više.

9. Negan, Okružen mrtvima

Robert Kirkman je od samog početka bespoštedno stavljao svoje aktere u sve bezizlaznije i mučnije situacije. Serijal je u Americi već prešao broj od 160 sveščica, dok je domaći izdavač Darkwood stigao do 11 knjige koja obuhvata brojeve 61–66. Kirkman je dokazao da je veoma vešt u konstruisanju likova, dok je serijal postao najpoznatiji po paroli "niko nije siguran". I zaista, ko god je gledao seriju, koja se dosta razlikuje od strip-predloška, shvatio je da stvarno niko nije siguran. Međutim, Kirkman je svoj najveći potencijal pokazao stvaranjem lika Negana, vođe grupacije Spasioca, koji staje nasuprot glavnim junacima koji svijaju svoje gnezdo u naselju Aleksandrija. Dosta ranije Kirkman je pokušao da stvori "velikog negativca" u liku Guvernera, koji se pak pokazao kao previše psihotičan i jednodimenzionalan. U Neganu je uspeo da udari u zlatnu žilu. Zastrašujuć lik u crnoj kožnoj jakni sa bejzbol palicom po imenu Lusil obmotanom bodljikavom žicom, i koji previše podseća na Bilija Bučera iz Enisovog The Boys, dobio je slojevitost za kojom je serijal vapio i uspešno revitalizovao priču. Negan na scenu stupa kao "big bad" serijala, naizgled nemilosrdan, i pri prvoj pojavi razbija jednom od aktera glavu uz pomoć Lusil. Da bi potom u više navrata na smenu pokazivao harizmu, čestitost i sociopatsko ponašanje. Grozi se silovanja i protivi mu se – čak ubija svog čoveka koji pokuša nešto slično – a potom uči svoje podanike kako da zatruju oružja koristeći se zombijima. Mrzi izdaju, čak i kod neprijatelja, i izdajnike nemilosrdno kažnjava, a potom se naslađuje smrću koja ga okružuje. Čak i nakon poraza, Negan nastavlja da iznenađuje čitaoca, kada se otisne sam među novootkrivene neprijatelje Aleksandrije, i trijumfalno se vrati sa odsečenom glavom neprijateljskog vođe. O njemu dovoljno govori i patološka vezanost za Lusil, koliko i čin sahrane polomljene palice uz reči: "I never got to bury you. (...) I'm sorry I named a stupid f****g baseball bat after you." Neganovi krajnji planovi su nepoznati, ali su mu postupci u dovoljnoj meri šarenoliki da se može smatrati sjajno osmišljenim negativcem koji pleše po nijansama sive veštinom virtuoza.

8. Ksabaras, Dilan Dog

Dilan Dog po mnogočemu probija granice stripa, uprkos usponima i padovima serijala. Novije epizode se ne mogu meriti sa snagom prvih pedesetak, ili čak stotinak brojeva, posebno zbog uloge koju je imao njegov tvorac Ticijano Sklavi. Od pukog splatera do metanarativnog horora, Dilan je junak za više iščitavanja. A u serijalu je jedna od najintrigantnijih uloga ona njegovog arhineprijatelja Ksabarasa. Od pojave u prvom broju, pa preko nekih od najzapaženijih epizoda serijala, Morgane i Priče o nikome, Ksabarasove pojave su stavljale čitaoce na muku. Proniknuti u njegov lik nije lako, a svaki odgovor je rađao nova pitanja. Ksabaras je opsednut životom i smrću – i Dilanom. Stvara žive mrtvace, traga za njihovom svrhom koliko i svojom, a kada u tu skupinu ideja svrstamo i simboliku zombija kod Sklavija, stvari postaju još komplikovanije. Još veće komplikacije nastaju kada se Ksabaras dodatno razotkrije kao Dilanov otac, dok je Morgana, Dilanova ljubavna (pa i erotska) opsesija njegova majka. Tu Sklavi hrabro zalazi u domen frojdijanskog edipizma u oba svoja aspekta – ljubavnom nagonu prema majci i antagonizmu prema ocu – što se dodatno komplikuje vremenskim i karmičkim kaznama, kao i biblijskom idejom o gresima očeva. A tumačenja ovih odnosa zavise u velikoj meri i od naših ličnih patologija i refleksija. Sve u svemu, Ksabaras je takav negativac da o njemu znamo sve i ništa, i to je upravo segment Sklavijevog narativa koji je od Dilana stvorio serijal koji poznajemo danas. I zato, za negativca o kome se ništa ne zna sa sigurnošću, a za koga svi znaju, vredi odvojiti mesto na listi.

7. Kira, Beležnica smrti

Cugumi Oba i Takeši Obata su autori jedne od planetarno najpopularnijih manga serijala Beležnica smrti, koji odnedavno objavljuje Darkwood. Šinigamiji su bogovi smrti koji sa mrtvog pustog sveta posmatraju naš i žive od njega. Jednom od njih, Rjukuu, u dosadi pada na um ideja da svoju beležnicu smrti baci na Zemlju da je pokupi smrtnik. Koje god ime da se zapiše u beležnicu donosi smrtnu presudu. Nalazi je ambiciozan i iznimno inteligentan sedamnaestogodišnjak Raito Jagami, koji dolazi na ideju da pomoću nje očisti svet od zla, ubijajući kriminalce i šljam. Time Jagami postaje Kira (jap. Ubica), jedan od najzanimljivijih negativaca u svetu stripa, i pokreće se dugačak sled događaja. Kira je svestan da je ono što čini loše, čak i zlo, ali opravdanje za svoje postupke nalazi u želji da čini dobro. Makijavelistički pravda sve svoje postupke, suzbija glas savesti, i nema nameru da prestane. Serijal vremenom prerasta u igru mačke i miša između Kire i zakona, ustoličenog u liku istražitelja po imenu "L". Kira nije samo negativac Beležnice, već i njen glavni protagonista. Vizijom utopijskog sveta bez kriminala i zla pravda čak i činove ubijanja čestitih i dobrih ljudi, sve u cilju očuvanja svoje tajne i nastavka misije. Cilj ne opravdava sredstvo, i Kira nije ništa više od zločinca sa impresivnim brojem žrtvi, izuzetnom inteligencijom i neverovatnim nagonom za samoočuvanjem. Njegovo frapantno samozavaravanje da je na strani dobra je vredno spomena, a maštovitost autora koji su ga stvorili mora biti nagrađeno.

6. Gospodar Volšebni Svlak Feg, Slejn: Rogati bog

U serijalu Slejn Pet Mils je osmislio Gospodara Volšebnog Svlaka Fega kao vrhovnog neprijatelja i deifikovani entitet koji slede zli Druni, i njegovu kulminaciju je smestio u priču Rogati bog (Komiko 2015), koju je maestralno nacrtao Sajmon Bizli. Svlak Feg je zapravo Kernun, Rogati bog, šampion i miljenik boginje Danu, koji je odbio da umre i prepusti svet nasledniku, i time deformisao svoju ulogu. Od dobronamernog bića postao je inkarnacija sve truleži na svetu, leš koji odbija da umre, i sušta suprotnost onoga što je nekada predstavljao. "On je smeh u šumi", kaže za njega boginja Slejnu, opisujući ono što je Kernun nekada bio i što je trebalo da ostane. Jedini bog koji je ostao veran principu ženske vrhovne boginje, čime se drevni matrijarhalni princip ističe kao zlatno i neiskvareno doba. I Svlak Feg, sada poludeo i truo, se sa setom priseća kako je nekada bio moćan i lep, kao vođa kola svojih veštica. Slejn mora da postane novi Rogati bog, ali i da porazi Gospodara Volšebnog Svlaka Fega. Ciklus se mora nastaviti. "Oči bez života... glave rastavljene od tela... hrpe lešina... to su ugodne reči za mene", reči su koje Svlak Feg ponavlja kao ličnu mantru, pokazujući svoju dekadenciju i ruglo uloge koju je nekada imao, ali i trulež sveta koji širi oko sebe. Bez ličnih ambicija, Svlek sanja samo o uništenju bez smisla. Kao negativac nas podseća na nužnost uloga, ciklusa i ograničenja, i sudbine onih koji ne poštuju utemeljene zakonitosti sveta. Svlak Feg, Kernun, Rogati bog, je od vesele pojave koja oko sebe treba da širi radost, kojom čak olakšava i zagrobni život umrlima – jer, kako Danu navodi: "On vidi koliko je smešno shvatati točak života za ozbiljno. Humor smrti je njegov." – postao prokleto biće.

5. Dodž, Lokot i ključ

Džo Hil je u serijalu Lokot i ključ (Darkwood 2013–2016) u šest knjiga opisao horor priču sa lavkraftovskim omažima, u čijem korenu se krije pretnja od demonskog upada u našu ravan postojanja. Kao glavni negativac u serijalu izdvojen je Dodž, za čiju spoznaju suštine, otelotvorenosti i pozadine je potreban solidan broj stranica. I kada ga na kraju u potpunosti razodenemo, dolazimo do tragičnosti ovog lika. Dodž je vođen silama nad kojima nije imao uticaja, koje su uklonile sve unutrašnje kočnice mladića koji je suštasveni pozitivac. Ali, to su sve ipak njegovi postupci, bez obzira koliko mu je demonski parazit uprljao dušu. Dodž je u svim aspektima intrigantan i opasan, i jedino što ga izdvaja od ljudskosti je tuđinsko odsustvo morala i vrlina. I za to on nije kriv, jer kad pogledamo delove priče koji pružaju istorijsku pozadinu, vidimo jednog sasvim drugačijeg Dodža. A pomenuta tragičnost čuči u činjenici da i on sebe vidi tako. On je u činjenju pasivan posmatrač, izvrnutih emocija i onostrano posednut, sve do čina spasenja u kome smrt predstavlja bolju alternativu od života uz spoznaju učinjenog.

4. Ser Vilijem Gal, Iz pakla

Alan Mur je u svom kapitalnom delu Iz pakla zaronio u najdublje ponore ludila i ubistva. Ako strogo gledamo, ceo grafički roman je zapravo i studija uma ubice više nego detektivska priča. Kao što je uglavnom poznato, ovo je strip o Džeku Trboseku, a naslov duguje potpisu iz jednog od pisama za koja se smatra da je ubica poslao Skotland Jardu. Osnovni narativ je jedna od mogućih verzija zločina, i po Muru za njih je odgovoran Ser Vilijem Gal, ugledni lekar koji je imao čast da leči i kraljevsku porodicu. Inače, istorijska ličnost, kao i većina ostalih koje srećemo u stripu. Dodatnu pogodnost Muru, i poslasticu čitaocu, predstavlja činjenica da je Gal bio i posvedočeni mason. Iza tog narativa, Mur je utkao još dubru priču o silasku briljantnog uma u najdublje ponore pakla, i ludilu koje se dugo krilo u njemu, uz sve osvrte na okidače i motive koji se mogu zamisliti. U tom smislu doktor Gal postaje i jedan od najzanimljivijih negativaca, sa preko 500 stranica detaljno analizirane dekadencije. Skrivanje sramote kraljevske porodice za Gala postaje izazov u koji on implementira masonsku mistiku i seme ludila, stvarajući od Londona mapu na kojoj iscrtava svoju ostavštinu, koja nadilazi prostu seriju od pet ubistava. Za Gala su to stupnjevi prosvetljenja, svojevrsne apoteoze kako je on video, kako grada tako i sebe, što kulminira grozomornom deskripcijom ubistva Meri Keli na nekoliko desetina strana, što je Nilu Gejmanu, po sopstvenom priznanju, upropastilo ručak dok mu je Mur opisivao do tančina to poglavlje. Bez obzira da li je Murova verzija događaja verodostojna i moguća, kao i da li je istorijski doktor Gal zaista bio Džek Trbosek, ponor u koji gledamo dok čitamo Iz pakla  je dovoljno dubok da se ovaj lik može svrstati u neke od najbolje opisanih negativaca.

3. Darkseid, Fourth world, DC univerzum

Svetovi se rađaju i svetovi umiru. I bogovi sa njima. Epopeja poznata kao Četvrti svet (Fourth world) Džeka Kirbija, poznata i kao Novi bogovi, je značajno uticala na strip. Prelaskom iz Marvela u DC, Džek Kirbi je osmislio priču koja se odigrava nakon Ragnaroka, sumraka bogova, nakon čega se božanska esencija ponovo oformila u vidu dve suprotstavljene planete, Apokolipsa i Nove Geneze, nastanjene Novim bogovima. Dok je Nova Geneza nastanjena benevolentnim bićima, Apokolips je dom zlih bogova u ovom novom poretku. A na njihovom čelu se nalazi Darkseid. On nije rođen kao ustoličenje zla, već se u svojevrsnoj titanomahiji uzdigao na taj položaj. Darkseid predstavlja personifikaciju svog zla u DC univerzumu, i jedno od najmoćnijih bića koje teško da i može biti poraženo. Nakon Kirbija, nekoliko pisaca se ogledalo sa Novim bogovima, svaki dodatno nadograđujući pre svega Darkseidov lik. Smiren, svemoguć, kao da je isklesan od kamena, Darkseid stoji kao monolit i konstantna pretnja čitavom univerzumu, koga sprečava u naumu samo prividan status quo između Apokolipsa i Nove Geneze. Međutim, taj odnos snaga može biti narušen i Darkseidovim spoznavanjem Antiživotne jednačine, za kojom on neumorno traga, u čemu su Zemlja i njegovi heroji esencijalni deo plana.

Univerzum DC-ja se bitno promenio nakon reforme poznate kao New52, pri čemu je lik Darkseida u velikoj meri banalizovan, te u ovom slučaju imajmo na umu samo stariju verziju ovog negativca, od Kirbijevog nauma do Final crisis Granta Morisona. On je naveden i kao najveći antagonista novog DC filmskog univerzuma, i pitanje je za koju će se verziju autori odlučiti.

Darkseid je tiranin, kao i mnogi; ubica, naravno; žudi za apsolutnom dominacijom univerzumom, što opet nije novost. Šta ga onda ističe kao negativca? Stil. Darkseidov stil je, u nedostatku bolje domaće reči, badass. Njegova opakost i kamena spoljašnjost, kao i spremnost da se vodi kompromisima dok paralelno plete kompleksnu mrežu spletki, planova i zavera, čini ga likom u čije stvarne namere teško ko može da pronikne. Final crisis Granta Morisona je dosta kontroverzan strip, ali jedan od najvećih uspeha se može navesti karakterizacija i ideja nove inkarnacije Darkseida, koji se otelotvoruje u smrtnom telu Dena Turpina, i koji demonstrira punu snagu Antiživotne jednačine, kojom savršeno barata nakon što se izbori sa dominacijom nad svojim domaćinom. Tada postaje jedno sa celim svetom i izgovara jedan od svojih najmoćnijih monologa: "I am the New God. All is one in Darkseid. This mighty body is my church. When I command your surrender, I speak with three billion voices. When I make a fist to crush your resistance, it is with three billion hands. When I stare into your eyes and shatter your dreams, and break your heart, it is with six billion eyes. Nothing like Darkseid has ever come among you; nothing will again. I will take you to hell without exit or end. And there I will murder your souls. And make you crawl and beg. And die. Die for Darkseid!" ("Ja sam Novi Bog. Sve je jedno u Darkseidu. Ovo moćno telo je moja crkva. Kada vam zapovedim predaju, govorim kroz tri milijarde glasova. Kada stegnem pesnicu da vam zdrobim otpor, činim to sa tri milijarde ruku. Kada vam pogledam u dušu i razorim snove, i slomim srce, činim to sa šest milijardi očiju. Ništa poput Darkseida nije hodilo među vama; i ništa neće. Odvešću vas u pakao bez izlaza i kraja. I tamo ću vam pogubiti duše. I puzaćete i moliti. I umreti. Umreti za Darkseida!")

2. Galaktus, Marvel univerzum

Tragičnost Galaktusovog lika kao antagoniste Marvel univerzuma je nemerljiva. Stvorili su ga Sten Li i Džek Kirbi za potrebe serijala "Fantastična četvorka", i prvi put se pojavljuje u njegovom broju 48 daleke 1966. godine. Galaktus, Proždirač svetova, je bitno nadograđen u izdanjima koja slede, te je postao jedan od najikoničnijih likova Marvela. Galan, naknadno okarakterisan kao poslednje živo biće iz umirućeg univerzuma, stekao je kosmičku moć izvan svih poimanja i vazdigao se u lik Galaktusa, ali je stekao i kletu sudbinu da njegovu glad može zadovoljiti samo energija pojedinih planeta. Takve planete uglavnom u sebi kriju život, i kao biće koje se hrani takvim izvorom energije suštinski mora biti okarakterisan kao negativac. Ali, Galaktus nije vođen željom za uništenjem, pa čak ni motivima koje bi se mogle smatrati zlim. Galaktus je rob sopstvenog bića i biologije svog postojanja. Poznaje čast, ne priklanja se obmani i laži. Galaktus prosto "jeste" ono što ga je univerzum stvorio. Traga za planetama i zadovoljava svoju glad. Pitanje je koliko su Kirbi i Li imali na umu želju da stvore lik koji poziva na toliku introspekciju živog sveta. Sve što postoji se hrani drugim postojećim oblicima života. U Galaktusovom slučaju planete sa životom nisu ništa više od zrele sočne jabuke, gozbe koja poziva na očuvanje sopstvene egzistencije. On suzbija i trpi svoju kletvu dok ne postane neizdrživa, i onda mora da je zadovolji. Pritom on sebe smatra uzvišenim omnipotentnim bićem, što on i jeste, i posmatra te planete kao izvor preko potrebne hrane. Da se naslutiti u koliko meri je on rastrzan tim činom u pojedinim slučajevima, i pored spokojne i ledene spoljašnjosti. U daljoj humanizaciji lika je primetno i da se iza te ponekad krnje hladnokrvnosti krije namerno distanciranje, jer on ne žudi za patnjom drugih, ali svaki put iznova uči da se od svoje sudbine i bića ne može pobeći. Nije slep za sudbinu univerzuma, čak se uključuje u slučajeve za njegovo očuvanje, poput njegovog učešća u Rukavici beskraja (Čarobna knjiga 2016). Za neke od najboljih priča koje suštinski prodiru u kob ovog lika treba pogledati i dve knjige Srebrnog letača u izdanju Darkwooda. A na ovoj listi je kao podsetnik da svi igramo sa kartama koje su nam dodeljene.

1. Džoker, DC univerzum

Džoker je fascinantan i nepredvidiv. Džoker je ono što bi Amerikanci slobodno nazvali "wild card" u superherojskom stripu. Postoji bezmalo koliko i Betmen, i njegove nebrojene varijacije zavise jedino od mašte autora. No, šta je toliko hipnotički privlačno u klovnu koji oko sebe seje smrt. Prvo, on je samo čovek. Džoker koketira sa jednom od najčešćih fobija, klaurofobijom, strahom od klovnova, i stvara nelagodu samom pojavom. Kada u mešavinu dodamo i činjenicu da je on ekstremno inteligentan, makar u većini verzija, ali i manijakalni sociopata koji nema nikakvog obzira prema ljudskim životima. Varijacije na temu odudaraju od jednog do drugog autora, od burleskne pojave do demonoidne sociopatije. Morison je tokom svog autorskog rada na Betmenu dao svoje viđenje Džokera, čak nekoliko njih, i dao je jedno zanimljivo pojašnjenje iz svog ugla. Po njemu, naime, Džoker pati od kompletne dezintegracije ličnosti do te mere da svaki dan mora sebe iznova da izmišlja. Zato je nekada razdragani poluopasni klovn, a ponekad je nešto jedva humanoidno u svojim nastupima. Još recentnije, Skot Snajder mu je tokom svog rada na serijalu čak ogulio lice, i u nekoliko trenutaka (ili bolje, segmenata) stvorio jednu od najhororičnijih verzija klovna ubice. Džokerova snaga se krije u širini koja pogoduje autorima da učine baš sve što im padne na um; da uklone sve moralne, emotivne i civilizacijske kočnice i stvarno puste mašti na volju. U neku ruku, kroz razne verzije Džokera, najbolje spoznajemo upravo te autore, odnosno tamu koja čuči i čeka u nekom kutku njihovog uma. 

Od sociopatskog ubilačkog krstaškog pohoda, pa do nenadanih dela koja ga iz sfere čistog zla pomeraju ka sivoj zoni, Džoker je dete sa hiljadu lica, i nijedno nije istinito. Ne znamo mu ni ime, prošlost niti motive, bez obzira na obaveznu lektiru Murovog Ubistvenog vica.

Još jedan zanimljivi aspekt Džokerove ličnosti je i njegov smeh. Sjajnu analizu ovog dela Džokerove patologije je pružio Draško Roganović, u eseju povodom 75 godina od nastanka lika, objavljenom u "Znaku sagite" 21. "Smeh je strašan. Katkad i užasavajuć", navodi Roganović, i nastavlja, "Smeh je dvosekli mač zastrašujuće iskrenosti...". I bez tog smeha, Džoker ne bi bio to što jeste. Jedno je stvoriti lika koji nemilice ubija, pa čak i onog koji to čini na nesvakidašnje načine, ali ako to još radi uz parajući smeh, uz tiradu najcrnjeg humora, dobija se mešavina sa zagarantovanim uspehom.

Njegova magija je neuhvatljiva i fluidna, menja se od autora do autora, nekada je intenzivnija a ponekad manje maštovita, ali je prisutna. Zarad svih dosadašnjih interpretacija, kao i potencijala koji u sebi krije za još toliko različitih verzija lika, Džoker zaslužuje mesto u samom vrhu negativaca u stripu.

Nikola Dragomirović

Betmen: Duga Noć veštica (Darkwood, 2016)

Betmen: Duga Noć veštica (Darkwood, 2016)

...i dugi sunovrat Harvija Denta

Betmen je toliko duboko ukorenjen deo popularne kulture da kao čitaoci često nismo ni svesni njegovih brojnih reinterpretacija. Jedno vreme čak nije prezao ni od upotrebe vatrenog oružja, što se danas smatra eponimnom suprotnošću njegovog herojstvovanja i najvećom zamerkom vernih fanova upućenom Zeku Snajderu, koji je u ovogodišnjem blokbasteru od Betmena stvorio skoro pa seriskog ubicu gotamskog šljama. Ono što pada u oči svakom poznavaocu DC mythosa je da je u okvirima Justice leaguea, grupacije vrhunskih (i najtiražnijih) superheroja tog univerzuma, Betmen čovek odenut u superherojsko ruho naspram apoteiziranih likova neslućenih moći – Supermena, Fleša, Green lanterna... – čiji je potencijal ograničen isključivo maštom scenarista. Ali, u svojoj osnovi, možda je to i ključ uspeha, i dokaz da čitaoci zapravo i žude da svedoče o tome kako jedan čovek, bogat i predan svom cilju, ali ipak čovek, može parirati i bogovima. Tako je i Grant Morison iskoristio priliku da tokom svog autorskog rada na Betmenu od njega stvori pravog ničeanskog natčoveka koji – jedini put u kanonskom DC univerzumu – ispaljuje metak u samog boga, Darkseida, svakolikog oličenja zla sa Kirbijevog Apokolipsa. I dok se ostali apoteizirani superheroji DC-ja bore sa negativcima koji nose u sebi isto toliko moći, Betmenov glavni nemezis uvek ostaje jedan čovek, klovn i psihopata, Džoker. Što bi Amerikanci rekli wild card svakog stripa, nekontrolisana sila haosa koja ne preza od ničega. Ali i dalje – samo čovek. I Betmen je jedan od prvih superheroja. Njegov nastanak seže u prve godine žanra superherojskog stripa.

A čoveku-Betmenu neverovatno dobro leže ljudske priče, čak i u tom omnipotentnom okruženju kakvo pruža DC univerzum.

Tokom osamdesetih su se na prostoru američkog superherojskog stripa odvijali svojevrsni tektonski poremećaji. Stari svet superheroja je razbijan i rekonstruisan, posebno navalom autora britanskog talasa poput Mura, Gejmana i Morisona. Autori su konačno shvatili da ključ uspeha leži u tome da bogovi moraju da dobiju ljudsko lice. I dobili su ga. Superheroji više nisu bili ljudi koji se nose sa bremenom obaveza svojih božanskih moći, već otelotvoreni bogovi koji moraju da se nose sa svojom ljudskošću i svim slabostima koje ona nosi sa sobom. A tu se Betmen našao kao riba u vodi. I za to je najzaslužniji Frenk Miler, koga ne treba posebno predstavljati već samo nabrajati – Sin city (Beli put, Darkwood), Ronin, 300 (Beli put), Daredevil: Ponovo rođen (Čarobna knjiga 2016)...

Miler je već stekao zavidan renome kada se latio Betmena. Pre toga je već bespovratno promenio lice Daredevila i stvorio od njega junaka kakvog poznajemo danas. Netfliksova serija Daredevil, koja već dve sezone ubire gromoglasne aplauze, nosi toliko duboke ožiljke Milerovog rada na junaku da se on skoro pa može uvrstiti među autore. Milerov Ponovo rođen iz 1986. se često smatra vrhuncem njegovog rada na ovom junaku. A skoro istovremeno Miler stvara i Povratak mračnog viteza, jedan od kamena temeljaca današnjeg pristupa Betmenu, iako se priča odvija oko ostarelog i nadasve ljudskog Brusa Vejna. Miler je na tim premisama stvorio čitav mit i udahnuo Betmenu novi život.

I onda je učinio veliki korak unatrag. U pozitivnom smislu.

Betmen: godina prva iz 1987. godine je relativno kratak strip od stotinak stranica, sa fantastičnim crtežom Dejvida Macukelija. Priča je 2011. ekranizovana u animiranom formatu (preporuka), a domaći izdavač Phoenix press je 2015. godine objavio ovaj grafički roman. Većina domaće publike je, dakle, čekala skoro tri decenije da ugleda jedan od najpoznatijih stripova o Betmenu ikada, u dostojnom formatu. Kažemo "većina", jer ovo internet doba nije imuno na pirateriju, kao ni na daleko manje štetnu kupovinu sa Amazona ili Bukdepozitorija. Kao poseban kuriozitet se nameće piratsko izdanje Godine prve sa kraja devedesetih, bez kolora i za te prilike skupo kao tri đavola, koje je makar malom deliću čitalaca pružilo mogućnost da ostanu bez daha pred novijim američkim ostvarenjima i bespovratno se navuku na format ovakvih grafičkih romana (ili, kako se često neispravno navodi – grafičkih novela).

Miler je Godinom prvom pružio svoje viđenje Betmenovog početka, na ingeniozan i veoma jednostavan način. Opet, stavljajući mu ljudsko lice preko maske slepog miša. Videli smo kako, Betmen u pokušaju, posrće i pada u nastojanjima da stupi na scenu borca protiv kriminala, i to na tapiseriji Gotama ogrezlog u korupciji i pod vlašću mafijaških porodica, a ne u kandžama supernegativaca obdarenih neverovatnim moćima – i Džokera. Milerov Gotam iz Godine prve grca u mafijaškim obračunima i korumpiranim policajcima, i u njemu tek naslućujemo obrise onoga što će postati Betmenova pozornica u budućnosti. I postavlja se ono najvažnije pitanje koje je mučilo scenariste godinama nakon ovog Milerovog remek-dela: da li je pojava maskiranog Betmena spasila ili uništila Gotam?

Na ovom – i to kakvom – kamenu temeljcu počivadeset godina mlađa Duga Noć veštica Džefa Leba i Tima Sejla.

Džef Leb je danas legenda stripa, i teško je nabrojati brojne projekte u kojima je imao učešće. Gledate Marvelove serije na televiziji? Njegovo ime ćete naći na skoro svakoj špici kao izvršnog producenta ili izvršnog podpredsednika Marvel televizije. Stripove bolje da i ne nabrajamo, tu je Gugl ako nekog baš zanima. A da u bibliografiji Džefa Leba stoji čak samo Duga Noć veštica imao bi čime da se ponosi. A tu je i Hush (Šapat) sa crtežom Džima Lija, koji je Darkwood već najavio. Ko što smo rekli, Leb je bazirao Dugu Noć veštica kao svojevrstan nastavak Milerove Godine prve. Gotam je i dalje u rukama dve mafijaške porodice Falkonea i Maronija. Karmine Rimljanin Falkone je i dalje neosporni the Boss Gotama, i na licu nosi ožiljke iz Godine prve. Ali, Gotamom već klija korov supernegativaca. Džoker je već tu, kao i Otrovna Ajvi, Strašilo, Ludi šeširdžija, Kalendar i opskurni često zanemarivani Solomon Grandi. Ženu mačku smo sreli već u Godini prvoj. Ludnica Arkam već krije u sebi neslućene ludake koji su počeli da zagađuju ulice grada, i koje Betmen šalje na oporavak uz pomoć policijskog kapetana Gordona i okružnog tužioca Harvija Denta. Čak se čini da je Leb bio prinuđen na manji hijatus u okviru koga je isklijala ta supernegativska klika ludaka, jer između Godine prve i Duge Noći veštica oni su se prosto pojavili i već su tu sa svim svojim reputacijama i zlom glasu. No, to i nije tema Duge Noći veštica, negativci su tu i treba ih prihvatiti, kao što treba prigrliti i činjenicu da ovo zapravo i nije strip o Betmenu u užem smislu reči. Betmen jeste u njemu, kao i njegov alter ego Brus Vejn, i čini sve u njegovoj moći da zaustavi niz serijskih zločina koji udaraju poslednji klin u kovčeg mafijaškog Gotama. Duga Noć veštica je strip o konačnoj tranziciji ovog grada, pa i Betmenovog sveta, iz noar mafijaškog miljea u serijal kakav poznajemo danas. I Leb to čini putem jednostavnog serijskog zločina, koji se odvija jednom mesečno, na dan nekog od američkih praznika, počev od jedne Noći veštica do sledeće. 

Svakog praznika neko od pripadnika mafijaškog miljea gubi život, a iza ostaje samo pištolj kalibra .22, bez serijskog broja, cucla koja služi kao prigušivač, i simbol praznika na koji je zločin izvršen. Betmen pokušava da pronikne u zločine ubice koga svi već zovu Praznik. Mafija pokušava da pronikne u zločine. Supernegativci igraju svoju ulogu u događajima, ali u osnovi – pokušavaju da proniknu u zločine koji im kradu slavu. Ali, daleko od toga da je sve ovo glavni narativ Džefa Leba. Suština je u odnosu dve porodične slike: kapetana Gordona, koji i pored rastrzanosti i ozbiljnosti posla uspeva da u velikoj meri očuva porodicu i svoj stvarni život, i okružnog tužioca Harvija Denta, koji i pored altruističkih motiva dopušta da bude progutan tim crnilom i koji polako gubi sve veze sa svojom stvarnošću. Zato je Lebova Duga Noć veštica ujedno i dugi sunovrat Harvija Denta, jer iza glavnog narativa zločina i detektivske istrage, posmatramo kako jedan stvarno plemenit čovek gubi svoj oreol. A svako ko imalo poznaje svet Betmena može samo da bespomoćno posmatra, jer zna da se put Harvija Denta od prejzovanog tužioca završava u liku Dvoličnog Harvija, negativca opsednutog dualitetom i sa pola lica spržena kiselinom. Verni čitaoci Betmena znaju kako je do Dentove unakaženosti kiselinom došlo, ali Leb nam konačno pruža jedan dublji uvid u to, dug godinu dana, sa svim sitnim psihološkim i karakternim igrarijama koje uz to idu, i to na skoro 400 strana. Na kraju, mora se zažmuriti na jedno oko i nad pojedinim rupama u priči, jer one nisu suština, kao i nad povremenim crtačkim karikiranjima likova, poput onih kod Džokera koji je ovde sveden na ulogu burlesknog lika. Crtež Tima Sejla, kao i kolor Gregorija Rajta, su perfektni, pomalo setni i na mahove noarovski, i da nema te sitne pojedinosti portretisanja pojedinih likova (Džokera, Ridlera) sa prenaglašenim fizionomijama, što je možda i subjektivan faktor, rad bi bio besprekoran.

Količina likova koje Leb i Sejl ubacuju u priču je stvarno impresivan, koliko i veština kojom ih pomiču kao figure na šahovskoj tabli. Ali, opet se ne stiče utisak da je samo reč o pukom paradiranju zarad brojnosti. I u toj brojnosti i brojnim digresijama, opet uspeva da se očuva makar deo one neizvesnosti zbog koje se strip čita do poslednje table. A za one željne dalje razrade, Duga Noć veštica ima i nastavak Dark victory, iako je već sada reč o zaokruženoj celini.

Dakle, Duga noć veštica nije nešto što se ovlaš čita i baca, a pred čitaocima je u šta će na kraju verovati: ljubav, Gotam, Betmena ili Harvija Denta, jer svaka od tih stvari ima svoje značajno mesto u ovom stripu.

Nikola Dragomirović

(Objavljeno na portalu Hellycherry)

Erik Krik: Među borovima (Besna kobila 2016)

Erik Krik: Među borovima (Besna kobila 2016)

Pet balada o zločinima Erika Krika, holandskog strip-umetnika i ilustratora, premijerno su objavljene na srpskom jeziku u izdanju Besne kobile tokom Salona stripa u Beogradu proteklog septembra. Knjiga je i u matičnoj Holandiji objavljena tek početkom 2016. godine, pa otud viši stepen ekskluzivnosti ovog izdanja, čiji je autor već odranije poznat domaćoj publici. 

Besna kobila je, naime, 2014. godine objavila njegov autorski prvenac u formi grafičkog romana, S one strane i druge priče, zbirku od (opet) pet sjajno realizovanih adaptacija priča Hauarda Filipsa Lavkrafta.

Erik Krik, rođen 1966. godine u Amsterdamu, je ostvario solidan uspeh svojim serijalom Gutsman, koji na inovativan način reinterpretira temu superheroja u svojstvenom slice of life maniru. Prateći život neobičnog superheroja, Krik se koncentrisao na njegov odnos sa svojom partnerkom Tigrom, koji se u likovnom maniru najbliže može povezati sa Klouvsovim Svetom duhova (Komiko 2012).

Čineći otklon od žanra koji definiše njegov autorski stripski prvenac, Krik se odlučio na pomenute adaptacije Lavkraftovih priča, stavljajući svoj obli, setan, i pomalo idiličan crtež u službu čistog horora. I rezultat je knjiga koja se po uspešnosti i kvalitetom može nositi sa najpoznatijim adaptacijama priča istog majstora horora, poput Korbenovog Legla strave (Darkwood 2014). Krik se opredelio za adaptaciju, kao što je rečeno, pet poznatijih priča: Otpadnik, Boja izvan ovog svemira, Dagon, S one strane i Senka nad Insmutom, od kojih je ova poslednja najrazrađenija u narativnom smislu i obuhvata skoro polovinu knjige. 

Krikov crno-beli mekan crtež i narativna rešenja pružaju čitaocu svu snagu Lavkraftovog horora i na najbolji način uvlače posmatrača u procep drevnih bogova i bića koji vrebaju ispod svakodnevice modernog čoveka čekajući na svoj povratak.

Tokom četiri godine hijatusa između dva grafička romana Krik je načinio ozbiljan kreativni zaokret, koji je u neku ruku ipak sličan ovim prvim adaptacijama u pogledu hororičnosti atmosfere. Na prvom mestu, postoji ono večno pitanje opravdanosti adaptacija umetničkih dela u drugom mediju. Kada je reč o pričama i romanima može se čak reći da je odgovornost strip-umetnika daleko manja. Ali, daleko od toga da ne postoji. Cene se i pamte samo inovativna rešenja čiji umetnički domet opravdava uloženi trud. Izdavačka kuća Besna kobila se u izvesnoj meri već hvatala u koštac sa grafičkim romanima ovog žanra, može se reći procentualno nešto češće od ostalih. Rabateov Ibikus po romanu Alekseja Tolstoja, pa Šabuteov Mobi Dik po romanu Hermana Melvila, Morski vuk Rifa Rebsa po romanu Džeka Londona, i pomenuti Krikov Lavkraft, čine veliki deo produkcije ovog izdavača. A sada smo u prilici da se upoznamo sa veoma neobičnim autorskim poduhvatom. Među borovima - 5 balada o zločinima donosi upravo ono što naslov i obećava, zajedno sa onespokojavajućim gavranom poluotvorenog kljuna na naslovnici, na kojoj preobladava tek nekoliko pastelnih boja. Zašto gavran? Ima li zlokobnijeg lika koji više podseća na zločin i horor. Pada vam na um Poov Gavran, ili Hičkokove Ptice? Možda čak i antička verovanja da je gavran glasnik bogova ili vesnik smrti.

Krik se odlučio na adaptaciju pet balada koje čine neraskidiv deo američkog folklora: Pretty Polly (Lepa Poli i brodski tesar), Long Black Veil (Dugački crni veo), Taneytown (Tonitaun), Where the Wild Roses Grow (Tamo gde rastu divlje ruže) i Caleb Meyer (Kejleb Mejer). Pogovor Jana Donkersa na veoma koncizan i adekvatan način objašnjava poreklo i brojna izvođenja ovih pet balada, te o tome ne treba posebno trošiti reči, osim napomene da originalno holandsko izdanje Borova prati i CD sa ovim pesmama, ali je sasvim razumljiva odluka domaćeg izdavača da se opredeli za formu koja će biti daleko pristupačnija domaćoj publici.

Ono što je najveći nosilac umetničkog doživljaja ove zbirke jeste crtež Erika Krika. Narativnom toku adaptacija se nema šta zameriti – naprotiv. Čak se može pozdraviti odluka da se u određenim baladama – nećemo reći kojima – narativni tok suštinski odvoji od koncepta izvorne balade. Taj aspekt, posebno ukoliko je reč o sveopšte poznatoj pesmi, daje izvesnu notu neizvesnosti kod čitaoca koji se time stavlja u ulogu pasivnog posmatrača bez predstave o epilogu. Ali, crtež Erika Krika ostavlja najsnažniji utisak. Uz njega su izdaje, prevare, ljubomore i bes pomenutih balada prikazane na lirski način bez i jedne rime. Otud sa pravom može ostati i reč balade na naslovnici, jer to je upravo ono što je Krik stvorio svojim pričama – fantazmagorične pripovesti o najcrnjim ljudskim porivima, oslikane lirikom crteža. Svaka od priča je rađena u različitom monohromnom pastelnom koloru, čime se vizuelni doživljaj približava ranije objavljenom grafičkom romanu od istog izdavača, Morskom vuku Rifa Rebsa.

U neku ruku je i zanimljiva srodnost ova dva stripa, s obzirom na to da je reč o jedina dva strip-izdanja ovog izdavača u 2016. godini. Čini se kao da se izdavač koncentrisao na vizuelno slične stripove, a pritom su oba adaptacije. Ali, kada se prodre u suštinu oba grafička romana uvidi se još jedna sličnost – kvalitet.

Priče su prikazane u autentičnom američkom folklornom ambijentu, većim delom ruralnom, u vremenu druge polovine XIX i prve polovine XX veka. Krik ne daje bliže vremenske odrednice, osim jednog sećanja na rovove u Prvom svetskom ratu i jedne godine na nadgrobnom spomeniku u drugoj priči (1863).

Ali, nigde nema borova. Makar ne kao neka opšta referenca. Naslikani su na unutrašnjosti korica (i izgledaju preteće). Zbog čega se, onda, autor odlučio za ovakav naslov? Odgovor nam daje sam Krik, na početku knjige, rečima narodne američke pesme nepoznatog autora iz XIX veka, koja najbolje oslikava atmosferu i duh čitave zbirke, i koja može savršeno da posluži i kao epilog razmatranja Borova:

Međ' borovima,

Međ' borovima,

Gde se sunčev zrak

Probiti ne može,

Kad ladan vetar dune,

Ježe nam se kože.

Piše: Nikola Dragomirović

(Objavljeno na portalu Hellycherry)